Izdali su me moji najvoljeniji

Milan i ja bili smo u skladnoj vezi iako je bio od mene stariji deset godina, razveden, otac jednog deteta. Živeli smo zajedno i sve je savršeno funkcionisalo godinu dana a onda je moj dragi počeo sve češće da odlazi na službena putovanja. Ipak, nikada nisam posumnjala u njegovu vernost ali sam, kasnije se ispostavilo, i te kako imala razloga za to…

Ostavila sam na sto knjigu čije sam stranice nervozno okretala čekajući da bilo koji zvuk naruši potpunu tišinu. Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli i nijedna nije bila dobra. Ne mogu da kažem da sam bila besna ili povređena, ovo je bilo novo osećanje koje nisam umela da definišem. 

Zovem se Mladena i prijatelji me smatraju vedrom, veselom, komunikativnom i hrabrom. Verovatno bi bilo tako da u ovom gradu, u koji sam došla pre devet godina, nisam srela osobu koja me je uzdigla u visine, a onda grubo bacila na tlo. A to je užasno bolelo, pogotovo zato što je u svemu tome učestvovalo još jedno, meni nekad najdraže, biće.

Sve počinje mojim dolaskom na studije u veliki grad u kojem sam se, posle života u selu, teško snalazila. Na prvom mestu bila su mi predavanja, vežbe i učenje, a za ostalo nije preostajalo mnogo vremena.
Zbog finansijske situacije nisam bila u prilici da izlazim na popularna mesta niti da kupujem markiranu garderobu. Život u studentskom domu bio je zanimljiv, pre svega zbog novih iskustava i druženja. Nisam mogla da zamislim da se na jednom mestu može naći toliko mladih ljudi željnih da promene život nabolje.

Deset godina stariji od mene

Već posle godinu dana dobila sam honorarni posao koji je bio zanimljiv i prilično dobro plaćen, pa sam mogla da se finansiram. To je mnogo značilo mojoj majci koja je živela u našem selu radeći u lokalnoj prodavnici. 

Oca nisam zapamtila, umro je kada su mi bile dve godine i majka i ja živele smo skromno i povučeno, onako kako se u selu sa oko hiljadu stanovnika jedino moglo. Naš odnos bio je poseban i činilo se da ništa na svetu to ne može da promeni jer smo bile potpuno posvećene jedna drugoj. Rodila me je u sedamnaestoj godini i u vreme kada sam otišla na studije bila je još mlada, ali nikada nisam primetila da oseća potrebu da započne život sa nekim čovekom.

Tokom ispitnih rokova na drugoj godini izašla sam u grad sa cimerkama koje su se uvek trudile da pronađu nova mesta za zabavu, u lep lokal sa preglasnom muzikom i mnoštvom mladih ljudi koji su plesali i zabavljali se. Tada sam ugledala – njega. Stajao je naslonjen na šank i u jednom trenutku pogledao me je prodornim plavim očima. Ostala sam gotovo paralisana. Prišao mi je i predstavio se. 

Milan je bio atletski građen, tamne kose i nežnog stiska ruke koji je obećavao sigurnost. Razgovarali smo te većeri, čini mi se, o svemu. Prvi put upoznala sam nekoga kome sam otvorila dušu pričajući mu i o onome što sam inače izbegavala.

Sutradan me je nazvao i dogovorili smo se da izađemo. Mislim da nikada u životu nisam bila srećnija, nego u trenucima kada sam drhtavim rukama isprobavala odeću želeći da ostavim što bolji utisak na njega, pošto je bio deset godina stariji od mene. 

– Hajde, hajde, kao da nikada nisi izašla s momkom – zadirkivala me je cimerka.
– Ma, jesam, ali nekako… On mi se čini drugačijim – pravdala sam se.
– Aha, a posle bude kao i svi ostali – pravila se važna pošto je često menjala mladiće.
– Mislim da sam ovoga puta u pravu. Prati me poseban osećaj u vezi sa njim.
– OK, OK, verujem ti, ali hajde… popravi malo senku na levom kapku, razlila se – savetovala me je.
– U redu, mama – našalila sam se.
Moj trud nije bio uzaludan, njegov zadivljeni pogled to mi je pokazao. Otišli smo na večeru u najpopularniji restoran u gradu. Iz njegove priče saznala sam da je bio oženjen i da iz tog braka ima trogodišnju devojčicu, ali da je ne viđa jer se njegova bivša supruga preselila u Ameriku sa novim mužem. Osetila sam za trenutak da tuguje za kćerkom, ali se on potrudio da skrene razgovor na veselije teme. Te večeri shvatila sam da ga želim pored sebe i postali smo par. Bio je uz mene dok sam spremala ispite, bodrio me je u trenucima kada nisam imala volje da učim govoreći da će mi diploma otvoriti nove vidike i pomoći da pronađem posao koji će me ispunjavati.

Ispunjenje mog sna

Posle dvije godine počeli smo da živimo zajedno i to je bilo ispunjenje mog sna. Imati pored sebe nekoga toliko jakog i smirenog, kome su „bubice“ odavno isparile iz glave, bilo je sjajno. Na proslavu povodom diplomskog ispita došla je i moja majka i njih dvoje su vrlo brzo pronašli zajednički jezik. Nikada pre nisam videla svoju majku da tako neposredno razgovara sa nekim koga vidi prvi put i to me je obradovalo. Sa Milanom inače nije bilo teško pronaći zajedničke teme, bio je svetski čovek sa mnogo iskustva. Mama je bojažljivo započela razgovor sa mnom.

– Vas dvoje… kakva je vaša veza? – upitala me je.
– Kako, kakva? Pa, lepo nam je zajedno. Stvarno uživam.
– Verujem u to, ali… kako da ti kažem, da li je to među vama ozbiljno?
– Mama, ne znam šta je ozbiljno a šta neozbiljno. Živimo zajedno…
– Dobro znaš šta te pitam.
– Znam, ali ne znam šta da ti odgovorim.

Naime, iako smo živeli zajedno, nikada nismo načeli temu braka i to me je ponekad zbunjivalo. Provodili smo zajedno mnogo vremena, izuzev kad bi on odlazio na službena putovanja i činilo mi se da u zajedničkom životu oboje uživamo u istoj meri.

Posle dva meseca pisanja molbi dobila sam posao u preduzeću koje se bavilo distribucijom štampe. Postala sam pravi zaljubljenik u časopise i dnevne novine, mada ranije nisam bila redovni čitalac.
Više vremena provodila sam čitajući stručnu literaturu pa nisam imala volje da prelistavam šarene stranice ženskih časopisa. Sada je sve bilo drugačije i uvek sam se radovala novim izdanjima uživajući u fotografijama i tekstovima koji su se bavili različitim temama. Slučajno sam naišla na članak o prevari među partnerima i nešto u tim redovima privuklo mi je pažnju. Pokušavala sam da potisnem sumnju koja je zaiskrila u dnu mog srca, ali mi to nije pošlo za rukom.

Promene u njegovom ponašanju

U poslednje vreme primetila sam da su Milanova službena putovanja sve češća i da nekad traju po nekoliko dana, ali mi to nije bilo neobično. Znala sam da je to zbog posla pa sam prihvatila. Međutim, jednoga dana čula sam da, ulazeći u stan, završava telefonski razgovor sa, očigledno, ženskom osobom i da mu nije bilo prijatno kada sam mu prišla. Naravno, ni tada nisam posumnjala misleći da je u pitanju njegova sekretarica, pedesetogodišnja gospođa koja se prema meni odnosila kao prema kćerki.

Narednih dana primetila sam promenu u njegovom ponašanju, bio je povremeno razdražljiv, ali je ponekad ranije dolazio kući trudeći se da što više vremena provodimo zajedno. Činilo mi se da se previše trudi, ali mi je zasmetalo to što već dugo nismo vodili ljubav. Stalno je govorio da je prezauzet, da zbog manjka osoblja u preduzeću ima mnogo posla i da ga izluđuju česta putovanja.

Jedne nedelje predložila sam mu da uzme nekoliko slobodnih dana i da otputujemo u moje selo verujući da će promena mesta boravka malo da ga usreći. Prihvatio je. Nisam mogla da verujem da oseća toliku potrebu da ode na selo i razgovara sa mojom, ponekad dosadnom, rodbinom. 

Spakovali smo se i otišli. Moje selo bilo je u jesen lepo, prepuno živopisnih boja. Čim smo izašli iz auta, srdačno su nas pozdravile komšije, kao da su Milana već viđali mada je to običaj u seoskim sredinama. Majka nas je dočekala vesela. Primetila sam da izgleda mlađe, vedrije. Bila je užurbana i želela je da nas što pre smesti za sto pretrpan ukusnim jelima kakva je samo ona umela da spremi. 

Uvek je volela da kuva, da uživa u atmosferi sređenog doma, što ja nisam nasledila od nje. Dane smo provodili u dugim razgovorima i u posetama rodbini koja me je čudno gledala. Pretpostavljala sam da se pitaju zašto se još nisam udala ili zašto nisam bar rodila dete.

Moja mama ima dečka?

Jednog popodneva odlučila sam da odem u posetu prijateljici iz osnovne škole, koja je živela na drugom kraju sela. Milan se ponudio da me odveze ali htela sam da prošetam. Dragana i ja provele smo nekoliko sati u razgovoru o svemu i svačemu, dok su se njena dečica motala oko naših nogu. U jednom trenutku spomenula je da se moja majka viđa sa nekim muškarcem čudeći se da to ne znam. 

– Znaš, tvoja mama ima dečka – rekla je vragolasto.
– Zaista? Nije mi se pohvalila.
– Možda nije htela još da ti kaže, možda nije sigurna kako ćeš reagovati.
– Svašta je moguće, nismo mnogo vremena provele zajedno poslednjih godina – bilo mi je pomalo neprijatno što mi takve stvari govori neko drugi.
– Ovo je ipak selo, svi sve znaju – požurila je da se opravda.

Nije mogla ništa da mi kaže o njemu a ja nisam želela da je ispitujem jer sam očekivala da će mi mama o tome pričati kad budemo same. Čudno, ali sve vreme otkako smo Milan i ja bili u poseti, nismo razgovarale bez njegovog prisustva. Čak mi se činilo da ona svesno izbegava da ostanemo same.

Na povratku kući srela sam još neke drage ljude koji su želeli da porazgovaraju sa mnom jer dugo nisam dolazila u svoje selo. Češće je majka dolazila kod nas, pa nisam osećala potrebu da je obilazim.
Ušla sam u kuću i bilo mi je čudno što me je zatekla neobična tišina. Čak ni televizor, mamina omiljena zabava, nije bio uključen. Ustrčala sam uza stepenice i otvorila vrata sobe… Ugledala sam scenu koja mi se urezala u pamćenje za celi život: moja majka i Milan spavali su u krevetu čvrsto zagrljeni. 

U trenutku nisam mogla da kontrolišem nalet besa, zaurlala sam glasnije nego ikada u životu proklinjući oboje, njihovo licemerje, dan kad sam se rodila, moleći Boga da sve ovo nije istina. To je bilo više nego što je moj mozak mogao da podnese. 

Gledali su me sa strahom u očima, duboko postiđeni. Pokušavali su da me smire ali mi ništa u tom trenutku nisu mogli reći što bih shvatila. Onda sam se okrenula, izašla sam iz kuće, nisam čak ponela ni svoj kofer. Otišla sam na autobusku stanicu i ušla u prvi autobus ne pitajući kuda vozi. Trebalo mi je vremena da se saberem i sve vreme praznim pogledom bludela sam kroz prozor ništa ne primećujući. Izašla sam na poslednjoj stanici, a onda sma se raspitala kako da se vratim u svoj grad. Sela sam u voz i… Ne znam šta mi se sve motalo po glavi, bila sam sluđena i nisam mogla da dočekam da uđem u svoj stan. Naravno, Milan je već stigao i pokušavao je da mi objasni dok sam pakovala svoje stvari. Otišla sam u najbliži pansion jer nisam htela ni da prespavam u stanu koji je mirisao na izdaju.

Mali, privatni pakao

Trebalo mi je nekoliko dana da se sredim. Na poslu nikome nisam pričala o tome šta se desilo, promenila sam broj telefona i samo ga je nekoliko ljudi znalo. Nisam želela da me bilo šta veže za ljude koji su bili u kontaktu sa Milanom. 

Ipak, jednoga dana oboje su se pojavili na mojim vratima i, pre nego što sam uspela da ih zatvorim, ušli su u stan u koji sam se u međuvremenu uselila. Ne znam kako su me pronašli ali želeli su da mi objasne. Majka je počela prva:
– Znam da je ovo teško za tebe, ali ni nama nije lako…
– Molim?! – u meni je polako rastao bes.
– Shvati nas, molim te, čim sam ga videla na tvom diplomskom, osetila sam nešto.
– Mama, trebalo bi da te bude stid.
– I jeste, sve vreme, ali ovo je jače od oboje.
– Baš… Toliko je jako da si rođenu kćerku, jedino dete, izdala zbog toga.
– Nemoj da budeš takva – umešao se Milan.
– A ti, bolje bi bilo da ćutiš – procedila sam.
– Kćeri, mi se volimo. Znam da je to nešto najružnije što mogu da ti kažem, ali tako je. Zajedno smo već godinu dana – opet je progovorila moja majka.
– Nikada više nemoj tako da me zoveš. Molim vas, idite oboje. Ne želim nikada više da vas vidim.
Pao mi je mrak na oči. Da se vole, bilo mi je jasno čim sam ih pogledala, ali nisam mogla da razumem da su mogli toliko da me povrede. Te večeri prekinula sam sa njima sve veze, majci sam rekla da nikada više ne pokuša da razgovara sa mnom, a Milanu ionako nisam imala šta da kažem. 

Znam da su njih dvoje još zajedno, to mi je rekla prijateljica iz sela kada me nazvala. I njoj sam rekla da ih više ne pominje i prepustila sam se životu koji je trebalo da zaceli moje rane. U životu sam doživela mnogo padova, ali ova izdaja najteže me je pogodila. Čak ni sada, pet godina kasnije, ne mogu da se opustim i da izađem među ljude. Moj život se pretvorio u mali, privatni pakao i ne verujem da ću se ikada više iz njega izvući.