Jedva punoletna postala sam otimačica tuđeg muža

Od svoje petnaeste godine živela sam samo s mamom i osuđivala sve žene koje su bile spremne na to da nekome preotmu muža i oca. Međutim, kada sam se nekoliko godina kasnije i sama svrstala među takve, shvatila sam da ni njima nije bilo lako.

Bilo mi je petnaest godina kada je moj otac odlučio da više ne živi s nama. Dobro se sećam da je mami rekao da ne može da glumi srećno oženjenog čoveka jer njegovo srce pripada drugoj ženi. Ne moram da spominjem kakav sam gnev u tom trenutku osetila prema njemu i toj nepoznatoj otimačici tuđih očeva. Zapamtila sam mamin, na tren zaleđeni, izraz lica i dostojanstveni stav kada mu je pokazala koji kofer može da uzme.
Petominutno pakovanje propraćeno je isključivo zvucima otvaranja i zatvaranja fioka, a kada je konačno zatvorio kofer, uz jedva proceđeni pozdrav kroz stisnute usne izašao je iz naše kuće i naših života. Očekivala sam da će bar mama nešto reći, ali umesto bilo kakve reakcije, čvršće je pritegnula punđu i obratila mi se uz uobičajeni osmeh:
– Nemoj, ljubavi, da zakasniš na trening.
Nikada preda mnom nije pokazala nezadovoljstvo niti je makar jednom rečju bilo šta loše rekla o mom ocu, a svom mužu preljubniku. Mislila je da spavam dok sam je mesecima u sitnim noćnim satima slušala kako plače. Zbog nje takve, ponosne i drage, i zbog onoga što joj je moj otac učinio, bilo je jasno da ću uvek osuđivati ljude koji se prema porodici odnose kao moj otac. Pomisao na to da ću jednom i ja uništiti nečiji brak nikada mi nije proletela kroz glavu, a upravo se to dogodilo.

Potpuni preobražaj
Od trenutka kada nas je moj otac napustio, mama je na sebe preuzela ulogu oba roditelja. Živele smo samo od njene plate, a kako nije želela da oskudevam u bilo čemu niti da se osećam manje dobro od svih mojih vršnjaka koji su odrastali u pravom porodičnom okruženju, prihvatila je da radi dodatni posao.
Osim činjenice da smo sada imale manje vremena da budemo zajedno, ništa mi zapravo nije nedostajalo. Trudila se da mi u svemu udovolji, a ja sam gledala da joj se odužim kako sam znala i umela – najpre odličnim uspehom u školi, a onda i umerenošću u željama i prohtevima. Do četvrte godine gimnazije morala je bukvalno da me nagovara da obnavljam garderobu i da mi objašnjava da nije trenerka jedina odeća koju neko mojih godina treba da nosi. Njoj za ljubav, počela sam „pristojnije“ da se odevam, a ponekad, sebi za ljubav, i da se šminkam.
Malo-pomalo, od deteta sportiste pretvarala sam se u ljupku, zgodnu devojku za čije su zategnuto telo, osim genetike, zaslužni mukotrpni treninzi gimnastike. Da sam postala atraktivna, postalo mi je jasno jer su muškarci iznenada počeli da se interesuju za mene. Najednom su me zasuli pozivima da odemo u bioskop, na piće, u klubove i, ma koliko da mi je sve to bilo čudno, na izvestan način me je zabavljalo. Posle nekoliko izlazaka, koji su bili dovoljni da utvrdim da mi ti momci nisu dorasli, odlučila sam da malo „prikočim“ i da ne gubim vreme s budalama.
Mnoge sam glatko odbila dobro smišljenim izgovorima, a mnogima sam uzvraćala obećanjima koje zapravo nikada nisam nameravala da ispunim. A onda se pojavio neko ko je, za razliku od svih ostalih, delovao vrlo odraslo i ko je bio spreman da odgovori na sve hirove koje sam odjednom počela da ispoljavam. Kasnije, mnogo kasnije, shvatila sam da su ti hirovi bili rezultat delovanja moje podsvesti koja je na neki uvrnuti način pokušavala da kazni tog čoveka za grehe moga oca.

Šampanjac i ljubazne reči
Bila sam u kafiću s drugaricama kada nam je konobar doneo bocu šampanjca od „čoveka iz ćoška“, kako nam je objasnio.
Podigle smo čaše i istovremenim klimanjem glave pozdravile „darodavca“. Želim da naglasim, da ne bude zabune: nije me osvojio skupi šampanjac jer to piće inače ne volim. Osvojio me je način na koji mi je, pre nego što smo izašle, prišao i rekao da ne želi da se izvinjava što je cele večeri „odmarao oči na meni“.
Već posle te rečenice i očiju od kojih bi svakoj normalnoj devojci zastao dah, ništa više nisam čula. Detalja u vezi s razmenom telefonskih brojeva ni uz najbolju volju ne mogu da se setim. A zašto bih se trudila kada mi je „šetnja po oblacima“ baš prijala?
Jutro posle tog prvog susreta pozvao me je da me pozdravi.
– Shvatam da si pospana – rekao je – ali nisam mogao da odolim, morao sam da te čujem.
– U redu je – uzvratila sam ošamućena buđenjem uz takvu izjavu.
– Pitam se – nastavio je – da li u tom stanju možeš da zapamtiš gde ćemo se naći ili da te ipak nazovem kasnije?
– Ako nije problem – izgovorih bojažljivo ne znajući da li da mu persiram – odgovaralo bi mi malo kasnije. Sada nisam sasvim svoja.
– Nema problema, anđele – rekao je – čućemo se kasnije.
Do sledećeg poziva koji je usledio sat kasnije, u glavi mi je odzvanjao njegov glas i reč „anđele“. Kada ju je ponovio prilikom narednog javljanja, gotovo sam poludela od sreće, ali sam se ipak potrudila da ne zvučim kao pomahnitala tinejdžerka. Dogovorili smo susret za šest popodne u nekom kafiću na Slaviji.
Ne znam šta me je nakon razgovora s njim spopalo, ali jasno se sećam da sam se vrtela po stanu kao ptica u kavezu. Pozvala sam sve drugarice s kojima sam prethodne večeri bila u kafiću da bih im prenela svaku reč „čoveka iz ćoška“. Sve osim Marije rekle su da to s njim „nisu čista posla“ i da je bolje da prekinem kontakt pre nego što se uvalim u nevolju. A očekivala sam pozitivne komentare…
– Marija, šta ti misliš? – naposletku sam i nju upitala.
– Mislim da treba da se opustiš i da uživaš u životu. Šta te, zapravo, muči?
– Muči me – bila sam iskrena – to što ga ne poznajem, što mi se čini da je dvadeset godina stariji od mene, što me istovremeno…
– Zaustavi se  – prekinula me je. – Prvo, tačno je da ga ne poznaješ, ali ga nećeš ni upoznati ako mu ne pružiš priliku. Drugo, zašto te opterećuje razlika u godinama kada si i sama rekla da na vršnjake više nećeš gubiti vreme?
– Jeste, rekla sam, ali sada nisam sigurna u to.
– Ma daj, opusti se – bodrila me je – odlazak na piće nikoga nije ubio pa neće ni tebe. Možda ćeš se prijatno iznenaditi.

„Samo“ 23 godine razlike
Te večeri, kada su zvezde s neba počele da mi se osmehuju na potpuno drugačiji način, shvatila sam da nemam bolju drugaricu od Marije ali i da niko nema boljeg dečka od mene.
Čekao me je ispred kafića. Kad me je ugledao, pritrčao mi je, nežno me poljubio, a zatim, držeći me pod ruku, odveo u kafić u kojem je sedelo njegovo društvo. Predstavio me je rečima:
– Ovo je anđeo o kome sam vam pričao.
Nekoliko zajedljivih komentara, a odnosili su se na njegovu prosedu kosu i na moje gotovo dečje lice, uspeo je da poništi nežnim pogledom i zagrljajem u kojem sam poželela da ostanem zauvek. Kada su nam glasovi njegovih prijatelja koji su sedeli za istim stolom postali daleki, ispili smo piće i krenuli u šetnju.
Ispričala sam mu o sebi sve čega sam mogla da se setim. Nije mi smetalo to što je moj monolog tokom šetnje bar dvadeset puta poljupcima prekidao.
– Nadam se da te nisu povredili komentari mojih prijatelja, kao i da ti ne smeta razlika u godinama – rekao je najednom ozbiljno.
Želela sam da budem duhovita pa sam upitala:
– O kakvoj razlici pričaš?
– Govorim o 23 godine.
– Samo? – trudila sam se da obuzdam nalet krvi u obraze.
– Da, samo – klimnuo je glavom.
– Meni to nije problem – rekla sam obgrlivši ga oko vrata. Strasno sam ga poljubila tek da zna da ozbiljno mislim ono što govorim.
Do ponoći smo šetali po gradu, a onda je rekao da će pozvati taksi.
– Zašto? – zbunjeno sam upitala jer sam bila ubeđena da je u mom društvu uživao isto koliko i ja u njegovom.
– Složićeš se da sam ja ipak malo stariji, pa tako i odgovorniji. Najviše bih voleo da se ne razdvajam od tebe, ali ne bih želeo da s budućom taštom, odnosno tvojom majkom od prvog dana budem na ratnoj nozi.

Srećna i zaštićena
Zajedno smo seli u taksi, odvezli se do moje zgrade i nakon brojnih poljubaca zbog kojih se taksista više puta glasno nakašljao, rastali smo se. Zaspala sam tek pred zoru pa sutradan, logično, nisam otišla u školu. Kada sam mu ispričala o izostanku koji je bio posledica nesanice, zauzeo je čvrst stav:
– To ne bi smelo da ti se događa. U školu moraš da ideš bez obzira na to šta se dešava u tvom ljubavnom životu. Zamisli da ja nisam otišao na posao, a podelio sam ljudima plate, i da sam im rekao da nisam mogao jer sam se kao nikada dosad zaljubio.
– Pa, jesi li?
– Šta? – pravio se lud.
– Jesi li se zaljubio?
– Više nego što možeš da zamisliš – nasmešio se.
Te reči su me mazile, ušuškavale i grejale. Osećala sam se srećnom i zaštićenom kao nikada pre. Još kada sam istog dana od njega dobila narukvicu od belog zlata s malim ružičastim srcima, gotovo da sam porasla deset centimetara. Kao paun zamahivala sam rukom u želji da celom svetu pokažem ljubav pretočenu u komad nakita koji je pripadao meni. Euforiju sam obuzdala tek pred odlazak kući jer nisam želela da zbunjujem mamu svežim informacijama i skupim poklonom koji sam dobila od dečka, odnosno čoveka koga sam poznavala jedva 48 sati.
Već sutradan ujutro nazvao me je da me probudi za odlazak u školu. Rekao je da će me čekati posle šestog časa ispred glavnog ulaza. To je, u prevodu, značilo da ne smem da odsustvujem sa nastave. Takođe, to je značilo i da ćemo kasnije posle podne završiti u nečijem stanu, za koji sam već narednog puta bila sigurna da nije njegov iako se trudio da ostavi drugačiji utisak. To popodnevno „viđanje“ ubrzo nam je postalo rutinsko, a za večernje susrete dogovarali smo se u hodu. S poklonima koje sam svakodnevno dobijala posle nekog vremena nisam znala šta ću, pa sam rekla mami da imam dečka koji me obožava.
– Čime se bavi taj dečko? – podigla je obrve.
– Ima svoju firmu – rekla sam.
– Da mu nije ime Donald Tramp, možda?
– Daj, mama… – pokušala sam da izvrdam.
– Koliko mu je godina? – nastavila je da me rešeta pitanjima.
– Dovoljno – bila sam sasvim neodređena.
– To bi valjda trebalo da znači između trideset i pedeset – zaključila je. – Slušaj pažljivo šta ću ti reći: taj čovek oseća ili grižu savesti prema tebi ili ima teži poremećaj u glavi. Ovo što si dobila od njega košta koliko pola našeg stana. Mene što se tiče, nedopustivo je to što si prihvatila poklone i lepo te molim da mu ih vratiš.
– Ne pada mi na pamet! – uzviknula sam uvređeno.
– Molim te… – mamin glas bio je sasvim tih i to me je razjarilo.
– Ljubomorna si na mene – izgovorila sam u naletu besa – i krivo ti je što sam sve ovo dobila za nekoliko meseci zabavljanja, a ti od tate za petnaest godina braka, osim mene i razvoda, ništa nisi dobila!
Ta draga i ponosna žena nije me zbog tih reči čak ni udarila iako bi ja to, da sam bila na njenom mestu, vrlo rado učinila. Samo je rekla:
– Kad god ti neko nešto pokloni, zapitaj se zašto to čini. I razmisli o tome da li bi ti bilo draže da si, umesto poklona, provela sat vremena duže sa svojim dečkom. Ako poklon ne može da se meri s njegovim prisustvom, bolje je da ga vratiš, ali ukoliko vredi više, nemoj od tog čoveka da praviš budalu. Dovoljno zarađujem da mogu da ti omogućim da kupiš sve što ti se sviđa.
U prvom momentu nisam razumela njene reči, ali kako je vreme odmicalo i kako je tas na vagi sve više pretezao u korist vremena provedenog s njim, počela sam da razmišljam i o drugim stvarima. Svake večeri u isto vreme pozivao mi je taksi. Bezmalo svakoga dana posle škole odlazili smo u stan za koji nisam bila sigurna da je njegov. Kao šamar zalepila me je pomisao na to da je možda oženjen… Nemoguće je da je on, tako savršen, u četrdesetoj godini slobodan i da je čekao baš mene da se pojavim.

Istina boli
Divno je bilo živeti u neznanju. S mogućim opcijama koje su se najednom otvorile nisam znala šta da radim. Htela sam da znam istinu, ali ne do te mere da bi me povredila. Da se preciznije izrazim, htela sam da mi kaže ono što sam mogla da podnesem.
– Šta nije u redu, anđele? – upitao me je čim sam izašla iz školskog dvorišta.
– Moram da popričam s tobom – rekla sam – ali ne u stanu nekog tvog pajtosa nego na neutralnom terenu.
Poljubio me je u čelo i nežno zagrlio. Nos sam zagnjurila u njegovu košulju ponavljajući tiho, kao pokvarena ploča:
– Samo nemoj da mi kažeš da si oženjen, samo nemoj da mi kažeš da si oženjen, samo nemoj…
– Neću biti još dugo – rekao je mazeći me po kosi. – Veruj mi, anđele, postupak je u toku…
Osećala sam se kao dete kome je morski talas upravo uništio tek napravljenu kulu od peska. Nemoćna da bilo šta kažem, ali i da se otrgnem iz njegovog zagrljaja, stajala sam tako nadomak školskog dvorišta i plakala sve dok kolena nisu počela da mi podrhtavaju. Govorio je sve vreme, molio me da ga razumem i da se ne nerviram.
Ma koliko da sam želela da ga ostavim, nisam mogla. Bilo je jasno da će odluku o svemu ipak morati on da donese i da mi je servira kakva god bila. Čekala sam psihički se pripremajući za taj trenutak.
Do moje maturske večeri dnevne susrete sasvim smo proredili ali zato večernje nismo preskakali. Trudila sam se da ga ne zapitkujem ništa o razvodu nadajući se da će mi sam reći šta se dešava kada dođe vreme.
– Kada ideš na matursko? – upitao me je jedne večeri.
– Ne znam i ne zanima me, ionako neću da idem – rekla sam.
– Zašto, anđele?
– Zato što nisam raspoložena.
– Dozvoli da te oraspoložim – izgovorio je pruživši mi pri tom veliku crvenu kutiju.
Ozbiljno sam htela da mu vratim neotvorenu kutiju, ali nisam imala srca jer  me je gledao kao da će se svakog časa rastopiti. Mogla sam da pretpostavim da mi je kupio najlepšu haljinu koju je našao u gradu. Neverovatna kombinacija crne muslin-svile i plavog tila ostavila me je bez daha.
Mami, naravno, nisam smela da spomenem haljinu koju sam po povratku kući smotala ispod duksa i ćušnula u ormar prepun stvari. I logično je bilo da sutradan krenem s njom u grad da pronađemo i kupimo haljinu za matursko veče. S obzirom na to da sam već imala šta da obučem a nisam smela da joj kažem, isprobavala sam svakakve gluposti samo da joj ugodim. Mislila sam da ću se nekako izvući s tužnim izrazom na licu i rečenicom da mi se ništa ne sviđa, međutim, u poslednjem butiku u koji smo ušle ta oprobana varijanta nije mi upalila. Mama je odlučila da mi kupi, verovali ili ne, istu haljinu kakva je ležela smotana na dnu mog ormara. Probala sam je mami za ljubav.
– Spakujte je, koliko god da košta.
– Nemoj, mama – promucala sam – preskupa je.
Ne obraćajući pažnju na mene, pogledala je prodavačicu čekajući njenu reakciju.
– U evrima je… sada ću vam reći… pet stotina, a u dinarskoj protivvrednosti…
Gledala sam mamu kako joj se oči pune suzama i kako sve čvršće steže novčanik. Odlučila je da poslednji dinar da za tu haljinu, a to nisam smela da dozvolim. Posle polučasovnog ubeđivanja objasnila sam joj da takvu haljinu već imam.
– A, ti si taj anđeo… – čuo se odjednom prekorni prodavačicin glas. – Ti si ta s kojom se moj muž spetljao i kojoj u mom butiku kupuje garderobu! Treba da te je stid što se zabavljaš s oženjenim čovekom koji otac može da ti bude!
Baš sam htela da joj uzvratim oštrim rečima kada je moja mama ustala sa stolice, zaštitnički me uhvatila za ruku i rekla prodavačici:
– Gospođo, kakav god da je problem između vas i vašeg supruga, to s njim treba da rešite. Ovo je moje dete i ne dozvoljavam da joj se tako obraćate. Nas ovde sigurno više nećete videti. Zbogom.

***

Matursko veče prošlo je bez mene. Pokušavala sam da se pomirim s majkom koja je nakon scene u butiku prestala da priča sa mnom. Mislim da mi nikada nije oprostila to što sam se pretvorila u nekoga koga sam najviše prezirala – otimačicu tuđih muževa. Da budem iskrena, nije ni meni bilo lako da progutam tu činjenicu, ali kako i danas, pet godina kasnije, živim sa „čovekom iz ćoška“, moram da priznam da sam srećna i da se ni zbog čega ne kajem. Sve se desilo upravo onako kako je trebalo.