Kako dalje nakon ljubavi vašeg života?!

Ako još niste srele ljubav svog života, vama ne vredi govoriti. Razumećete posle. Ako imate tu retku sreću da živite u stabilnoj vezi sa ljubavlju svog života, čitajte neki zabavniji tekst, jer ovo će razumeti samo oni kojima se život deli na pre i posle velike ljubavi.

Foto: Guliver/Thinkstock

Ljubav života je ona koja probudi vašu emotivnu inteligenciju, sposobnost empatije, strast, obožavanje i divljenje, a onda vas dovede u situaciju da se suočavate sa praksom i svakodnevicom koja ne podržava iluzije. Možda je ljubav vašeg života bio neko ko nije imao snage, hrabrosti i pameti da shvati šta je najvažnije na svetu i da će izgubiti ono što se posle teško pronalazi i nikad na isti način, iako ste i vi bili ljubav njegovog života.
Ljubav života nije uvek uzajamna. Možda ste vi nečija ljubav života i sada kad pogledate unazad, kada ste i sami izgubili ljubav svog života, ne možete da ne pomišljate koliko bi vam život bio drugačiji da ste ostali sa onim kome ste bili najveća ljubav.

Ljubav života se pronalazi i gubi u mladosti. Jer samo je mladost dovoljno arogantna da veruje da joj ljubav pripada i da će je nalaziti duž celog životnog puta, kad god joj se prohte. Samo je mladost dovoljno glupa da odustaje od ljubavi kad se pojave prepreke, da ne shvata izazove i da ne oprašta, nego se okreće i odlazi, uvređena. Mladost je sebična i impulsivna i ne prepoznaje dragocenosti – ne razlikuje drago kamenje od uglačanog šarenog stakla.

Ali da mladost ne postupa tako, naše životno iskustvo bi bilo siromašno, zadovoljili bismo se bilo kakvom sjajnom igračkom i ne bismo nikada otkrili riznice duševnog života, čija se zamađijana vrata otvaraju samo kroz bol gubitka i čiji se unutrašnji sjaj vidi jedino kroz suze.

I kad razmišljamo o tom dobrovoljnom spuštanju u Had, o toj potrazi za svetim gralom i o tom osećanju da smo izgubili deo sebe, da smo posle toga bili osakaćeni kao da nam je neko ruku odsekao i bolesni od tuge, kao da nam je umro neko najvoljeniji, nećemo moći da zaključimo da smo bili glupi i melodramatični. Jer nismo. Voleli smo i davali sve od sebe za ljubav svog života. I to nije bilo dovoljno. Iz hiljadu razloga, koji su svi do jednog sami za sebe verovatno glupi, melodramatični i besmisleni. Ali to nema veze.

Ljubav života je jedino što se računa. Jer se ona pokopava u srcu i na njenoj humci raste cveće. Jer iz nje niče zagrobni ljubavni život. Jer posle saznate da druge ljubavi nisu iste. I prestanete da tražite istu, jer takva je jedino nalik na parastos, a to odžava bol u životu, umesto da oživljava ljubav. Kad jednom prihvatite NIKAD više, posle ozdravite od tuge i počnete da osećate zahvalnost što ste doživeli nešto što neko nikad ne doživi. I upoznate drugačije ljubavi i shvatite da ste vrlo srećni i da je ljubav neizmerna.
Ona se ne zadržava u granicama ljubavi vašeg života i to je velika tajna, koju znaju samo oni koji su preživeli i nastavili da vole.