Ljubav iznad svega

Dragoljub i ja bili smo osam godina zajedno kada sam konačno dobila ugovor o stalnom zaposlenju što je značilo da smo nas dvoje dobili „vizu za budućnost“.

Podigli smo kredit, sredili svoje porodično gnezdo, uživali u svakom trenutku provedenom u njemu i bilo nam je kao u bajci… sve dok nismo poželeli da imamo decu...

Nervoza je prostrujala mojim telom kada me je sekretarica direktorke Nikolić pozvala na razgovor. Tih nekoliko koraka od moje do njene kancelarije činili su mi se dugim kao večnost. Tri-četiri scenarija proletela su mi kroz glavu. Da nisam pogrešila na onom jutrošnjem predmetu, neka stranka se žalila na mene ili ne mogu više da radim ni na određeno? Kada sam pokucala na njena vrata, noge su mi već klecale od nervoze.

– Dobar dan – promucala sam pokušavajući da sa njenog lica pročitam raspoloženje i razlog poziva, što je inače bilo teško.

– Željana, drago mi je što smo konačno dočekale i ovaj momenat, primljeni ste na neodređeno – rekla je bez velikog uvoda, sa njoj svojstvenim osmehom na licu. Smejala se retko i zatvorenih usana ne pokazujući zube. Sada mi je taj osmeh bio najsrdačniji na svetu!

– Ha… – nespretno sam izustila pod dejstvom šoka. – Da… – spustila sam se na prvu stolicu. – Znate, iznenađena sam…

– Uveli smo novu sistematizaciju pa je zato, pre nego što ste očekivali, vaš problem rešen. Tu je ugovor – ponudila mi je direktorka olovku. Nisam mogla da poverujem. Ruka mi je zadrhtala dok sam se potpisivala.

Naizvesna budućnost

Već cele tri godine radila sam na određeno. Po zakonu nemoguće, rekli bi mnogi, ali ja sam odlično znala sve cake kojima su poslodavci zaobilazili zakon. Probni rad, rad na određeno, honorarni saradnik, rad po ugovoru… smenjivali su se iz godine u godinu, a moj život van poslovne zgrade stagnirao je baš iz tog razloga. Svaki plan za budućnost uključivao je siguran posao, stabilna primanja i izvesnu platu makar nekoliko meseci. Tako je i Dragoljub mislio, čak i pre nego što sam počela da razmišljam u tom pravcu.

– Razmisli, Željana, zar ima smisla bezglavo ulaziti u nešto? Viđamo se svake večeri, volimo se, zar nam je potrebna nervoza zbog neizvesne budućnosti? A dok god ti ne budeš imala stalni posao, naša budućnost ne može biti izvesna i svetla.

– To mi je jasno. Bez kredita ne možemo završiti sprat na kući tvojih roditelja, a život sa njima ne dolazi u obzir – potvrdila sam. – Ali… – onda sam se setila – zar ne bi ti mogao da podigneš kredit pa da zajedno plaćamo ratu? – ponadala sam se.

– Opet razmišljaš kratkoročno – prekorio me je blago. – I, šta ako tebi direktorka sledećeg meseca ne produži ugovor? Gde smo onda sa kreditom na leđima?

Bio je u pravu. Mene je ljubav prema njemu često umela da ponese i da me podigne u oblake, ali Dragoljub, realan i staložen, umeo je na najbolji način da me prizemlji.

Sedam godina bili smo u vezi, ljubav je svake godine bila stabilnija, ali se ozvaničenje našeg odnosa nije naziralo. I njegovi i moji roditelji negodovali su sve glasnije što ne najavljujemo svadbu ali brzo bi ućutali kada bismo im predočili argumente o nerešenom stambenom pitanju, a posredno i o materijalnom statusu. Iako su Dragoljubovi roditelji radili u inostranstvu, pa su u velikoj porodičnoj kući boravili tek dva puta godišnje, hteli smo da svojim sredstvima dogradimo sprat i da budemo mirni u svom kutku. Međutim, pitanje mog stalnog zaposlenja kao Damoklov mač visilo nam je nad glavom. I već sam lagano počela da gubim nadu kada mi je direktorka uručila dragoceno rešenje.

Ushićena, jedva sam čekala da Dragoljubu saopštim novosti. Otišli smo u omiljeni restoran, na moje insistiranje. Čekala sam da se upale sveće da bih mu u takvoj atmosferi saopštila lepe vesti.

– Ti nešto kriješ? – gledao me je Dragoljub iskosa, ispod oka.

– Možda…

– Činiš me nervoznim – iskreno je priznao. – Govori… Nemam pojma o čemu je reč, možda ćeš me i ostaviti…

Nasmejala sam se.

– Nema razloga za nervozu… Konačno, posle dugo vremena…

– Hoćeš da kažeš…

– Hoću da kažem da sam dobila rešenje za neodređeno.

– Željana! – uzviknuo je, ustao od stola, čučnuo kraj mene i zagrlio me. – Trebalo je odmah da mi kažeš… O, Bože, tako sam srećan… – govorio je licem zagnjuren u moju kosu. Tek kada je konobar prišao našem stolu, Dragoljub je seo.

Razgovarali smo punih usta, upadali smo jedno drugom u reč, planirali… Radovali smo se… Zaista, toliko radosti u naš odnos nikada nijedna vest nije unela.

Život kao u bajci

Za tri meseca, koliko je moralo da prođe da bih postala kreditno sposobna, Dragoljub i ja smo do te mere razradili planove o nadogradnji sprata da smo uveliko isplanirali mesto za kućno cveće, lampe i keramičke ukrase. Kreditna dokumentacija samo je datum čekala…

Po isteku ta tri meseca, već sledećeg jutra predali smo dokumentaciju i vrlo brzo dobili smo kredit.

Počeli su radovi na kući. Komforan trosobni stan bio nam je baš po meri s obzirom na planove o proširenju porodice, što je bio sledeći logičan korak.

Kad smo se uselili, otvorila su nam se vrata raja. Kako je bio početak zime, hteli smo da do proleća isplaniramo venčanje i veliku svadbu koju smo sad, ispod zajedničkog krova, čekali sa manje nervoze nego većina parova.

Zajednički život počeo je kao u bajci. Povišena reč nije se čula i sve smo radili u dogovoru. Ono koje je imalo više vremena spremalo je ručak, ono koje je bilo manje umorno išlo u nabavku i sve je bila stvar kompromisa i trenutka.

– Zašto mi ne bismo poradili na detetu? – iznenadio me je Dragoljub jedne večeri. Iako je i meni slična ideja neretko padala na pamet, svesna njegoviih partijarhalnih stavova, nisam htela ni je izgovorim.

– Jesi li siguran?

– Apsolutno… Zar još sumnjaš u nešto u vezi sa nas dvoje? – pitao je golicajući me.

Tako smo počeli da se nadamo izostanku mog mesečnog ciklusa. Uvek sam bila zdrava i dobro uhranjena, pa nisam očekivala da bi nešto moglo loše da krene. Ipak, prošao je jedan mesec, drugi, pa treći, a ništa se nije dešavalo. Obuzeti time, u zapećak smo bacili planove o venčanju iako je drveće po parkovima uveliko probeharalo.

Nisam mogla da zatrudnim

Kad je prošlo još pola godine a da se ništa nije desilo, odlučila sam da odem ginekologu. Nakon rutinskog pregleda i odmahivanja glavom propraćenih laganim uzdasima i tapšanjem po ramenu, doktorka mi je rekla da ću morati na produvavanje jajovoda dodavši da je intervencija rutinska i da posle bez problema mogu da zatrudnim.

Posle intervencije i nekoliko meseci nade koju je smenilo novo godišnje doba, nastalo je novo razočarenje. Činilo mi se da je Dragoljub, iako se problem u fizičkom smislu više ticao mene, sve to teže podnosio nego ja. Hvatala sam sebe kako ga hrabrim rečima podrške, ali i sama žarko želim da ih čujem.

– Moramo da razgovaramo – rekao je jedne večeri Dragoljub. Po držanju, po povijenim ramenima i nesigurnom pogledu, zaključila sam da razgovor neće biti prijatan. Hladni srsi prošli su po mom telu kao nagoveštaj loših vesti.

– Znaš, muči me sve ovo – otvorio je dušu kada sam sela pored njega. – Ne dešava se sve baš onako kako smo planirali, to ti je jasno…

– Da? – nisam znala čemu vodi taj bledi uvod.

– Pa sam nešto mislio… Ali te molim da me shvatiš pre nego što nastavim…

– O čemu se radi?

– Ja… hteo bih da se vratiš kući… roditeljima.

– Da se vratim kući… roditeljima? – ponovila sam automatski.

– Pa da, a onda, ako nam se „desi“ trudnoća, možeš opet da mi se vratiš.

Mislila sam da ću izgubiti sluh posle tih reči. Zavrtelo mi se u glavi i prostorija je počela da se okreće oko mene.

– Čekaj, čekaj… – rekla sam kad sam povratila dah. – Hoćeš da pokušam da zatrudnim i, ako uspem, oženićeš se mnome, a ovako nećeš? Pa, da – rekla sam za sebe. – Trebalo je da mi bude jasno kada si „zaboravio“ na planove za venčanje posle prvog neuspelog začeća. Gadiš mi se! – rekla sam stisnutih zuba. Nadljudskom snagom skinula sam teški kofer sa ormara, pobacala sam u njega najnužnije stvari i, iako je Dragoljub pokušao da me zaustavi, vrata stana za koji sam se godinama borila zatvorila sam za sobom.

Bekstvo od problema

Plačući sam utrčala u roditeljski stan. Znali su za moje probleme pa ništa nisu pitali do momenta kada sam bila u stanju da im sve ispričam, posle potoka suza koje sam isplakala i bensedina koji mi je mama stavila u čaj. Kao da sam pričala o strancu, jedino tako sam mogla bez suza da ponovim Dragoljubove reči.

– Kako je mogao da bude takav gad, zar posle toliko vremena? Ako ne mogu da rodim, nisam vredna braka, nisam vredna ničega…

– Znaš, sine, možda si sada šokirana njegovim predlogom, ali moraš da uzmeš u obzir i njegove emocije. Sigurno mu nije bilo lako posle godina ljubavi da povuče takav potez, ali on se pokazao kao veoma pošten čovek.

– Poštena trampa: podari mi dete, a ja ću tebi prezime? O tom poštenju pričaš? – sarkazam je izbijao iz svake moje reči.

– Ne, pošteno je to što nije hteo da te zamajava i omalovažava u mučnom braku kada zna da to bez dece ne bi funkcionisalo.

– On mene malo voli… Ja bih njega prihvatila i jalovog…

– Nikada ne znamo kako bismo se poneli u nekoj situaciji dok je ne doživimo, pa ne možeš da znaš da li bi ostala s njim da on ima takav problem. Osim toga, prirodna je želja za produženjem loze, to ne možeš da mu prigovoriš.

– Ali, postoje mogućnosti… Zar nije prvo trebalo sve opcije da iscrpimo pre ovog koraka? A, na kraju, dete može i da se usvoji.

– Možda nije hteo da se rastanete u uslovima veće nervoze ili čak mržnje… a besmisleno je u takvim okolnostima pokušavati da začnete dete, zna se da to utiče na plodnost. Veruj da je on noćima pre nego što ti je ovo saopštio, vagao odluke za i protiv… Pa, poznaješ ga dobro, znaš da je emotivan i dobar čovek. Verovatno zna da ne bi mogao da odgaja tuđe dete.

– Ne znam, ne znam… – slegala sam ramenima pogođena najnovijim obrtom u životu. Mislila sam na nepravdu, bila sam tužna, slomljena…

Jedva sam se sledećeg dana odvukla na posao. Radila sam mehanički, potpuno dekoncentrisana.

Kada sam se teškim korakom dovukla kući, dočekalo me je iznenađenje. U dnevnoj sobi, kao u najbolja vremena, sedeo je Dragoljub sa mojim roditeljima. Izgledao je jednako umorno kao ja.

– Šta ti radiš ovde? – odvažila sam se da pitam. Nije to bio način na koji započinjem razgovor ali nisam više htela da ga štedim jer ni on nije mislio na mene dok mi je srce lomio u komade.

– Nemoj tako… Došao sam da te vidim, hteo sam da prošetamo.

Bolni sastanak

Otac i majka, svako iz svog omiljenog ugla, gledali su nas radoznalo. Nisam htela da slušaju naš razgovor pa sam ga pozvala da izađemo. Uputili smo se dobro poznatom ulicom, ovoga puta ne držeći se za ruke. U jednom momentu Dragoljub je dotaknuo moju ruku. Trgnula sam se kao da me je opekao.

– Šta sad hoćeš? Da glumimo da je sve u redu? – izderala sam se.

– Ne, Željana, neću da glumim da je sve u redu jer ništa nije u redu – rekao je tonom mnogo nižim od mog. – Nije u redu to što ne možemo da ostvarimo tu, tolikim ljudima običnu, stvar. Nije u redu da posle toliko godina čekanja sada kad smo u stanju da volimo to dete i da mu pružimo sve, ne možemo da ga dobijemo. I prokleto nije u redu to što ne mogu da živim sa činjenicom da me niko neće zvati ocem… – glas mu je zadrhtao dok je izgovarao poslednju rečenicu. Nikada pre na njegovom licu nisam videla suze dok su moje, kao i tog dana na klupi na koju smo seli usput, bile prirodnija pojava.

– Pokušaj da me shvatiš… Neću biti srećan ako budem živeo bez dece. Svestan sam toga, valjda sam tako odgojen, takav sam tip čoveka. Znam mnoge koji su srećni bez dece ali ja živim za to malo biće. Zvuči čudno jer ne znam kakav bih otac bio, ne znam kakav će osećaj to dete probuditi u meni, ali tako je…

– A znaš li kako se osećam kada si mi dodelio prokletu ulogu fabrike za rađanje dece, a ja to ne mogu da uradim? – moj glas zvučao je kao jauk. Nije me bilo briga gleda li me neko, bura emocija u meni učinila je nevidljivima sve radoznale poglede.

– O, Željana… – uhvatio me je za ruku. – Nisi ti to, ne, nikako… Ti si sve što sam sanjao kada su žene u pitanju. Nema crte tvog karaktera koju bih menjao. Pametna si, ambiciozna, odlučna, dobra domaćica, dama kad to hoćeš… Najbolji si kritičar, siguran savetnik… Željana, zar misliš da bih došao da i danas, osam godina od početka naše veze, ne osećam istu ljubav prema tebi? Nikada nisam pomislio na drugu, nikada drugu nisam pogledao… Volim te… ma, volim te više nego sebe! Da postoji sprava kojom se to meri, siguran sam da bi se pokvarila, tu količinu ljubavi ne bi mogla da izmeri!

Nasmejala sam se kroz suze. Koliko god bio težak, život je umeo da bude i drag zbog tih magičnih momenata. A ovo je bio jedan od njih.

Kao dva očajnika, zagrlili smo se i proveli neko vreme u tišini udišući jedno drugo, prijatno svesni prisustva tela na koje smo navikli, tela koje smo voleli, koje volimo.

Sve sam mu oprostila te večeri. Kada sam bolje razmislila, shvatila sam njegove razloge. Možda je i moja želja da ga eventualno lišim potomstva bila sebična… Način koji je Dragoljub izabrao sasvim sugurno je bio manje bolan, gledano dugoročno, iako neobičan.

Osim mojih roditelja, svi kojima sam ispričala šta mi se desilo, moji prijatelji i bliske kolege s posla, osudili su moju odluku savetujući me da ostavim Dragoljuba. Koliko sam puta u lice čula da sam luda, naivna, glupa, slepo zaljubljena…

Samo ja znam da me u neobičnoj zajednici drži neizmerna ljubav i ogromna nada.

Dragoljub i ja funkcionišemo kao pre, bez svađe i možda smo opušteniji nego pre. Viđamo se svakodnevno, zajedno i dalje otplaćujemo kredit i pokušavamo da dobijemo dete. Ako Bog da, pa nam se to desi, sve egzistencijalne brige biće iza nas i to je ono čemu se molim svake noći pred spavanje. Ako Bog ipak odluči drugačije, ništa u mom životu neće se promeniti onako kako već nije. Na sve sam spremna, ali nadam se najboljem.

Potajno, noću, nadam se i obredu u belom, pod velom, sa bebom u naručju.