LJUBAVNA PRIČA: Iza očiju javnosti

Naivno sam mislila da je svet ružičast, svesno odbijajući da realno sagledam stvarnost koju sam oduvek smatrala nečim čime su opterećeni gubitnici. Uživala sam u svojoj lepoti i moći koju mi je donosila pista. Međutim, ljubav me je protresla kad sam se najmanje nadala, moj voljeni nije bio onakav kakvim se predstavljao niti su njegovi poslovni bili vredni poštovanj.

Bila sam atraktivna devojka koja je oduvek svojom pojavom i ponašanjem privlačila pažnju muškaraca. U tome mi je u velikoj meri pomogla i manekenska karijera koja mi je omogućila udoban život, putovanja po celom svetu i, naravno, ugled i prestiž koji sam uživala u domaćim krugovima gradskog džet-seta. Po prirodi sam bila vrlo površna osoba, posmatrala sam svet kroz ružičaste naočare svesno odbijajući da realno sagledam stvarnost koju sam oduvek smatrala nečim čime su opterećeni gubitnici. Najblaže rečeno, bila sam vrlo razmežena i naviknuta na to da se čitav svet vrti oko mene, pa su me i najbliži ponekad doživljavali kao arogantnu i vrlo uobraženu osobu.
– Lana, da te ne poznajem sve ove godine, stvarno bih ponekad mogla da pomislim da si prava, prepotentna kučka – bila je direktna Vanja, moja mlađa sestra. – U suštini, znam da se plašiš da ćeš izgubiti pozicije koje si stekla i da ti je potrebno da te muškarci obožavaju, ali mislim da počinješ da preteruješ.
– Ti si prva i poslednja osoba kojoj dozvoljavam da mi se na takav način obraća – besno sam odgovorila. – Idealista si, Vanja, mnogo veruješ ljudima koji će ti jednog dana, kada se tome najmanje nadaš, zabosti nož u leđa. Ne želim da mi se to desi i zato im uvek dajem do znanja da sam najbolja i najlepša i, ma koliko ti se to čini prepotentnim, to je činjenica. Nemoj da zaboraviš, veoma je važno biti svestan sebe i svojih kvaliteta.
– Ma, radi šta hoćeš, upozorila sam te – slegla je ramenima i dodala: – Život zaista nije onakav kakvim ga ti zamišljaš.
Tada sam se upitala otkud pravo običnoj studentkinji da mi soli pamet, meni koja sam proputovala čitav svet naučivši bar toliko da u njemu vladaju surovi zakoni a uspevaju samo najbolji.

Kao riba u vodi

U suštini, nisam se preterano vezivala za ljude, najviše zbog prirode svog posla, ali i iz potrebe da po svaku cenu sačuvam svoj integritet i način života koji mi je obezbeđivao samostalnost i slobodu. Moje veze sa muškarcima nisu bile dugog veka, retko sam se zaljubljivala a, kad bi mi se to dogodilo, vrlo brzo sam ih napuštala iz straha da ću izgubiti status najpoželjnije žene za čiju su se naklonost uvek borili. Radovala me je i zabavljala činjenica da sam često bila u poziciji da biram kada su muškarci u pitanju, što je najviše izluđivalo devojke koje sam susretala na javnim mestima. Njihova zavist i netrpeljivost prema meni bila je sve očiglednija.
– Večeras će opet mnoge pući od muke kad te vide – rekla mi je Jana, moja najbolja drugarica iz detinjstva, posmatrajući kako oblačim najnovije krpice koje sam kupila u Milanu. – Čula sam da će večeras kod Žike na splavu biti lud provod, sav gradski krem sjatiće se na tom mestu.
– U pravu si a, kao što znaš, bez nas dve takav događaj ne može da se zamisli – nikad nisam krila koliko sam uživala u glamuroznim okupljanjima. – Žika me je nekoliko puta zvao dok sam bila u Milanu. Rekao mi je da obavezno moram da dođem, naime, hoće da me upozna sa svojim kumom za koga tvrdi da je jedan od najbogatijh i najmoćnijih ljudi u zemlji.
– Pa, kako to da ga dosad nismo upoznale? – upitala me je iznenađeno.
– Navodno, do sada je živeo u inostranstvu i retko je dolazio – objasnila sam joj. – Čula sam da je ovde pokupovao neke hotele i fabrike… i da… veoma lepo izgleda! – zadovoljno sam se nasmešila.
– Bogat i lep, ima li moćnije kombinacije kada si ti u pitanju, Lana? – na vratima sobe stajala je moja mlađa sestra. – Mogu samo da zamislim šta ćeš sve večeras učiniti da bi ga zavela?! – osećala se surova ironija u njenom glasu.
– Mala, zaista ne možeš da sakriješ koliko si ljubomorna na mene – rekla sam joj ljutito. – Vrati se svom malom svetu kome pripadaš, a mene, molim te, ostavi na miru.
– Nimalo nisam ljubomorna, samo ne mogu da poverujem u to koliko si glupa i površna – posle ovih reči izašla je iz prostorije zalupivši vratima za sobom.
Vanja i ja smo oduvek bile dva potpuno različita sveta i nikad se nisam osvrtala na njene cinične komentare mada sam je mnogo volela, pa čak i poštovala, jer je nekako uvek bila svoja i drugačija od ostalih. Ali, to joj nikada nisam rekla.
Prepun splav ljudi koji su se i te večeri potrudili da izgledaju najbolje što mogu, muzika, bogat meni i sofisticiran izbor pića potpuno su ispunili moja očekivanja. Zadivljeni pogledi muškaraca i ljubomorni pogledi žena – bio je to ambijent u kojem sam se uvek dobro osećala. Kao riba u vodi.
– Lana, drago mi je što te vidim – prišao mi je Žika poljubivši mi ruku, a potom je Janu i mene pozvao za svoj sto.
– Večeras je zaista divno kod tebe, vidi se da si uložo mnogo truda – pohvalila sam ga. – Ali, takvim majstorima zabave kakav si ti, verujem, to ne pada teško.
– Hvala, cenim tvoje mišljenje… – odjednom je skrenuo pogled prema ulazu na splav. – A, evo ga i moj kum, jedva čekam da ga upoznaš – dodao je ustavši od stola.
Čovek koji mi se samo nekoliko minuta kasnije predstavio kao Boško i Žikin kum, bio je najlpeši i najelegantniji muškarac te večeri. Armanijevo sivo odelo perfektno je pristajalo uz njegovo savršeno građeno telo i prosedu, crnu kosu koja je isticala njegovu muževnost.
– Molim te, donesi nam najskuplji šampanjac – obratio se svom kumu. – Večeras, sa ovim divnim damama želim da proslavim još jedan uspešan poslovni dan – iako nam se obraćao u množini, sve vreme gledao je u mene.
– A šta ste tako dobro isposlovali danas? – blago sam ga provocirala. – Biće nam čast da to prve čujemo.
– Kupio sam još jedan hotel, ali ne bih sad o tome – značajno me je pogledao krupnim, crnim očima, a potom me je zamolio za ples.
Mnoštvo ljudi koji su se vrzmali unaokolo kao i muzika koja je ritmom doprinosila opuštenoj atmosferi, učinili su da se osećamo kao da smo jedini par na splavu. Prvi put sam osetila da se u zagrljaju jednog muškarca više ne osećam tako dominantno i sigurno kao sa mnogima pre njega. Pri svakom njegovom pokretu osećala sam snagu koja me je toliko uzbuđivala da sam jedva to uspevala da prikrijem. A, tek njegov parfem! Zbog ruku koje su, iako diskretno, dodirivale moja leđa, oteo mi se kratki uzdah. Poljubac je bio kruna igre naših tela koja su žudela jedno za drugim.
– Hajde da pobegnemo odavde, negde gde neće biti ovoliko ljudi – prošaputao mi je na uvo u jednom trenutku.
Znala sam da bih u drugoj situacji takvu ponudu odbila, ali već te večeri bilo mi je jasno da tom neodoljivom muškarcu više ništa ne mogu da odbijem.
Noć koju smo proveli zajedno teško je uporediti sa bilo čim što sam dotad doživela. Boško je bio muškarac kakvog nisam srela: moćan, snažan i istovremeno tajanstven. Neko ko mi nije dozvoljavao da lako proniknem u njegove misli držeći se od početka pomalo na odstojanju što me je, u suštini, najviše privlačilo. Ono što me je kasnije, kada smo već počeli da se zabavljamo, zbunjivalo, bila je moć koju je imao nada mnom. Strast koju sam osećala u njegovoj blizini bila je toliko snažna da mi se ponekad vrtelo u glavi od nemoći koja bi me obuzela u tim trenucima. U svakom slučaju, bilo mi je jasno da više nisam ista osoba. Bila je to neka druga Lana, ona koju nisam poznavala: krhka, nežana i ludo zaljubljena žena.

Reči su mi zastajale u grlu

Promene u mom ponašanju prva je primetila moja sestra jer je ponekad navraćala u vilu u kojoj sam već duže vremena živela sa Boškom. Najčešće smo u takvim trenucima sedele kraj bazena, pila sam martini neprestano joj pričajući o planovima koje sam kovala o svojoj i Boškovoj zajedničkoj budućnosti.
– Zaista ne mogu da verujem da je naišao neko ko je tebi stao na rep – zadovoljno se smeškala. – Napokon si i ti odlepila za nekim, stvarno je to lepo videti… I sav ovaj luksuz oko tebe… – opet je bila ironična. – Da li si se ikad zapitala otkud mu tolika lova?! O, izvini, zaboravila sam da ti ne voliš mnogo da se udubljuješ u stvari, najvažnije je da si zaljubljena.
– Baš si odvratna, Vanja – pukao mi je film. – Uvek si mi zavidela i nije ti drago što sam srećna. Ne želim više da te vidim, odlazi!
– I odlazim, nećemo se videti bar godinu dana, fakultet me šalje u Tokio radi nekih istraživanja – polako je ustala i krenula ka izlazu. – I, samo da ti kažem da nije tačno da ti zavidim ili da te ne volim, naprotiv, uvek sam te volela i brinula sam se za tebe. Možda jedino nisam pronašla pravi način da ti to pokažem.
Nisam više razmišljala o Vanji, moja jedina i najvažnija peokupacija bio je Boško. Narednih nekoliko meseci išli smo na sve značajnije događaje u gradu gde su nas dočekivali paparaci i novinari koji su najčešeće objavljivali naše fotografije na naslovnim stranama tabloida.
– Boško, ovako sam zamišljala svoj život, pored nekoga kao što si ti, ljubavi – rekla sam mu jedne večeri dok smo pozirali fotoreporterima ispred kluba na čije smo otavarnje pozvani.
– Večeras bih morao da odem na jedan sastanak – šapnuo mi je na uvo ne osvrnuvši se na ono što sam mu prethodno rekla. – Željko će ostati sa tobom, neka te on odveze kući – mislio je na svog telohranitelja.
– Zar ne možeš da odložiš taj sastanak? – pogledala sam ga pomalo ljutito. – Znaš da mi se taj Željko uopšte ne dopada, molim te, ne ostavljaj me sa njim.
– Ćuti, ne želim više ni reč da čujem – uštinuo me je za ruku istovremeno se osmehujući ljudima koji su prolazili pored nas. – Za sat vremena otići ću sa zabave, i ako samo još jednom čujem taj tvoj razmaženi glas, veruj mi, nećeš se lepo provesti – zapretio mi je.
Bila sam šokirana. Jedva sam uspevala da udahnem vazduh misleći da ću se svakog trenutka onesvestiti.
– Boško, šta se dogodilo, zašto se tako ponašaš prema meni? – upitala sam ga očajno. – Ne mogu da verujem da mi pretiš ti, čovek koga toliko volim… – reči su mi zastajale u grlu.
– Još jednom te upozoravam da mi ne praviš scene, ne želim da novinari o tome pišu – bilo je nečeg sablasnog u njegovim očima dok je izgovarao te reči.
Bila sam prestravljena. Posle nekog vremena ustao je od stola i otišao još jednom me pogledom upozorivši da je ozbiljno mislio sve što je rekao. Narednih sat vremena ćutke sam ispijala piće za pićem trudeći se da se svaki put nasmešim i pozdravim poznanike koji su mi prilazili. Potrudila sam se da pred njima ostanem ona ista, lepa, uspešna i moćna žena kojoj svi zavide, istovremeno prvi put shvativši kud me je odvelo sopstveno licemerje. U suštini, bila sam povređena i uplašena žena koja je do samo pre nekoliko sati verovala da je najvoljenija na svetu.
U jednom trenutku poželela sam da odem roditeljima, ali se nisam usudila da to predložim Boškovom telohranitelju koji je pomno pratio svaki moj pokret. Čim smo izašli iz auta, iz prostorija naše kuće začuli su se zastrašujući zvuci.
– Idi odmah u svoju sobu! – naredio mi je Željko koji je potrčao u pravcu dnevne sobe.
Nisam ga poslušala. Uprkos ogromnom strahu, krenula sam prema terasi koja je bila povezana sa dnevnom sobom. Sledila sam se kada sam ugledala Boška kako tuče nekog čoveka neprestano mu ponavljajući da mora odmah da mu vrati novac koji mu je dužan. Nisam mogla da se pomerim ni kada me je ugledao. Najstravičniji trenutak doživela sam kada su nam se pogledi sreli.
– Šta ti ovde radiš, glupačo?! – istrčao je na terasu protresavši moja ramena.
– Gospode Bože, ko si ti?! – mahinalno sam izgovorila gledajući ga sve vreme u neverici.
– Ko sam ja?! Usuđuješ se da me to pitaš?! Ti, koja si celog života „brinula“ samo o tome šta ćeš uveče da obučeš – vikao je. – Sve ovo što vidiš krvavo sam zaradio…
– Pretpostavljam i pošteno? – ugrizla sam se za jezik, ali bilo je kasno, „zalepio“ mi je šamar. – A svi oni poljupci, i sva pažnja koju si mi pružao, zar je sve to bila laž? – jecala sam, ali nisam mogla da se zaustavim. – Ti si bio moj čovek iz snova, moj princ…
– Ma, ti si obična budala koja živi u bajci – obraćao mi se s neskrivenim gađenjem. – Vreme je da vidiš kako izgleda stvarnost, a sad, izađi napolje i nemoj slučajno da zucneš nekome bilo šta o ovome što si sada videla.
Bila sam zahvalna Bogu što me je pustio da odem svojima. Bio je vrlo iskusan i znao je da neću pokušati da mu naudim. Nisam to nameravala, želela sam da ga što pre zaboravim. Iste večeri nazvala sam svoju sestru Vanju čije su mi reči neprestano odzvanjale u glavi. Plačući, ispričala sam joj sve što se dogodilo.
– Mnogo mi je žao što ti se to desilo, Lana, sada znaš zašto sam uvek brinula za tebe – rekla mi je nežnim glasom. – Molim te, sedi u prvi avion za Tokio i dođi, jedva čekam da te zagrlim.