LJUBAVNA PRIČA: Kad dete razočara

Moja Staša bila je svojeglava odmalena, sve je moralo da bude onako kako ona želi. Znam, kriva sam što sam joj povlađivala ali moje majčinsko srce nije moglo drugačije. Samoživa, kakva je bila, upropastila nas je materijalno ali, što je najgore, rasturila je našu porodicu. Muž mene krivi za sve…

Oduvek mi je san da imam dvoje dece, dečaka i devojčicu. Maštala sam o tome da prvo rodim dečaka plavih očiju, a onda plavokosu, kovrdžavu devojčicu, da budu zdravi, veseli i srećni. Kad mi ih je Bog, u prvih pet godina braka, podario upravo takve, savršene, mislila sam da su svi moji snovi ostvareni.
Kao lekar opšte prakse radila sam u državnoj bolnici i bila sam veoma zadovoljna. Negde pri kraju fakulteta upoznala sam kolegu specijalistu, radiologa Miroslava sa kojim sam se venčala posle dve godine zabavljanja. Bila sam već zrela žena kad smo dobili decu, pa sam ih valjda zato dočekala tako spremna.

Uživala sam u svakom danu njihovog vaspitanja, zadovoljna činjenicom u kakve su ličnosti odrasli. Boris je bio više vezan za roditelje i sve je radio u dogovoru s ocem i sa mnom, dok je Staša bila nezavisnija, odlučna i pomalo neobuzdana. Bila je veoma talentovana za slikanje, pa sam to tumačila crtama njenog umetničkog karaktera. Muž je, pak, bio patrijarhalniji od mene i uvek je govorio da im preterano posvećujem pažnju i da ću imati problema ako ih razmazim:
– Nemoj da im ispunjavaš baš svaku želju. Jednom to nećeš moći ili će poželeti nešto pogrešno, a ti ćeš se naći u „nebranom grožđu“.
– Zašto da im ne pruištim tu igračku ako je toliko žele, a možemo da ih obradujemo? – pitala sam jer se bližio Sveti Nikola, a klinci su poželeli čitavu skupocenu mašineriju koju su videli na TV-u i mogla je da se nabavi samo u inostranstvu. Zato sam, uprkos Miroslavljevom negodovanju, nazvala sestru koja je živela u Nemačkoj i sa njom dogovorila da mi do praznika isporuči željenu igračku.

Kad su je nekoliko dana kasnije klinci izgustirali, pokvarili i gurnuli u ćošak kao najobičniju krpu, moj muž je likovao:
– Eto, šta sam ti rekao?
Nisam htela da priznam da nisam u pravu i opet sam stala na njihovu stranu:
– Deca k’o deca, kome, uostalom, da čuvaju igračke ionako namenje za kratkotrajnu zabavu.
– Ako sada nauče tako, biće takvi i u vezi sa drugim stvarima u životu – opominjao me je, ali bila sam zaslepljena ljubavlju prema njima, činilo me je ispunjenom to što ih usrećujem i mislila sam da će im naša ljubav pomoći da sazru.

Glava u oblacima

Jedno za drugim, godinu za godinom, postali su brucoši. Boris je, ugledavši se na oca i mene, zavoleo medicinu, a maštovita Staša izabrala je Likovnu akademiju. Pošto su oba ta fakulteta bila u našem gradu, radovala sam se što će moja deca studirati neopterećena spremanjem ručka ili pranjem rublja. Miroslav je ipak mislio da bi bolje bilo da su otišli od nas jer odlazak iz roditeljskog gnezda donosi veću samostalnost, što je smatrao presudnim za kasnije snalaženje u životu. 

Ipak, život je tekao kao kada su bili srednjoškolci, s tim da su moji studenti sada imali više obaveza i postajali su, činilo mi se, zreliji. Fakultet je veoma ozbiljno shvatio Boris. Učenje mu je postalo glavna preokupacija i, malo-pomalo, zapostavio je društveni život. Ponekad sam pokušala da zapodenem razgovor sa njim, ali bi me on brzo prekinuo izvinivši se obavezama oko još jednog kolokvijuma ili ispita.

Staša je, međutim, više „šarala“. Moja devojčica se, priznala mi je, zaljubila. Upravo zato često sam je viđala zamišljenu, zagledanu u jednu tačku sa, za zaljubljene karakterističnim, osmehom na licu. „Glava u oblacima“ nije mogla da se koncentriše na učenje i predavanja, ali nisam joj to zamerala jer sam videla da ju je Zoran usrećio. Znala sam da su posledice slomljenog srca u njenim godinama teže od obnovljene godine pa je nisam kritikovala, a ni Miroslav nije razgovarao sa njom nego je zamerke upućivao meni:
– U redu je da ima dečka u tim godinama, ali nije u redu da mu sve podredi.

Međutim, dve godine kasnije, i Miroslav je morao da prizna grešku jer je, na Zoranovo insistiranje, Staša položila većinu zaostalih ispita i bilo je jasno da taj mladi čovek pozitivno utiče na našu kćer.
– Vreme je da ga upoznamo, zar ne? – predložio je moj muž.

Došao je popodne na božićni ručak, sa cvećem za mene i pićem za Miroslava. Uredno podšišan i obrijan, sa belom kragnom koja je virila ispod svetloplavog džempera, izgledao mi je kao školarac, a ne asistent na fakultetu već nekoliko godina. Svidelo mi se to što je ozbiljan jer je još uvek nezreloj Staši bio potreban neko stabilan i čvrst. Videlo se da je voli iskreno po pažnji koju joj je posvećivao i po pogledu kojim ju je milovao. Za jednog roditelja zaista je bila sreća znati da mu je dete uz takvog čoveka. 

Od tog dana Zoran je postao redovan gost u našoj kući, a neretko se dešavalo da on i Miroslav zajedno odu na pecanje. Mene je, pak, potpuno „kupio“, pa je redovno pre nego što bi Staša i on izašli zajedno, sa mnom pio kafu kao sa drugaricom. Ispovedio mi je da su njegove namere prema Staši najozbiljnije, ali nije hteo da je požuruje pre nego što sama poželi da se skrasi pored njega.

Baš u to vreme Boris je završio fakultet i priuštio nam još jedan povod za zadovoljstvo. Kako je sreća varljiva, brzo posle toga tamni oblak nadvio se nad nas. Zoran je, naime, kao istaknuti stručnjak, dobio priliku za doškolovavanje u Nemačkoj. To je značilo odvajanje od Staše, što nije padalo lako ni njoj ni njemu. Upravo zato mi se Zoran požalio da se koleba da li da ode:
– Nisam siguran da je to vredno ovog drugog. Gotovo da sam spreman da odustanem…
– Zorane, dete, takva prilika pruža se jednom u životu, ne znam da li je pametno da je propustiš. Prava ljubav prevazići će sve prepreke, pa tako i daljinu, a Staša te veoma voli, veruj mi.
– Možda ste u pravu. Razmisliću.
Očigledno je da je prihvatio moju sugestiju jer je nekoliko nedelja kasnije spakovao stvari i otišao. Staša je prvih dana po njegovom odlasku provela plačući, izgledala je kao da su joj sve lađe potonule. Požalila sam se na to Zoranu kad je nazvao jednom prilikom, a on je, na svoj magični način, uticao na nju ubedivši je da će vreme do susreta s njim prekratiti učeći, jer ju je od diplomskog delilo desetak ispita.
I, zaista, prihvatila se knjige kao nikada pre znajući da će joj Zoran poslati garantno pismo da ga poseti. Tako se i desilo. Otprilike godinu dana dana kasnije, Staši je još ostao diplomski rad, ali je odlučila da mu se posveti kad se vrati iz posete Zoranu.

U to vreme zemlja se borila sa inflacijom i primanja su iz dana u dan bivala niža. Otišla sam u prevremenu penziju žrtvujući svoje radno mesto za Borisovo zaposlenje. Njegova plata bila je mizerna, moja penzija gotovo ponižavajuća, pa su se naša mesečna primanja svela na Miroslavljevu platu. To nas je primoralo da se odreknemo mnogih zadovoljstava, ali smo Stašu u Nemačku ispratili sa povećom sumom novca jer je planirala da vidi i proba mnoge stvari kojih kod nas nije bilo. Vratila se mesec dana kasnije prepuna utisaka.
– Ljudi moji, to je zapad. Kako ljudi žive, treba to da vidite. Luksuz na sve strane, mogućnosti mnogo veće, malograđanština iskorenjena. Mogla bih tamo da provedem život!
Bilo nam je drago što se lepo provela ali su nas njene sledeće reči zaprepastile:
– Htela bih da se preselim tamo, odlučila sam. Mogla bih da slikam i da prodajem slike, ali bih za to morala da imam galeriju. Raspitivala sam se, procedura nije komplikovana, samo treba malo više novca. éivela bih sa Zoranom, naravno, ali ne na njegov račun, a ne mogu odmah da se zaposlim pa bih vas zamolila za pomoć. Za zakup galerije i troškove života u prvo vreme trebalo bi mi otprilike dvanaest hiljada maraka. Dok vi to obezbedite, a ja dobijem papire za stalni boravak, diplomiraću i onda: pravac Nemačka! A, šta kažete?

Nerealni novčani zahtev

Zurili smo u nju u čudu. U to vreme, i u našoj situaciji, cifra koju je nonšalantno spomenula bila je misaona imenica za nas. Kredit nije bilo moguće podići, a pozajmica je bila prava ludost. Pokušali smo da joj to kažemo biranim rečima:
– Dušo, nisu to male pare u današnje vreme – bila sam obazriva jer sam znala da je Staša plahe naravi i da ni povišeni ton ne bi podnela mirno. Zato je Miroslav manje o tome brinuo:
– Ma, Bog s tobom, dete, sedi gde jesi, završi već jednom taj fakultet, a onda ovde potraži posao, vratiće se Zoran. Ne živi se samo u Nemačkoj.

Podrhtavanje njenih usnica najavilo je buru. Staša je prvo prekrila lice rukama, a onda je počela grčevito da plače. Ja sam je, naravno, odmah zagrlila i počela tešiti:
– Dušo, nemoj to tragično da shvatiš. Vrlo malo ti treba da se domogneš diplome, a onda će ti se i ovde otvoriti mnoga vrata, videćeš. Nije realno da očekuješ da ti u ovom trenutku damo taj novac jer ga jednostavno nemamo. Trebalo je da mućeš tom lepog glavicom pre nego što si nam to predložila. Je l’ da da nije realno? Kako si to zamislila?

Odjednom se pribrala i počela da nam izlaže svoju ideju. Smatrala je, naime, da bi najbolje bilo da prodamo stan u kojem smo živeli i da kupimo manji, a razlika od prodaje će, između ostalog, podmiriiti i njene potrebe. Imali smo veliki trosobni stan u prizemlju na dobroj lokaciji u gradu i nadali smo se da ćemo vremenom uspeti da deo prostora pretvorimo u predijatrijsku ordinaciju, što je bio Borisov san. Kad nam je to obrazložila, povukla se u svoju sobu, bez plača, što je značilo da od namere nije odustala i da čeka povoljan trenutak da poradi na ostvarenju svoje zamisli.

U međuvremenu Zoran se javio kao poručen jer sam baš želela da čujem njegovo mišljenje.
– Ma, naravno da je ne podržavam u tome – odgovorio je kad sam ga pitala šta misli o njenom predlogu. – Znate kakva je Staša. Pokušao sam da joj ukažem na to da greši jer je rizično uletati u takva ulaganja, ali me nije shvatila na pravi način. Više ne smem da insistiram jer će me optužiti da je ne volim i da ne želim da dođe ovde, što je u jednu ruku dobro, a u drugu loše. Naime, moje doškolovavanje će se produžiti, pa ne mogu da joj obećam da ću se uskoro vratiti. Nadao sam se da će se ohladiti kad se vrati posle razgovora s vama…

Nisam znala šta da učinim. Staša je iz revolta sledećih dana živela na kafi i cigaretama odbijajući redovne obroke i ugrožavajući svoje zdravlje. Neispavana i sa tamnim podočnjacima, izgledala je kao avet. Bolela me je patnja mog deteta koliko god bila odglumljena. I, umesto da je išamaram, počela sam da razmišljam o njenom predlogu. »ak sam i Miroslavu natuknula tu temu.
– Ma, neću uopšte da razgovaram o tome! Ti, ako hoćeš, pošto se stan vodi i na moje i na tvoje ime, prodaćemo ga, ali u tom slučaju hoću razvod braka, koliko god da te volim. Dobrovoljno neću potpisati propast ove porodice.
Znala sam da se ne šali. U našem braku dugom tri decenije ne pamtim trzavice, čak ni ozbiljniju svađu, ali nije bilo ovakvih iskušenja.

Muževljev odlazak

Noćima ne spavajući, prelomila sam. Oglasila sam stan na prodaju, a Miroslav se, čim sam mu to rekla, preselio roditeljima na selo podnevši zahtev za razvod braka. To me je potpuno dotuklo, ali sam se, s druge strane, radovala videvši da je Staša živnula kad je čula da se stan prodaje. Za očev odlazak nije marila. Borisu je sve to teško palo, čak se jadničak trudio da pomiri oca i mene, ali mu je Miroslav stavio do znanja da je njegov odlazak ozbiljna, zrela odluka, za razliku od moje da prodamo stan.

Agent za prodaju nekretnina doveo je potencijalnu mušteriju posle nekoliko dana. Atraktvina lokacija bila je presudna i već sledećeg popodneva u rukama smo imali novac. Potražili smo stan za iznajmljivanje i preselili smo se u roku od sedam dana. Staša je sa dipolomom u rukama ponovo postala stara, nestašna devojčica koja je nestrpljivo čekala da napokon ode u Nemačku. I, zaista, u najkraćem mogućem roku Zoran joj je poslao potrebne papire, ja sam joj dala više novca nego što je tražila i ispratila sam je u novi, nadala sam se, bolji život.

Naravno da mi nije bilo lako samoj, u tuđem stanu i bez dovoljnih primanja. Boris je dane uglavnom provodio na klinici, a ja tugujući za Miroslavom i životom koji je gotovo preko noći nestao. Miroslav me je pozvao nekoliko puta i svaki put malo je nedostajalo da ga molim da se vrati ali znala sam da ne bi bilo svrhe. Duša me je bolela posle svakog našeg razgovora ali nazad nisam mogla. Svi poznanici čudili su se mojoj odluci da žrtvujem stabilan brak zarad hirova razmažene kćerke, ali svoju ljubav prema detetu nikome nisam morala da pravdam, mislila sam. Bilo je vreme da krenem i u potrgu za garsonjerom koju sam sada mogla da kupim, ali me je letargija u koju sam zapala sprečavala da se trgnem i da uradim ono što je neophodno.

„Srodna duša“

Kao svetlost na kraju tunela iščekivala sam dobre vesti iz Nemačke. Neće joj Zoran dozvoliti da propadne ili da pogrešno investira novac, nadala sam se. U prvo vreme Staša me je redovno obaveštavala o dešavanjima pa sam znala da traga za odgovarajućom galerijom. A onda se neko vreme nije javljala. Pretpostavila sam da je prezauzeta ali sam, ipak, jednog popodneva, ne čekajući njen poziv, okrenula broj telefona stana u kojem su živeli. Javio se Zoran.
– Zorane, sine, gde ste, zašto se ne javljate?
– Pomalo mi je neprijatno da zovem, a kćerka će vam se, verujem, javiti – rekao je neodređeno.
– Zašto bi ti bilo neprijatno ako je ona zauzeta? Važno je samo da znam da ste dobro.
– Staša i ja smo raskinuli – rekao je uzdahnuvši. – Da ne kažem: ostavila me je.
– Molim?! äališ se? äta se desilo?
– Najkraće rečeno, nisam se složio sa njenom idejom da iznajmi za velike pare galeriju koja je na lošoj lokaciji a koju je pokušao da joj uvali brat nekog njenog poznanika. Naljutila se na mene, jedne večeri nije došla kući a onda se, ruku pod ruku s njim, idućeg jutra pojavila u stanu, pokupila je stvari i otišla.
Zujalo mi je u glavi. Pomislila sam da je to samo još jedan kapric hirovite Staše, koji će je brzo proći. Niko sa njom nije umeo tako dobro kao Zoran, u to sam bila sigurna.
– Proći će nju to. Možda se trenutno naljutila, nemoj da se brineš.
– éao mi je što se tako završilo, hteo sam da provedem život sa njom… – završio je drhtavim glasom.
Nisam pronalazila prave reči da ga utešim pa sam zato oćutala.
Nekoilko dana kasnije Staša se konačno javila. Zvučala je veselo, a očigledno je pretpostavila da znam za u međuvremenu nastale promene, pa se nije čak ni potrudila da mi ih objasni.
– Gde sad živiš? – pitala sam.
– éivim sa Matijom – rekla je. – Zaljubila sam se preko ušiju.
– A galerija? Dokle si stigla po tom pitanju?
– Matija ima lepu galeriju koju mu plaćam. Znaš kako se kaže: „»ist račun, duga ljubav“.
– A on, čime se bavi?
– I on je slikar. Moja srodna duša, kažem ti! Ma, savršeno mi je.
Uvek sam se plašila da bi Staša mogla da završi sa nekom umetničkom, „srodnom dušom“ kakva je i sama, a Zoran joj je bio idelana protivteža, sa obema nogama za zemlji.

Alkoholičar i propalica

Moja bojazan bila je opravdana jer je, ni mesec dana posle tog razgovora, Staša nazvala i zatražila još novca. Nisam mogla da verujem.
– Bilo je povećeg zajedničkog ulaganje u galeriju – rekla je. – Malo-pomalo, novac je iscurio. Znam da još nisi kupila stan pa ti neće biti problem da investiraš u moju budućnost. Vratiću ti čim se opomognemo.
äta sam mogla da uradim? Nikom ne govoreći, poslala sam joj sumu koju je tražila unapred znajući da mi taj novac nikad neće vratiti. Nije mi to više bilo važno. Brinulo me je na šta su, u stvari, potrošili taj novac i hoće li se, sama i neiskusna, snaći pored intereždžija i grebatora koji su vrebali na sve strane. Nisam imala drugu opciju, nazvala sam Zorana i zamolila ga da se raspita o tom Matiji.
– Nemojte pogrešno da me shvatite, uradiću to za vas, ali da budemo načisto: Staša i ja smo završili za sva vremena. Prevarila me je i to joj nikada ne mogu oprostiti.

I, zaista, kako je obećao, nekoliko dana kasnije javio se sa informacijama o famoznom Matiji.
– éao mi je što ovo moram da vam kažem ali, kako sam čuo, on je alkoholičar. Nema redovne prihode, a vuku mu se neki dugovi odranije pa je verovatno na to otišao novac od prodaje vašeg stana. Prevejani je švaler, već nekoliko puta zavodio je devojke u sličnoj situaciji i, kada im izvuče novac, veza se okončava.
Veoma sam se zabrinula. Nadala sam se da će Staša brzo shvatiti sve njegove mane i da će pobeći glavom bez obzira jer, kad joj nije valjao predani Zoran koji ju je čuvao kao malo vode na dlanu, ni ovaj joj neće dugo biti zanimljiv.

Međutim, pogrešno sam procenila. Ubrzo posle Zoranovog poziva Staša se javila zabrinutija nego ikad. Kratko me je pozdravila, a odmah potom, na moje iznenađenje, počela je da plače. Znala sam da se desilo ono na šta me je Zoran upozorio u vezi sa njenim novim izabranikom.
– Matija me je prevario… – jedva sam razabirala njene reči kroz plač. – Uzeo mi je sav novac pod izgovorom da će renovirati galeriju, a onda me je izbacio iz stana, sa koferom i bez dinara u ruci. Sad sam na ulici, zovem te sa javne govornice i ne znam šta da radim…
– Nazovi Zorana, on će ti pomoći, a ja ću sve regulisati s njim.
– Ne mogu, mama, stid me je, ružno sam se ponela prema njemu, kao najobičnije đubre.
– Samo se ti njemu javi i ne brini. Već sutra ćeš krenuti kući.
»im je prekinula, nazvala sam Zorana zamolivši ga da joj pomogne. Naravno da se nije dvoumio, čovek kao on uvek je spreman da pomogne. Sutradan ujutro javio mi je da je Staša na putu kući.
Sačekala sam je na autobuskoj stanici. Grčevito me je zagrlila a suze koje su potekle niz njene obraze istog trenutka pokazale su mi da je moja curica konačno nešto shvatila. Nažalost, svi smo to skupo platili.
Danas Boris, Staša i ja živimo u garsonjeri na periferiji grada jer nam je samo za to posle svega ostalo novca. Staša se oporavlja od razočarenja koje je doživela, Boris je odustao od sna o otvaranju privatne ordinacije, a ja živim životom koji nisam zamišljala, daleko od voljenog muža i nesrećna što sam promašila kao roditelj uprkos silnoj ljubavi i žrtvi koju sam uložila kao majka.