LJUBAVNA PRIČA: Kobna lepota

Ako mislite da se lepe žene lako zapošljavaju, da sa svima lako izlaze na kraj, da su mažene i pažene, da im se sve oprašta i da im je baš sve dozvoljeno, silno grešite. Retke su takve srećnice. Velika je zabluda da lepota otvara sva vrata, naprotiv, čini se da je istinita izreka da je lepota prokleta.

Iako mi je četrdeset šest godina, za mnom se još uvek okreću i zvižde. Naravno, ne osvrćem se, ne priliči to jednoj supruzi i majci, a ni mojim godinama.

Nekada, do svoje šesnaeste godine, bila sam samo debeljuca. Mučila sam se svakojakim dijetama i, naravno, patila sam. U vreme prvih ljubavi, dok su se moje drugarice krišom sastajale sa momcima, ja sam bila zadužena da ih opravdam pred roditeljima kao i da prenosim tajne ljubavne poruke.

Većina tih nekadašnjih devojaka danas ima bar desetak kilograma viška, sede vlasi koje prikivaju redovnim farbanjem kose, celulit i pomalo opuštene grudi, bore oko usana i očiju. To je prirodno za nekoga ko je bliži pedesetoj nego četrdesetoj, jedino je mene starenje zaobišlo i… zato im opet zavidim. One uživaju u životu i lagano stare sa sjajem u očima kakvog u mojim nema. A nekada…

Samo godinu dana kasnije bila sam sasvim druga Ivana. Istopio se i poslednji suvišni gram sa moga tela ali su obline ostale, a moje lepo lice postalo je još lepše. I danas mi je drago da se prisetim maturske večeri kada su me izabrali za mis.

Bile su to lepe i srećne godine. Mogla sam da zavedem svakog mladića i, zašto da krijem, koristila sam to. Volela sam i bogate i siromašne, i lepe i manje lepe momke. Nisu me zanimali skupi pokloni, uvek sam išla tamo kuda me srce vodi, uostalom, tako sam bila vaspitana: ne poželi tuđe, ne povređuj, jer se svaki greh vraća.

Ljubomorni i posesivni muž

Kada sam upoznala Srđana, bilo mi je dvadeset i tri, a njemu dve godine više. Bio je visok, smeđe kose i plavih očiju, beskrajno simpatičan i duhovit. I upravo me je njegova prirodnost, spontanost, sposobnost da me nasmeje do suza, njegova zlatna prosečnost, oborila s nogu.
Srđan i ja zabavljali smo se pune dve godine a kada smo se venčali, bila su mi potrebna samo dva meseca da shvatim da on nije osoba koju sam poznavala, zapravo, da se nije prikazivao onakvim kakav je zaista bio. U vreme kada je trebalo najviše da se volimo, Srđan je počeo da me zanemaruje. Kao da je okončao svoju „misiju“, oženio se najlepšom, pa zašto bi više bilo šta dokazivao? Jedino ljubomoru nije krio. Nije mi prebacivao, uostalom, nisam mu davala povod za sumnju, ali bilo je dovoljno da me neko pogleda pa da istog trena posesivno prebaci ruku preko mog ramena. Samo da se zna da sam njegova. Bio je to čudan način pokazivanja bračne ljubavi.
U naredne dve godine, polako i vešto, Srđan je iz mog života izbacio sve moje nekadašnje prijatelje. Kada sam počela da kontaktiram isključivo sa ljudima bliskim njemu, postalo mi je jasno da više veruje njima nego meni. Nikada mu nisam kazala da su mi se oni krišom udvarali i da su moji prijatelji bili mnogo pošteniji. Volela sam ga i smatrala sam da žene moraju ponešto da pretrpe, međutim, izgleda da sam mu previše dopustila pa sam se nagutala gorčine za dva života.
Verovali ili ne, lepota mi je zasmetala i kada sam poželela da se zaposlim. Presudila je duboko ukorenjena predrasuda da je lepa devojka – glupa.
Kada sam napokon dobila posao, čak i tako „šupljoglavu“ proganjali su me gotovo svi, od direktora do portira. Naravno, držala sam se po strani radeći dvostruko više od ostalih, ali sam na kraju, kada sam konačno svima dokazala koliko vredim, bila prinuđena da napustim posao jer mi se direktor otvoreno udvarao. Nepristojne ponude ne želim ni da pominjem… Nisam bila spremna za aferu, ali je direktorovo ponašanje izazvalo prezir žena sa kojima sam radila. Ni krivu ni dužnu, olajavale su me na svakom koraku, odlazila sam na posao kao na robiju i… šta sam drugo mogla?
Mužu sam sve ispričala. Smatrala sam da je bolje da čuje od mene nego od drugih, ali iznenadilo me je to što je na sve odmahnuo glavom. Naravno da nisam očekivala da će u napadu ljubomore i besa otrčati u firmu da se fizički obračuna sa mojim nasrtljivim direktorom, ali nadala sam se bar podršci… Zapravo, mislim da mu je bilo drago što sam napustila posao jer je to njemu bio dokaz moje privrženosti i vernosti. Čini se da mu je najmanje bilo važno to što ćemo sa jednom platom jedva sastavljati kraj s krajem.
Na novi posao nisam pomišljala. Zaista pojma nemam šta se u to vreme vrzmalo po Srđanovoj glavi, a sumnjam da je i on bio načisto sam sa sobom. Umeo je da kaže da ne bi bilo loše da potražim posao, a zapravo je molio Boga da ga nikada ne nađem.
Ćutala sam zbog mira u kući, zbog naše ljubavi. Sada mi je žao što sam, čekajući na njegov mig, tolike godine provela između četiri zida. Nisam sigurna da je Srđan zaslužio toliku moju žrtvu.

Trudila sam se da sačuvam brak

Kažu da ljubav izlazi kroz prozor kada nemaština zakuca na vrata. Srđan je postao odsutan i pasivan, a ja sam još uvek balansirala. Našu ljubav doživljavala sam kao sitan pesak na otvorenom dlanu pa, iako besna, nisam smela da sklopim šaku u pesnicu plašeći se da će i ono malo ljubavi iscuriti između prstiju.
Nije me stid da priznam da sam inicijator svih nežnosti postala isključivo ja. Ginula sam trudeći se da sačuvam brak u kojem smo bili punih osamnaest godina. Nažalost, ništa više nije bilo kao nekada. Oseti žena kada muž otaljava „bračna dužnost“ i kada nije voljena kao što je nekada bila. Jedino osećanje koje nas je povezivalo bila je ljubomora i ako je po njoj trebalo da merim Srđanovu ljubav, bila sam najvoljenija žena na svetu.
Mrzela sam sebe. Da nisam lepa, Srđan sigurno ne bi bio ljubomoran, mislila sam grubo skidajući nanetu šminku, a potom bih se rasplakala. Bez šminke sam delovala još mlađe, prirodnije i lepše.
Dodatni stres predstavljao je svaki moj izlazak iz kuće, makar to bio odlazak na pijacu ili u poštu. Ukratko, nameru da nekud krenem morala sam da „prijavim“ veče ranije, ali dešavalo se da neplanirano nečega u kući nestane, da nešto iskrsne… Tada bih u širokom luku zaobilazila zgradu u kojoj je Srđan radio, a žurila sam i zato što sam se plašila da će mu neko kazati da me je video. Mučena grižom savesti što sam bez dopuštenja skoknula u grad, ućutala bih se kada se Srđan vrati kući s posla, što je u njemu izazivalo još veću sumnju.
Tokom tih teških godina isplakala sam nakupljene suze a onda sam prestala da plačem. Pronašla sam izduvni ventil i mislim da sam konačno shvatila šta mi nedostaje. Zapravo, možda to nije bila prava kompenzacija, ali bili su to jedini trenuci kada sam se osećala slobodnom i srećnom.
Soba moje kćerke, tada tinejdžerke, postala je oaza mog mira. Jedva sam čekala da Maša ode u školu. Skakala sam od sreće kada bih na kompjuteru dobro odigrala neku igricu, ali sam najčešće slušala muziku. Iz moje mladosti, iz Mašine mladosti, svejedno, samo da je što glasnija, da mogu da pevam i igram, da se satima vrtim ukrug, da se smejem…
Bilo je trenutaka kada sam se pitala da li je sa mnom baš sve u redu. Da li je moguće da je u telu zrele žene ostao zarobljeni devojčurak ili sam, zapravo, duhom mlada pa mi nedostaju prijatelji i zabava. Da, normalna sam, zaključila bih, ali me je Srđan svojom ljubomorom, ili strahom da će me izgubiti, vezao za kuću nesvestan mojih potreba.

Inat kao vapaj

Puklo mi je pred očima nedavno, baš na moj četrdeset peti rođendan. Nije me naljutila Srđanova „neobaveštenost“ o mom ukusu. Već sam se bila navikla da umesto poklona dobijem novac pa da sama kupim ono što mi se dopada.
– I, jesi li odabrala nešto lepo? – upitao je.
– Sačekaj – namignula sam Maši koja se upravo pripremala za odlazak u diskoteku. Ona je videla moju novu tamnocrvenu tuniku sa ogromnom kragnom, dovoljno usku da otkrije moju savršenu figuru. Znala je i šta sam isplanirala da obučem za to veče a ja, budala, kao da sam smetnula s uma Srđanovu narav.
– Šta kažeš? – stala sam pred njega spremna za izlazak, u novoj bluzi, crnim, tesno pripijenim pantalonama, na vrtoglavo visokim potpeticama.
– Lepo – klimnuo je glavom ravnodušno.
– Ćale, vidimo se u diskoteci – Maša mu doviknu s vrata. – Nemoj da čekaš da mamina toaleta izađe iz mode.
– I? – pogledah ga značajno. – Hoćemo li?
Sačekao je da Maša zatvori vrata za sobom, a potom je odmahnuo rukom.
– To nije mesto za nas dvoje. Zaboga, Ivana, zašto se uporno trudiš da ostaviš utisak kao da ti je dvadeset godina manje? To me užasno nervira.
Bilo mi je na vrh jezika da mu kažem da se ne trudim već da se zaista tako osećam, nasuprot njemu koji se ponaša kao da mu je dvadeset godina više, što je mene nerviralo, ali prećutala sam.
– Dobro, hoćemo li onda u restoran, na neko mirno mesto? – upitala sam.
– Hladno mi je, a napolju je još hladnije. Možemo da poručimo nešto iz restorana i da gledamo TV. Uostalom, ne sećam se da smo izašli za moj rođendan.
– Nažalost, Srđane, nažalost! Ali ovo je moj rođendan i ja želim da izađem! – nekontrolisano sam viknula.
– Mogla si da pođeš sa Mašom! – viknuo je i on.
– Je li? A zašto to nisi rekao dok je bila ovde?
Nije odgovorio. Sve što sam odavno znala pročitala sam u njegovim očima. Nije želeo da poveruje u to da sam zaista bila spremna da izađem sa Mašom i njenim drugaricama, tako skockana i bez njega.
– Pa, ni ti nisi morala da čekaš do noći. Mogli smo da svratimo…
– U onu kafe-poslastičarnicu sa najvećim šampitama u gradu – upadoh mu u reč. – Svakog dana, tačno u šest popodne, obučem se navrat-nanos da kojim slučajem ne zakasniš da uplatiš sportski tiket, a usput svratimo na šampite. To su naši izlasci i provodi, putanja koju si mi ti odredio i nametnuo. Sram te bilo! – progutala sam knedlu i skrenula pogled u stranu.
Ne znam zašto sam očekivala da ću čuti: „Izvini, ispravićemo to…“, bilo šta, makar da mi je obećao izlazak za naredni vikend… Ali, ništa od toga. Srđan se nije pomerio iz fotelje, menjao je TV kanale u želji da pronađe nešto što bi mi privuklo pažnju, a meni je odavno bilo muka od filmova i serija. Polako sam ustala i otišla u Mašinu sobu, pa sam odvrnula muziku „do daske“. Bio mi je rođendan, to je moje pravo, iako sam odlično znala koliko takvo „divljanje“ nervira Srđana.
Ipak, ispostavilo se da je moj inat zapravo bio vapaj. Želela sam da Srđan uđe u sobu, ako ništa drugo, da me opomene, kako je to često radio kada bi Maša slušala glasnu muziku, pa da još jednom pokušam da mu kažem šta mi smeta a šta nedostaje. Nažalost, nije došao. Možda se uplašio da će čuti ono što je, pretpostavljam, znao. Zagnjurila sam glavu u jastuk i zaridala.
Dokle ću ovako, ne znam. Srđan svakako nije ravnodušan prema meni ali nijednoj ženi ne bih poželela ovakvu vrstu ljubavi. Njegova pasivnost i ljubomora, u smislu „nit me hoće nit me drugom daje“, ne samo da me povremeno dovode do ludila, već ubijaju u meni sve ono lepo što sam oduvek želela da podelim sa njim. Nažalost, on mi ne pruža priliku da mu dokažem da me drugi muškarci ne zanimaju i da mi je jedino on potreban, takav kakav je: prosed, izboran, sa simpatičnim pivskim stomakom. Zar to nije bezbolniji „danak godinama“ od srčane aritmije sa kojom odavno živim? Nažalost, Srđan jedino vidi moju lepu i netaknutu fasadu, pa sve češće pomišljam da ga je stid i da bi se pred drugima osećao manje vrednim u odnosu na mene. Da mu kažem da nije u pravu i da ne treba tako da se oseća, ne smem.

***

Kada mi u retkim susretima nekadašnje drugarice kažu da izgledam kao devojčica, okrene mi se utroba jer sam ja neko ko kao bez duše žuri u svoj zlatni kavez a željna sam da sa njima izađem u šetnju i da im se, uz kafu, pridružim na partiji trača.
Ipak, shvatila sam da nikada i ni za čim ne treba očajnički žaliti jer je samo tako moguće – preživeti.