LJUBAVNA PRIČA: Lagala je zbog naše ljubavi
U kasirku Vesnu zaljubio sam se na prvi pogled. Naša veza bila je puna ljubavi ali smo malo vremena provodili zajedno. Razlog tome bila je užasno stroga gazdarica kod koje je Vesna živela.
Za moj rođendan, koji je trebalo da proslavimo zajedno, prijatelji su mi priredili zabavu iznenađenja i počastili su me telefonskim seksom. Tada sam saznao istinu o svojoj devojci.
Pospano sam ušetao u novi supermarket na uglu ulice. Iako je već bilo podne, hodao sam sanjivo sporo tražeći namirnice za doručak i kafu koja mi je posle sinoćnje žurke bila neophodna. Kada sam prišao kasi, susreo sam se sa najlepšim bićem koje sam ikada ugledao. Na svetlom, porculanskom licu isticale su se krupne, nestvarno zelene oči i lepo oblikovane rumene usne. Niz njena ramena spuštala se duga smeđa kosa. Žuta uniforma kasirke lepo joj je pristajala. Uputila mi je širok osmeh pruživši mi kesu.
– Hvala, vidimo se – procvrkutala je veselo a ja sam promumlao nešto što je ličilo na pozdrav i brzo sam izleteo napolje.
Ta devojka ima tako lepo lice bez trunke šminke. Ulepšala mi je dan svojom prirodnošću.
Tek kada sam stigao kući, shvatio sam da sam raščupan i da na nogama imam kućne papuče. Cinično sam se nasmejao svom odrazu u ogledalu. „Maler“, procedio sam i zavrteo glavom.
Tog, i svih narednih, dana trudio sam se da se koncentrišem na predavanja na fakultetu ali… Kada sam shvatio da sam se „navukao“ na česte kupovine u supermarketu na uglu ulice, sve mi je bilo jasno. Neprestano sam mislio na zelene oči pune sjaja i iskričave topline, ali bilo mi je nezamislivo da priđem devojci kojoj ni ime nisam znao i da je pozovem na piće. I to još u marketu! Pojma nisam imao kako da joj priđem a onda je sudbina umešala prste…
Drugaričina drugarica
U čast fakultetske diplome moj drug Laza priredio je žurku u svom stanu. Naravno, otišao sam, ali bez namere da te večeri nešto „ulovim“ jer sam i dalje razmišljao o devojci iz supermarketa. A onda… Okrenuo sam se u jednom trenutku i ugledao sam nju. Podigao sam obrve a Laza je rekao:
– Drugaričina drugarica.
Klimnuo sam glavom mada se nisam trudio da shvatim.
– Vesna – pružila mi je svoju malu, glatku šaku.
– Nikola, drago mi je – odgovorio sam.
Žurka je potrajala još neko vreme, a onda su počeli da se razilaze. Ostali smo samo ona i ja, i spontano smo počeli da ćaskamo. Posle smo izašli na svež vazduh, šetali smo opustelim ulicama bez cilja i razgovarali.
Vesna je bila otvorena i komunikativna dvadesetdvogodišnjakinja, nedavno se doselila u naš grad ali naletela je na baksuza od gazdarice, matoru opajdaru koju je jedva namolila da joj te večeri da ključ od stana.
– Zašto ne promeniš gazdaricu? – upitao sam.
– Zato što ne mogu da se požalim na smeštaj a ne plaćam joj bogzna koliko.
U jednom trenutku zaćutali smo kao da nam je ponestalo reči, Vesna je zastala, pogledala me je pravo u oči i rekla:
– Znaš, sviđaju mi se tvoje karirane papuče.
– Jaooo… – zakolutao sam očima i prasnuo u smeh. Ona se smejala kao anđeo, lepo i od srca. Imala je na sebi široku plavu košulju čiji su krajevi bili vezani u čvor otkrivajući delić njenog ravnog stomaka, i farmerice. Na licu, naravno, ni traga šminke.
– Šta je toliko upadljivo na meni? – upitala je.
Nisam odgovorio. Na njoj je bila primetna upravo ta jednostavnost, prirodnost, spontanost… Ma, bila je savršena. Neka druga, a znao sam ih mnogo, uplašila bi se da joj se šminka razmazala ili da joj je vetar pokvario frizuru… neka druga, ali ne Vesna. Ona je bila obična i posebna istovremeno i to me je bacilo na kolena. Umesto odgovora, potražio sam njene usne. Ljubili smo se nežno, mirisala je na letnje kiše, tako zanosno… kao sećanje na nešto davno i lepo.
Kao jedno biće
I tako smo Vesna i ja postali kao jedno. Umeo sam da pročitam svaku želju iz njenih prelepih zelenih očiju, voleo sam je onako kako joj je prijalo, a bilo mi je žao što nismo odlazili jedno kod drugog. Svojim roditeljima nisam rekao ko je devojka sa kojom izlazim jer mlada kasirka iz iznajmljenog sobička nije neka prilika za sina jedinca uvaženih advokata. Mislim da takvu „bruku“ ne bi preživeli, a nisam želeo da povredim Vesnu. I ona je imala sličan problem – staru, bolesnu, džangrizavu gazdaricu. Morala je da poštuje kućni red: nema večernjih izlazaka, a nije smela ni da pomisli na to da u stan dovede prijatelja. Naravno da sam želeo da više vremena provodimo zajedno ali okolnosti su nam dopuštale da se viđamo tek na sat ili dva.
Tako je proletela naša prva zajednička godina a kada sam joj predložio da za taj naš „jubilej“ pobegnemo na nekoliko dana u moju vikendicu, gotovo se uplašila. Odmahnula je rukom rekavši da to ne dolazi u obzir jer bi, u protivnom, morala da traži drugi, verovatno mnogo skuplji, stan.
Kako je vreme odmicalo, sve više smo razgovarali o zajedničkoj budućnosti jer smo oboje bili sigurni u našu ljubav. Naravno, pretpostavljao sam da će se moji roditelji usprotiviti.
– Šta?! – otac je iskolačio oči. – Nikola, zar te nije stid? Ne mogu da verujem da voliš neku seljančicu koja nosi žuti kačket i verovatno ima rečnik kamiondžije. Da drugi ispiraju usta i da nam se smeju iza leđa?! – podviknuo je.
– Zaboga, zar ne možete da joj pružite šansu? Uostalom, nije seljančica, fina je devojka. I zašto čitavog života brineš o tome šta će drugi reći?
– Zato što smo bogati, školovani, cenjeni…
Htedoh reći „i snobovi“ ali prećutao sam. Ipak, nisam izdržao, morao sam da ga pecnem.
– Postigao si više nego što je potrebno, zašto si tako nesiguran? Zar ćeš i sada, pod stare dane, da se dokazuješ? Kome?
– U redu – odmahnuo je rukom. – Ali, upamti, dobićeš samo jednu šansu. Nadam se da sebe nećeš dovesti u situaciju da biraš između nje i nas.
Iskreno, sumnjao sam u pozitivni ishod ali šta sam drugo mogao?
Naravno, Vesna je umela da se snađe u svakoj situaciji, bila je i dama i devojčica, i znala je kako treba da se ophodi prema dvoje pristojnih, sredovečnih ljudi. Nažalost, moji roditelji ponašali su se kao da sam im doveo Vesnu na ispitivanje. Ona je sa osmehom i neverovatno smireno odgovorila na svako njihovo pitanje.
Ne želim da se sećam uvreda koje smo otac i ja uputili jedan drugom, a onda sam pokupio neophodne sitnice, ščepao Vesnu za ruku i izleteo iz kuće.
– Nikola, sve mogu da razumem. Nema razloga da ćutiš i da kriviš sebe – kazala je tiho kada smo seli u auto.
– Znam. Izvini za ovo ali sada želim da ćutim. Pričaćemo sutra – rekao sam i nastavio da vozim prema njenom stanu.
Izašla je iz auta bez reči. Situacija nije bila nimalo naivna ali osokolila me je pomisao na to da se zbog Vesne žrtvujem.
Strpljenje me je polako napuštalo
Vikendica je bila idealna za oslobađanje od stresa. Na usamljenom mestu, okružena četinarima, podsećala je na kućicu iz bajke. Sedeo sam na drvenom tremu posmatrajući veličanstveni zalazak sunca. Zamišljao sam Vesnu i sebe, srećne i zaljubljene, i našu dečicu kako trčkaraju po travi. Povremeno sam je danju dovodio ovamo, a u intimnim trenucima umela je da izgovori poneku divnu, „prljavu“ rečenicu koja mi je raspaljivala maštu.
Planirao sam da sutradan Vesnu ukradem od zle gazdarice i da bar jednu noć provedemo u vikendici pa sam sa tim mislima zaspao. Ali…
– Ne dolazi u obzir! – Vesna se energično usprotivila mom predlogu a mene je strpljenje polako napuštalo.
– U redu – rekao sam ozbiljno. – Uskoro ću napuniti dvadeset pet godina, nadam se da ću diplomirati pa se nadam i da ćemo bar to proslaviti zajedno.
Klimnula je glavom nežno me poljubivši u ugao usana. Ma, voleo sam je uprkos svemu. Navalio sam na knjigu, želeo sam da što pre postanem „svoj čovek“, a kako sam živeo u vikendici i niko me nije ometao, rezultat nije izostao. Nestrpljiv da joj kažem da sam diplomirao, pokucao sam na vrata njenog stana.
Vrata mi je otvorila žena kakvu sam najmanje očekivao. Krupna, crnokosa, rumenih obraza, nije joj bilo više od pedeset godina. „Ako je neko lud i bolestan, ne mora tako i da izgleda“, pomislio sam. Kazao sam da tražim Vesnu. Njen odgovor bio je poražavajući: Vesna je otputovala u rodni grad i gazdarica ne zna kada će se vratiti.
Naravno da sam bio razočaran ali i zbunjen. Trebalo je da budemo zajedno… Ko je žena koja mi je otvorila vrata? Zašto je Vesna otišla baš sada, zašto bez najave? Nisam mogao da se setim kada je poslednji put posetila roditelje. A znao sam i zašto ne mogu da se setim: zato što ih nikada ranije nije pomenula.
Nisam bio ljut. Zaljubljen i slep, verovao sam da je nešto zaista iskrslo. Nije želela da priča o svojoj muci i to sam poštovao pa mi je preostalo da čekam da se vrati. To veče proveo sam sam, pred televizorom, nadajući se da ćemo moj dvadeset peti rođendan proslaviti zajedno.
Vesna se pojavila tri dana kasnije. Bilo je dovoljno da je poljubim i da zaboravim sve dileme i pitanja koja sam želeo da joj postavim. Obećala je da ćemo nadoknaditi sve propušteno ali…
– Nikola, žao mi je. Danas su gazdaricu odvezli u bolnicu, nema nikoga svog i molila me je da budem kraj nje, a mama je javila da je tatin oporavak bio trenutan i da mu je sada još gore. Ne znam na koju ću stranu, nije mi ni do čega – izgovorila je tiho u slušalicu.
Nisam znao šta da joj kažem. Činilo se kao da sudbina nije na našoj strani ali učinilo mi se da je bilo previše „slučajnosti“.
– Vesna, da li mi ovo namerno radiš? – upitao sam nervozno.
– Ne, Nikola – izgovorila je tiho.
– Samo ćeš to da mi kažeš? – progutao sam knedlu a potom sam prevalio preko usana jedino što mi se učinilo logičnim: – U redu. Mislim da bi bilo najbolje da se neko vreme ne viđamo. Uzgred, upoznao sam tvoju gazdaricu. Možda je bolesna, ali svakako nije stara i ne liči na vešticu – prekinuo sam vezu pre nego što je uspela bilo šta da kaže.
Osećao sam bes, poniženje, bio sam razočaran i očajan, znao sam da će mi sada biti još teže, ali izdalo me je strpljenje. Dovezavši se pred vikendicu, dočekalo me je iznenađenje. Iza čempresa su poiskakali moji prijatelji sa bocama pića u rukama.
– Iznenađenje! – viknuo je Laza noseći ogromnu tortu.
Naravno, obradovao sam se i to mi je donekle odvuklo misli od Vesne. Ipak, potajno sam se nadao da će se pojaviti i da će reći da je i ona deo tog iznenađenja. Uzalud.
– A sada, ono najbolje – rekao je zaverenički Laza posle nekog vremena. Već sam bio dobro „naliven“, ali ne baš toliko da ne znam šta radim.
– Pošto znamo koliko voliš svoju devojku i da ne bi otišao u krevet sa drugom, priušti sebi telefonski seks. Ostaćeš veran, a mi ćemo platiti utrošene impulse – bacio je pred mene neke časopise nestrpljivo trljajući šake.
Razočarenje i haos u glavi
Iskreno, nije mi bilo do toga ali oni su to očekivali, a ja nisam želeo da ih uvredim. Bio sam srećan što ih imam, jedino oni nisu zaboravili na moj rođendan.
„Maca, vatrena crnka zanosnih oblina. Pozovi me i pretvori svoje fantazije u stvarnost“, pročitao sam oglas u dnu stranice i dohvatio sam telefon, a oni su se šćućurili uz mene.
Sa druge strane začuo se mazan, zvonak ženski glas.
Očigledno uvežbana i bestidna, raspaljivala je maštu a potom je, pri kraju naše „igrarije“, izgovorila nešto što mi se učinilo poznatim. Otreznio sam se u deliću sekunde, bila je to ista ona slatka i bezobrazna rečenica koju je moja Vesna često ponavljala dok smo vodili ljubav.
Nikome nisam rekao šta me muči. Spustio sam slušalicu uz blaženi osmeh i ovacije svojih prijatelja, a zapravo sam jedva čekao da ih ispratim i da ostanem sam.
Sutradan sam ustao sav „polomljen“, što od pića, što od tuge, a ponajviše od neke crne slutnje. Palio sam cigaretu za cigaretom i jedva sam čekao da padne noć.
Opet se javio isti, cvrkutavi ženski glas i ponovio je onu uvežbanu priču od prethodne večeri. Nažalost, ista je bila i poslednja rečenica. Veza je „pukla“ pre nego što sam uspeo bilo šta da kažem, a sa njom sam pukao i ja.
Nikola, ne budi blesav, možda je tako nešto Vesna pročitala u nekom časopisu, možda joj je drugarica kazala šta muškarci vole da čuju posle dobrog seksa ili devojke to naprosto znaju, tešio sam sebe, ali… taj zvonak, cvrkutavi glas…
Sumnja me je toliko izjedala da sam mislio da ću poludeti, a da ne bih poludeo, odlučio sam da sve isteram na čistac.
Laza mi je rekao da sam lud, ali me je pozvao da mu se pridružim za večerom sa nekim sumnjivim tipovima kojima sam morao da se smeškam, a oni su me „prosledili“ još sumnjivijem tipu. Bar je bio iskren.
– Ćorava posla, prijatelju – kazao je. – Ima ih na stotine, sve su to izmišljena imena, a regrutuju se iz svih staleža. Bilo da su uličarke, narkomanke, domaćice, majke, studentkinje, jedno im je zajedničko: potreban im je novac. To je „hot-lajn“ bez dopunskih „usluga“, zaštićene su pa tražiš nešto što zapravo ne postoji. Ne mogu ti pomoći, a ti pitaj tu svoju, pritegni je pa, ako ti prizna…
Ništa nisam saznao ali tada sam shvatio da mi je preostalo samo jedno: odlučio sam da u Vesninom odsustvu popričam sa onom ženom koja mi je otvorila vrata, naravno, ako zaista nije „zaglavila“ u bolnici, kako je Vesna kazala.
Narednog jutra, kao da sam nešto predosećao, ustao sam nervozniji nego ikada. Ipak, uspeo sam da se upristojim, duboko sam udahnuo i pokucao na vrata stana Vesnine gazdarice. Otvorila ih je ista crnokosa žena, a nasmejala se kao da mi se obradovala.
– Uđi, sinko – ispružila je ruku pomerivši se u stranu.
Vesnina sudbina
Iznenadio sam se kada sam za trpezarijskim stolom ugledao malog, plavokosog dečaka koji je nešto žvrljao po listu papira. Zle gazdarice ne vole decu a kako ova žena nije ličila na oštrokonđu, nije mi bilo jasno zašto je Vesna tog mališana isključila iz priče.
Videvši da sam iznenađen, žena se blago nasmešila.
– Sedi, mladiću. Sada ću da pristavim kafu pa ću sve da ti ispričam. Andrija, dušo, idi u svoju sobu – obratila se dečaku i on poslušno ustade i otrča niz hodnik.
Posmatrao sam gospođa Ljilju kako se lagano kreće, spušta šoljice na sto, odlazi u kuhinju. Mogla je da bude i majka i baka onom mališanu, ali svakako nije ličila na osobu koja je upravo stigla iz bolnice. Naprotiv, činilo se da puca od zdravlja, ali i od želje da mi ispriča istinu.
– Vidiš, sinko… Vesna je divno biće, kulturno, pošteno, pametno. Nažalost, i takvi ljudi ponekad pogreše. Da je imala podršku najbližih, možda na svoju sudbinu ne bi gledala kao na grešku ili promašaj. Ona potiče iz veoma ugledne i bogate porodice, uvek je bila dobro dete, dobar đak, dobijala je sve što bi poželela, a želela je da jednog dana upiše likovnu akademiju ali… mladost-ludost. Kada je ostala u drugom stanju, bilo joj je sedamnaest godina. Taj mangup je nestao a ona je krila dok je mogla da krije… Otkad su ga stigle godine i bolest, njen otac je pozove a ona otputuje kada mu je potrebna ali nikada mu nije oprostila to što ju je onda izbacio iz kuće. Sećam se, pojavila se na mojim vratima praznih ruku, bez ijednog kofera, sa stomakom do zuba. Inače, ja sam njena tetka, nisam zla gazdarica. Razvedena sam, dece nemam, pa sam Vesnu prihvatila kao da sam je rodila. Valjda tome služe tetke – nasmešila se i nastavila: – Svemu sam je naučila, podizala sam i nju i bebu, ali nismo mogle da živimo od moje bedne plate. Kada je ojačala, Vesna je pošla u potragu za poslom. Kad mi je kazala za te telefone i noćni rad, nimalo nisam bila oduševljena ali šta ćeš… ponekad čovek radi ono što ne voli kada se mora. Bila je presrećna kada se zaposlila u supermarketu, ali nije htela da napusti onaj grozni posao. I tako, večito umorna i neispavana, sa jednog posla na drugi, ali srećna zato što detetu može da priušti sve što mu je potrebno. A pričala mi je o tebi. Toliko te voli da je svaka druga reč tvoje ime, a ti… ne znam, pokušaj da razumeš i oprostiš. Veruj mi, vredna je toga. Prerano je odrasla, namučila se, a ima dobru dušu – završila je očiju punih suza.
Zabolela me je duša, bolela me je Vesnina sudbina, ali i sve njene laži.
Nazvao sam je iste večeri. Nije bila ljuta, došla je na naše staro mesto ali nismo se ni poljubili ni osmehnuli jedno drugom. Oboje smo ćutali.
– Znam da znaš – konačno je razbila mučnu tišinu.
– Molim? – upitao sam odsutno.
– Znam da znaš – ponovila je glasnije. – Za moje dete, moj posao za moj život. Nisam imala smelosti da ti kažem istinu. Valjda mi je zato bilo drago kada su me tvoji roditelji odbacili. Želela sam da me prvo zaista zavoliš pa da ti sve ostalo bude manje važno. Želela sam, i još uvek želim, da ostatak života provedem sa tobom.
Brecnuo sam se kao da me je nešto ubolo.
– Kakav život, Vesna? Da sediš kraj mene, u jednoj ruci držiš dete a u drugoj slušalicu u koju govoriš bljuvotine? Zar tako zamišljaš naš život? – glas mi je toliko podrhtavao da sam jedva čuo sebe.
– Nikola, kako možeš? Da si osetio na svojoj koži… – zastala je a potom je briznula u plač.
– Vesna, bole me tvoje laži! Ili se opet praviš luda, ne znaš šta želim da ti kažem?! – odmakao sam se od nje odmerivši je od glave do pete. Bog mi je svedok, voleo sam je više od života ali nisam imao snage da se izborim sa svim tim.
– Žao mi je, nismo uspeli. Ovo je kraj – okrenuo sam se, uleteo u auto i nestao uz škripu kočnica. Nisam želeo da vidim njene suze, bio sam ubeđen da ću preboleti…
Narednih dana nisam izlazio iz vikendice. Nisam spavao, nisam radio gotovo ništa sem što sam mislio na Vesnu. Želeo sam da zaboravim svaki trenutak proveden sa njom, a zapravo sam shvatio da bez nje moj život nema nikakvog smisla, da bi svaka druga bila samo mlaka kopija. Da, bio sam spreman da joj oprostim, da prihvatim njeno dete… da je zagrlim i nikada više ne pustim iz naručja.
Seo sam u auto i vozio sam tako brzo da je pravo čudo da sam stigao pred njenu zgradu „u jednom komadu“. Kako je bilo kasno, pretpostavio sam da je na „onom“ poslu i da je neću zateći kod kuće. Želeo sam da porazgovaram sa njenom dobrom tetkom ali… za divno čudo, vrata mi je otvorila Vesna.
– Zar ti nisi… – počeo sam.
– Ne, nisam. Više nikada… sem ako ti ne smeta to što sam obična kasirka – pogledala me je pravo u oči kao da traži dozvolu, a potom mi se bacila u zagrljaj.
Tada sam bio siguran da je to za celi život i da je više nikada neću pustiti da ode od mene.