LJUBAVNA PRIČA: Moj rođeni brat, kockar, namestio mi je igru

Danas zasigurno znam: hazarderima nikada ne treba verovati, pa čak ni ako su ti rod rođeni. Da bi se domogao novca, moj mlađi brat bio je spreman na sve – da proda porodično nasleđe, da mene ocrni i osramoti, da mi uništi život. Srećom, u braku sam sa divnom ženom koja je prozrela njegove namere i koja je pokazala koliko mi veruje

Po sedmi put odjutros oglasio se mobilni – stigla mi je poruka. I bez provere znao sam od koga je i kakav je sadržaj. Naravno, kao i prethodne, od mog mlađeg brata Srđana. Danima me zasipa telefonskim pozivima, porukama, mejlovima, samo se još ne usuđuje da dođe pa da mi lično iznese svoje zahteve. Kriv je i svestan je toga, ali se nada da će i ovoga puta sve izgladiti kao i bezbroj puta pre. Nisam više spreman da mu pomažem u njegovim životnim ludostima.

Moj brat je kockar, i to ne sitni igrač rauba, pokerice ili remija, nego kockar koji je živeo za kocku, koji je igrao na velike uloge, mnogo je dobijao, ali i mnogo gubio. Možda je preterano reći ali čini mi se da je rođen sa tom strašću.

Bio je slatko dete taj moj mali brat, mlađi od mene pet godina. Čim mi ga je mama pokazala po dolasku iz porodilišta, osvojio me je krupnim, crnim očima koje su i sada, posle trideset godina, zadržale istu vlažnu lepotu i bistrinu. Sećam se kako smo mu se smejali kada je kao dvogodišnjak za ručkom uzimao onu poznatu duplu pileću kosku i terao nas na klađenje uzvikujući nežnim glasićem: „Znam za jadac!“ Prihvatali smo to smejući se, nesvesni činjenice da je seme budućeg velikog kockara tom nevinom igrom zasejano. Nije mu bilo ni punih pet kada se igrao sa starijim dečacima igre „parica“. Igra je bila jednostavna: dvojica igrača bacala su svaki svoj novčić na zid a kada bi pao na zemlju, merili su najmanju razdaljinu novčića od pologa. Čiji je novčić bio bliži, taj je dobijao polog. Nikakva mudrost, čista sreća. Da smo znali da je to otrov koji polako razjeda njegovu mladu dušu, verovatno bismo reagovali i moji roditelji i ja. U školskim danima „navukao“ se na sportsku prognozu, loto, kasnije na poker aparate. Ni sam ne znam koliko smo ga puta uzalud čekali za postavljenim ručkom. Onda bi mi majka ćutke dala znak da ga potražim. Nisam morao da razmišljam gde ću ga pronaći, u gradu su u to vreme radile dve igraonice i jedna kladionica, pa je sigurno bio na jednom od ta tri mesta. Ali sve je teže bilo odvojiti ga od kockarskih igara i poterati kući. Uzaludna je bila grdnja roditelja, kao i majčino preklinjanje. Ponekad je otac posezao za kaišem ali ništa nije pomoglo. U školi se jedva provlačio iako je bio izuzetno inteligentan. Kada je završio srednju školu, još je teže bilo živeti sa njim. Više nije imao nikakvih obzira ni prema kome, kocka je potpuno njime ovladala.

Đavo je došao po svoje

Jednoga dana nestao je iz grada. Čekali smo ga nekoliko dana a onda je počela da nas hvata panika. Rojile su nam se najgore misli. Niko od nas troje nije govorio, ali plašili smo se da je „đavo došao po svoje“, da je možda napravio kakav veliki kockarski dug koji nije mogao da vrati, a zna se šta se događa onima koji ne plaćaju dugove. Majčino zdravlje bilo je već narušeno, pa je sada bila na ivici nervnog sloma, a otac se danima nije treznio. Raspitivao sam se na sve strane da li je ko nešto čuo. Na kraju sam otišao u policiju i prijavio sam njegov nestanak. Uskoro smo dobili odgovor iz policije: moj brat je nedavno dobio pasoš i pre pet dana zabeležen je njegov prelazak u Mađarsku. Otišao je. Kuda? Pojma nismo imali. Zapravo, o njemu i njegovim životnim planovima znali smo veoma malo, gotovo ništa.

Privikavali smo se na to da nije sa nama i, krijući jedni od drugih tihu patnju, čekali smo da nam se javi. Prošle su dve godine a od njega ni traga ni glasa. U međuvremenu sam završio fakultet, zaposlio se kao pravnik u velikoj trgovačkoj firmi i našao sam ženu svog života. Na našoj svadbi okupila se brojna porodica, bilo je veselo i svečano, ali u tužnim pogledima oca i majke prepoznavao sam čežnju za mlađim, zabludelim sinom. Kada je naše svadbeno veselje oko ponoći dosegnulo kulminaciju, na ulazu u dvorište pojavio se beli „mercedes“, uglancan, sjajan, okićen belom trakom sa jasno istaknutim natpisom „poklon mladencima“, a malo ispod, nešto sitnijim slovima pisalo je: „Velikom braci od bata Srđe“. Srce mi je stalo. Gotovo oduzetih nogu od sreće i uzbuđenja, priđoh automobilu očekujući da ću videti taj dragi, vragolasti osmeh. Za upravljačem je sedeo nepoznati čovek. Okretao sam se u nadi tražeći ga pogledom, majka ga je već glasno dozivala, ali nepoznati čovek izađe iz automobila i reče da on radi u luksuznom salonu automobila, i da je zadužen da preda uredno plaćeni automobil novom vlasniku Mladenu Mitriću, zapravo meni. Na naša pitanja u vezi sa tim gde je kupac, odakle je uplatio, da li je lično kupio automobil ili preko posrednika, isporučilac nije znao odgovore. Predajom ključeva i dokumenata automobila bio je završen njegov posao.

Nisam mogao da se radujem prekrasnom, skupom poklonu, čeznuo sam za tim da se moj brat javi. Prošle su još tri godine… Jednom sam čuo da je viđen u nekom kazinu u Monaku, ali to nikada nije potvrđeno.

Pojavio se iznenada baš na dan kada je moj sin Nemanja slavio drugi rođendan. Priredili smo mu proslavu u dvorištu dedine i bakine kuće. Usred dečje cike i vriske pojavio se Srđan sa najvećim buketom balona koji sam video, a ispod ruke je nosio konjića za ljuljanje. Kao da je juče bio sa nama, upitao je blistavo se osmehujući:

– Ko to ovde slavi rođendan, a? Gde je taj stričev delija? Gde je Nemanja?

Moj sinčić mu pritrča opčinjen balonima i konjićem, a mi ostadosmo da sedimo nepokretni od silnog iznenađenja. Prvo je poljubio majku. Pomislio sam da će joj to biti poslednji trenutak života. Otac je sedeo nepomično, samo mu se krupna suza skotrljala niz obraz. Mene je čvrsto zagrlio i potapšao po ramenu:

– Pa, veliki brate, čestitam, imaš lepu ženu i dete.

Okrenuvši se prema mojoj ženi, iz sakoa je izvukao luksuzni zamotuljak.

– Sa zakašnjenjem, snaho, zlatna ogrlica od devera. Dobro došla u porodicu.

Sa lakoćom svetskog bonvivana preuzeo je reč dok smo mi, još šokirani i blokirani mnoštvom pitanja koja su navirala, sedeli nemo zagledani u njega. Lep, negovan, šarmantan… promenjen. Nešto u njemu nije više ličilo na njega, onakvog kakvog smo ga poznavali. Na pitanje gde je bio svih prethodnih godina i zašto se nije javljao, lakonski je odgovorio:

– Putovao sam. I zašto da se javljam, ljudi, evo me sada, tu sam.

Majčino srce nije izdržalo

Da, bio je tu. Vratio se u naše živote posle pet godina isto tako iznenada kao što je iz njih otišao, a mi i dalje o njemu nismo znali više nego pre. Malo smo ga viđali. Dolazio je kada je hteo, odlazio, boravio je u roditeljskoj kući samo kada je spavao i kada se ponovo pakovao. Naučili smo da ništa ne pitamo jer ionako ne bismo dobili odgovore. Stalna patnja i neizvesnost sve više su uništavali majku. Primećivao sam da se menja iz dana u dan i jednog jutra nije se probudila. Izmučeno majčinsko srce izgubilo je bitku. Posle njenog odlaska otac je izgubio vezu sa svetom i stvarnošću. Oduvek je voleo da popije, a samo iz poštovanja prema majci nije se često opijao. Pošto majke više nije bilo, a ophrvala ga je tuga, flaša je stalno stajala na njegovom stolu i nisam mogao ništa da učinim osim da gledam kako je prazni. Samo devet meseci nakon majčinog pogreba sahranismo i oca. Srđan je tih dana bio neuobičajeno dugo u gradu. Pomislih da će ga naša porodična tragedija urazumiti i da će početi da živi kao normalan čovek. Znao sam da sam pogrešio u proceni onog trenutka kada je došao u moju kuću bled, neispavan, sa ogromnim crnim podočnjacima zatraživši kao očajnik pet hiljada evra na zajam. Šokirao me je pogled na njega, do tada ga nisam video u takvom stanju, a drugo, suma koju je tražio bila je zaista prevelika za moj skromni kućni budžet. Ne znam zašto ga nisam odmah odbio. Umesto toga, počeo sam da se izvinjavam i pravdam što nemam taj novac.

– Prodaj kola – preseče me Srđan. Jedini automobil koji sam imao bio je onaj beli „mercedes“ koji mi je baš on poklonio. U našem gradu teško sam mogao da ga prodam i da za njega dobijem odgovarajuću cenu pa mu to i rekoh. Nervozno me je prekinuo gotovo u pola reči:

– Mani mi priču, daj mi ključeve i punomoć, ja ću da mu nađem kupca.

Kao omađijan, ne razmislivši ni trenutka, uradio sam sve kao što je rekao. Nije ga bilo sledećih deset dana. Na moje uporne pozive nije odgovarao. Pojavio se opet uglađen, zalizane kose, u svetlom, savršeno skrojenom odelu, ruku punih poklona za Nemanju i moju suprugu. Bez namere da odgovara na moja pitanja, prenaglašenim pokretima otvorio je bocu viskija koju je doneo.

– Hajde, veliki braco, da popijemo pravo piće, nemoj uvek da nas truješ ovim vašim brljama.

Sedoh poslušno čekajući izveštaj o „mercedesu“. Međutim, o tome ni reč nije rekao. Ne izdržah i žustro ga upitah:

– Pa, brate, gde mi je auto? Prodade li ga? Gde su pare?

Pogledao me je kao da sam pobudalio.

– O kakvom autu pričaš? O onom mom koji si koristio četiri godine? Pa, bratac, nema „merca“, nema love. Kako došlo, tako otišlo – nastavio je da pije viski kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Ostadoh bez reči na toliki bezobrazluk. Da ne bi izbila svađa, povukoh se u svoju sobu. Malo zatim ode i on. Dugo ga nije bilo. Slagao bih kada bih rekao da se nisam brinuo za njega, ali još sam bio besan zbog auta. Pojavio se u mojoj kancelariji, bio je mršav, ofucan, kao da je teško bolestan. Zabrinuto ga pogledah a on to iskoristi da odmah pređe na stvar:

– Braco, treba mi lova. Hitno! Znam da ćeš reći da nemaš, ali mora da ti se dosad javila koja mušterija za onaj tatin voćnjak u selu… a vidi mene, budale, kažem tatin, zapravo moj i tvoj. E, sada odmah hoću svoj deo.

Ništa mu nije bilo sveto

Nisam mogao da dođem sebi od čuda pred tolikim bezobrazlukom. Taj voćnjak u tatinom rodnom mestu bio je vlasništvo našeg pokojnog dede, a tata ga je održavao s ljubavlju i veoma umešno. Sećam se kako je bio ponosan kada počasti decu jabukama, kruškama i šljivama iz svog voćnjaka. Pravio je rakiju šljivovicu, kruškovaču, dunjevaču. Majka je spremala mala remek-dela: kompote od trešanja i višanja, a jabuke budimke nigde nisu bile tako lepe kao u tatinom voćnjaku. Ne sećam se koliko me je puta zakleo da posle njegove smrti nastavim da održavam voćnjak, davao mi je savete i prenosio znanje. Priznajem da sam bio zaljubljen u taj negovani posed i da sam tu, među plemenitim stablima, nalazio mir i spokoj. A sada moj brat traži da se odreknemo svog nasleđa. Njemu taj voćnjak ništa nije značio. Njemu inače ništa na ovom svetu nije ništa značilo. Polako počeh da shvatam da je tako zapravo oduvek bilo. U njegovom hladnom srcu nije bilo mesta ni za šta i ni za koga osim za kocku. Odlučih da mu se suprostavim:

– Nemam kupca za voćnjak i ne želim ga. Voćnjak je moj i tvoj i preko sedamdeset godina je u našoj porodici. Nadam se da će ga naslediti naša deca.

Njegov ledeni smeh me prenerazi:

– Ma, čija deca, budalo jedna! Moja neće jer ih nemam niti ih želim, a tvoja se neće širiti u mom delu, to da znaš. Hoću da mi odmah isplatiš moj deo kako znaš i umeš. E, da znaš da sam izvodio stručnjaka da proceni imanje pa, ako ne znaš koliko si mi dužan, ja ću da ti kažem.

Izgovorio je cifru koja je bila preterana. Znao sam da ne mogu da osporim njegov deo i to nisam želeo da uradim. Jedini način da zadržim tatin voćnjak bio je – da isplatim bratu njegov deo. Kao pravniku nije mi bilo teško da sprovedem postupak procene imanja, naravno komisijski, a ne na osnovu mišljenja njegovog potplaćenog „stručnjaka“. Iako se Srđan opirao, na kraju je pristao na nagodbu. Zadužio sam se kreditom do guše isplativši bratu njegov deo voćnjaka, ali sam bar zaštitio porodično nasleđe. Mnogo mi je stalo do toga da jednoga dana moj Nemanja nasledi svoju dedovinu.

Nakon isplate Srđan je opet nestao iz grada. Ovoga puta nisam tugovao za njim, laknulo mi je. Plašio sam se njegovog sve većeg bezobrazluka i pohlepe. Imao je nešto divlje u sebi kao nepripitomljena životinja. Plašio me taj njegov bes, ta beskrupuloznost. Slutio sam da će kad-tad uraditi nešto mnogo gore od rasipanja naše očevine.

I, evo, pojavio se… Od pre nekoliko dana neprekidno mi šalje poruke, sada traži svoj deo očeve kuće. Slutio sam da će se to desiti i odlučio sam da mu ovoga puta ne popustim. Tatina i mamina kuća će ostati naša, pod imenom Mitrića, i ni za šta na svetu neću dopustiti da pređe u ruke stranaca da bi tim novcem moj brat podmirio svoje kockarske dugove. Opet poruka. „Brate, da se nađemo u kafiću kod Marte.“ Da li da idem ili da ga ignorišem? Na kraju ću opet morati da se sastanem sa njim. Plašio sam se da će doći u moju kuću i da će uraditi neku podlost pred mojom ženom i detetom. Već je u porukama nagovestio da, ako mu ne udovoljim, „osveta sledi“. Znao sam da je spreman na sve kada mu „voda dođe do grla“. Ipak, on je moj brat, moja krv, pokušaću da sa njim mirno rešim probleme. Već sam ionako osećao težak stid pred svojom ženom zbog svega što nam je dosad priredio.

Naravno da ona nikada ništa nije prigovorila. Moja Dragana je pametna žena i mnogo me voli. Preživljava ona sa mnom sve moje probleme ali, svejedno, bilo mi je teško što problemi dolaze iz moje porodice, dok nam njeni svim silama pomažu i uz nas su kad god je to potrebno. Zaista sam imao sreću da nađem ovako divnu ženu.

Dodirnuli smo dno

Odlučih da s posla odem na sastanak sa bratom. U kafiću „Kod Marte“ kroz zavesu od dima ugledah brata kako sedi u uglu. Zlobno se cerio i čak je pružio ruke kao da će me zagrliti ali sam ustuknuo.

– Šta je, zar se nisi poželeo svog malog brace? Ko nas to zavadi? – prenemagao se Srđan dok sam ja ćutke seo kraj njega. Nikada nisam bio odlučniji da ne popustim pred njegovim pritiscima. Na prvi pogled video sam da je u očajnom stanju. Izgleda da ga je kockarska sreća potpuno napustila. Za kratko vreme prokockao je novac od voćnjaka a sada je kuća na redu. Nikada! Dok se u meni odvijala prava bura, Srđan je naručio piće. Retko sam pio alkohol. Odmalena sam gledao tatu kako potajno pije i počeo sam to da mrzim isto kao bratovljevo kockanje. Samo za rođendane i slave popio bih po čašicu, a ni tada nisam uživao. Srđan je svoje piće ispio u cugu i već je naručio drugu turu. Ja svoje ne okusih na što se on naljuti i glasno poče da viče:

– Kakav si to čovek postao, majku mu, ni piće sa bratom nećeš da popiješ!

Da ga smirim, popih svoje piće. Odmah potom naterao me je i na drugo, treće… i uskoro sam osetio da mi se kafana naglavačke okreće. Bio sam pijan kao nikada u životu. Ne znam koliko sam vremena tu proveo niti znam ko me doveo kući, Dragana kaže da me je našla pred vratima prljavog i u gotovo besvesnom stanju. Pomogla mi je da uđem u kuću, očistila me je i položila u krevet. Kada sam se ujutro probudio, gotovo se nisam sećao prethodnog dana. Draganin prekorni pogled govorio mi je da sam nešto debelo zabrljao. Dok sam se tuširao u kupatilu, začu se zvono na vratima. Moja žena je kao ukopana ugledala dvojicu policajaca koji su se raspitivali da li na toj adresi živi Mladen Mitrić. Pozvala ih je u kuću jer su se radoznale komšije već okupljale i sašaptavale. A, kakvo me iznenađenje dočekalo kada su mi policajci rekli da moram da pođem sa njima u stanicu! Pomislih u prvi mah da je moj brat nešto uradio ali kada mi pokazaše nalog za hapšenje na kojem je bilo moje ime, noge mi se posekoše.

– Zašto, pobogu ljudi, za što sam optužen?!

– Sve ćete saznati u stanici – rekao je policajac.

Bio sam u šoku: optužen sam za silovanje starije maloletnice koja je radila kao pomoćnica u kafiću „Kod Marte“. Nikada nisam video tu devojku.
Preplavio me je ledeni strah. Pokušavao sam da se setim događaja iz prethodne noći. Da, sedeo sam sa bratom „Kod Marte“, pili smo, sećam se da sam popio tri pića, ali to je nedovoljno da me onako ošamuti da ne znam za sebe. Mora da je nešto bilo u piću. Upao sam u klasičnu nameštaljku. Moj brat mi je smestio. Mogu da zaglavim u zatvoru, da izgubim posao, da ostanem bez dozvole za rad… da li će moja žena da mi poveruje da nisam kriv? Ostaću bez svega. Bio sam na ivici panike a onda se javila moja racionalna priroda. Prvo odlučih da pozovom svog prijatelja, advokata Majstorovića, stručnjaka za krivično pravo. Za sada, koliko znam, postoji samo devojčina izjava o silovanju, a ona je bila prilično slobodnog ponašanja i registrovani narkoman, kao i dvoje svedoka optužbe, moj brat Srđan i vlasnica kafića Marta za koju se znalo da će za određenu sumu da svedoči i da je njena majka muško. Pouzdanih materijalnih i medicinskih dokaza nije bilo. Dakle, treba da se izborim sa devojčinom pričom i sa dvoje nepouzdanih svedoka. Teško da će me osuditi na osnovu toga, ali najteže od svega bilo mi je – hoće li mi supruga poverovati? Da li me dovoljno voli da sada stane uz mene?

Dragana je došla uplakana u policijsku stanicu. Njen čvrsti zagrljaj i poljubac značili su da mi veruje. Kratko se zadržala i na odlasku mi je mahnula i rekla:

– Ne brini, postaraću se za sve. Budi miran i hrabar, ljubavi.

Dragana je imala dokaze

Dva sata kasnije pušten sam iz pritvora. Dok smo se vozili mojoj kući, advokat Majstorović mi je ispričao šta je moja Dragana uradila. Napadno našminkana, sa plavom perikom na glavi i izazovno obučena, otišla je u kafić „Kod Marte“. Znala je da postoji opasnost da se tamo sretne sa deverom i da je on prepozna ali, srećom, nije ga bilo. Sela je za šank i bučno naručila piće koketno se osvrćući po kafani kao da traži nekoga ko će joj platiti piće. Na šank je stavila mobilni sa uključenim diktafonom i glasno je počela da se „ispoveda“ gazdarici Marti o tome kako je malopre doživela šok vozeći se sa jednim „gospodinom“ iz pravca Novog Sada. Koristeći prostački rečnik, vajkala se na svoj prokleti „zanat“ i na pogane muškarce koji sebi svašta dozvoljavaju, a pogotovo je bila „ogorčena“ na one „fine“ koji samo gledaju kako da iskoriste siroto žensko… Začudo, prevejana Marta „pade“ na priču, biće da je proradila ženska solidarnost. Natočivši piće sebi i „kamenjarki“, kroz smeh poče da joj priča kako su se baš tog dana osvetili jednom „finom gospodinu“, kako su mu smestili silovanje pa ga neće ni sto advokata spasti. Nije zaboravila ni da se pohvali da je pri tom dobro zaradila. Smejala se Dragana sa njom podstičući je da sve više priča hvaleći njenu mudrost i žensko lukavstvo, a stara se gadura raspričala dok je diktafon sve snimao.

– Ma idi, bre, ne možeš, sestro, da naslutiš šta sve može da uradi malo zdrobljenog praška za spavanje u konjaku, nema da se seća ni kako mu se majka zove, a kamoli šta je radio. Platiš maloj narkomanki da odglumi silovanje i „fini gospodin“ zaglavi u bajbok. A, njegov brat, inače moja dobra mušterija, plaća, sestro draga, ne žali. Nije me briga šta je među njima ali volim, sestro, kada cvile oni „fini“, dosta su oni mene…

Snimak je već posle desetak minuta bio u policijskoj stanici, a na osnovu toga po brzom postupku pohapšeni su Srđan, Marta i ona devojka. Čuvši snimak koji im je pustio inspektor, Marta i devojka priznale sve, ali u tom trenutku Srđan ne htede ništa da prizna bez advokata. Šta će biti sa mojim bratom, o tome ne želim da mislim.

Kod kuće me je čekala moja dobra, verna žena. Koliko sam je voleo i poštovao, mislio sam da ne mogu više, ali sada vidim da mogu. Vratila mi je slobodu i čast svojom bezgraničnom ljubavlju, poverenjem i hrabrošću.