LJUBAVNA PRIČA: Moja iskrena ali tragična ljubav

Nikola, simpatija iz srednjoškolskih dana, bio je moja velika životna ljubav. Kada sam ostala u drugom stanju, srećnijih budućih roditelja od nas nije bilo. Venčali smo se i tog proleća odlučili smo da odemo na Zlatibor. Brzo smo se organizovali i nijednog trenutka nisam pomislila na to da Nikolinu i moju sreću bilo ko ili bilo šta može da naruši. Kako sam pogrešila…

Četrnaesti oktobar. Moj sin Nikola danas slavi dvanaesti rođendan. Dok polako gasnu škrti zraci oktobarskog sunca, u našem stanu, na poslednjem spratu stare četvorospratnice, sve miriše na slavlje. Ispod prozora je trpezarijski sto prekriven crvenim stolnjakom, a na njemu mnoštvo kulinarskih đakonija. Po zidovima su okačeni baloni, a iz velikih zvučnika dopiru ritmovi moderne muzike. Nikola se vrti po stanu i daje baka Stani savete. Zna baka kako da mu ugodi.

– Eto, mili moj, sve sam završila i sada idem… želim da se malo prošetam, da vam ne smetam. Mama će biti tu ako tebi i tvojim drugarima nešto zatreba… – rekla je svom unuku a potom se sitnim koracima udaljila u pravcu svoje sobe.

Kada sam oprala i poslednji komad posuđa preostalog od kuvarskih egzibicija, požurila sam da se doteram. Uvek sam se trudila da budem lepa na današnji dan – dan rođenja moga Nikole.

Obukla sam belu suknju i svetlozelenu majicu koja se slagala sa bojom mojih očiju i preostalo mi je još da popravim frizuru i da se našminkam.

U mojoj spavaćoj sobi vladao je nered. Bila je pretrpana stvarčicama koje smo sklonile da ih deca ne bi oštetila u trenucima rođendanske euforije. Starinske porcelanske figure i čaše od češkog kristala zauzele su gotovo sav prostor na komodi ispred ogledala, gde je inače stajala moja kozmetika.

Sela sam na stolicu zagledavši se u sopstveni odraz u ogledalu. Tek nekoliko sićušnih bora oko očiju izdajnički je najavilo da odavno „gazim“ četvrtu deceniju. Nanela sam puder i ruž, to je bilo dovoljno da se dobro osećam. Nesvesno sam uzela malu, tamnoljubičastu bočicu parfema prinevši je nežno usnama. Opori, sladunjavi miris vratio me je u prošlost. Uspomene… koliko sam ih čuvala kao dragocenost, toliko sam ih se plašila. Dok su mi kroz glavu prolazite maglovite slike jedna za drugom, kao na filmu, u stomaku sam osetila isti onaj grč koji mi se uvek javljao kada bih se prisetila tog dana.

Nikola, moja velika životna ljubav

– Bože, prošlo je dvanaest godina – izgovorila sam tiho pokušavajući da snagom razuma prekinem tok misli koje su krenule u neželjenom pravcu. Sećanja su mi povremeno nekontrolisano navirala. Ipak, vremenom sam naučila kako da ih potisnem i zakopam duboko u sebi.

Nikola, simpatija iz srednjoškolskih dana, bio je moja velika životna ljubav. Zahvaljujući šarmu i gitari, uvek je bio u centru pažnje. Iako je zgrade u kojima smo živeli delio samo parkić, zvanično smo se upoznali na žurki povodom mog osamnaestog rođendana.

Došao je sa Urošem, zajedničkim drugom, koji je znao da prema Nikoli gajim simpatije. Nisam se tada zbunila, bila sam vesela i opuštena pa smo se neočekivano brzo zbližili. Nikola mi je kasnije rekao da sam ga privukla toplinom i odmerenošću. Nisam mnogo očekivala od te veze, činio mi se pomalo neozbiljnim. Ipak, kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da se iza tog njegovog mangupskog šarma krije veoma odan i privržen momak kome sam uskoro postala centar sveta.

Voleli smo se, maštali smo i kovali planove za budućnost. Iako mladi, znali smo šta želimo, a želeli smo mnogo.

– Znaš li, Marija, koliko te volim? Ti si mi sve u životu – govorio mi je Nikola. Spokojna, voljena i srećna, svim srcem osećala sam radost života. Pre i posle školskih obaveza vreme smo provodili u šetnjama pored reke.

Godine su se nizale, a naša ljubav je opstajala. Školske brige i obaveze ustupile su mesto problemima odraslih. Nikola je upisao građevinu, bila je to njegova velika želja. Nasuprot njemu, odlučila sam da se zaposlim odmah po završetku škole u računovodstvenom birou. Posle pet godina zabavljanja, pred kraj Nikolinih studija, započeli smo zajednički život. Iznajmljeni stan u potkrovlju bio je skromno namešten, ali naš, utočište od poslovnih problema i briga i oaza mira.

Vremenom smo se navikli na brojne obaveze koje nam nisu ostavljale mnogo vremena za izlaske i druženja, pa smo slobodne trenutke čuvali za nas.

Postaćemo roditelji

Milion riječi bilo bi malo da opiše moju i Nikolinu sreću kada sam shvatila da sam trudna. Često smo pričali o deci. Naravno, želeli smo da Nikola prvo završi fakultet i da se zaposli, pa da onda rodim dete.

– Nikola, trudna sam! Jutros sam bila kod lekara i potvrdio je… – dočekala sam ga jednog poslepodneva na vratima. Bili smo ludi od sreće.

Otišli smo na večeru, gde smo popričali o daljim planovima.

– Srećan sam, Marija, što ćemo postati roditelji. Znam, još nisam završio fakultet, ali… to nema veze. Planiram neke honorarne poslove. U svakom slučaju, detetu se iskreno radujem i osećam da sam spreman da postanem otac.

Venčali smo se jednog kišnog četvrtka popodne, a u subotu smo u malom restoranu povodom toga organizovali ručak za roditelje, prijatelje i nekoliko članova familije.

Uskoro sam saznala da ću roditi muško dete, a to je značilo da treba da se dogovorimo oko imena. Nikoli su se sviđala stara srpska imena kao što je Lazar, Uroš ili Miloš.

– Maki, voleo bih da ti odabereš ime našem prvom detetu, ja ću sledećem, a onda ćemo se dogovarati…

A ja sam po svaku cenu želela da ime za našeg sina izaberemo zajedno. I, posle višemesečnog razmišljanja, napokon smo se dogovorili da se naš prvenac zove Nikša.

Sećam se, bila sam lepa trudnica. Osećala sam se zaista dobro i planirala sam da radim do poslednjeg dana. Iako sam se pomalo plašila porođaja i uloge majke, nestrpljivo sam brojala dane do kraja trudnoće.

Kako je termin porođaja bio dvadeseti decembar, planirali smo da novogodišnje praznike provedemo u društvu novog člana naše porodice.

Voleli smo da, s vremena na vreme kada se zasitimo svakodnevice, otputujemo nekud za vikend. Obično bismo petkom poslepodne odlazili na seosko imanje, u rodni kraj Nikolinog oca. Imali su tamo njegovi lepo uređenu kućicu. Miris borovine i tišina unosili su mir u naše duše. Tog proleća kada sam saznala da sam trudna, poželeli smo da odemo na Zlatibor, gde ranije nismo bili. Odgađali smo put u nekoliko navrata u poslednjem trenutku.

Prvo sam u maju bila bolesna ja, zatim je Nikola imao ispite… naredna dva meseca vladale su prave tropske temperature i nisam mogla da zamislim da putujem. Kada je malo zahladnelo, u septembru, doktor mi je zbog blagih kontrakcija predložio da mirujem. Nenaviknuta na to, užasno sam se nervirala ležeći kod kuće i posmatrajući kroz prozor dolazak jeseni. Nikola je bio po čitav dan odsutan pošto je radio neke projekte koji su ujedno predstavljali završne ispite pred diplomski. Odmor nam je bio neophodan. Kada je na poslednjoj kontroli lekar zaključio da je opasnost prošla, dozvolio mi je da se krećem. Iako sam bila u poodmakloj trudnoći, odlučila sam da otputujemo na nekoliko dana. Razmišljala sam ovako: Zlatibor nije predaleko, a koristiće mi lagane šetnje na svežem, čistom planinskom vazduhu. I Nikola i ja željno smo iščekivali taj dugo planirani mini-odmor.

Kobno putovanje

Sećam se da je Nikola u petak popodne okasnio. Imao je mnogo obaveza i došao je veoma umoran. Odmah posle večere otišao je da spava jer smo već oko pet ujutro planirali da krenemo na Zlatibor. Međutim, dok sam u kuhinji spremala sendviče za put, Nikola se vratio iz spavaće sobe nekoliko minuta kasnije.

– Razmišljao sam, Marija… Zaista te dugo nisam obradovao poklonom. Mislio sam… u stvari, kupio sam ti parfem.

U rukama je držao platnenu plišanu vrećicu prelepog dizajna, koju je spustio na kuhinjski sto.

Naravno, bila sam iznenađena njegovom pažnjom i poželela sam da mu nešto kažem, ali on me je preduhitrio.

– Nisam se konsultovao s tobom, pa sam izabrao bočicu koja mi se naoko najviše svidela… – rekao mi je posmatrajući ispod oka moju reakciju.

Nasmejala sam se slatko zamišljajući ga kako kupuje parfem na osnovu izgleda bočice.

– Mogu da zamislim kako… Ma, nestrpljiva sam da vidim šta si mi kupio.

Posle nekoliko sekundi na mom dlanu zablistala je tamna, okrugla bočica skupocenog parfema koji sam instinktivno pomirisala.

– Mmm, divan je, pomalo opor i jak, ali je definitivno po mom ukusu…

Izljubila sam ga a onda sam ga oterala na spavanje. Ujutro smo popili kafu i krenuli. Usput je sipila kišica, a mi smo slušali stare, dobre hitove iz osamdesetih. Posle sat i po osetila sam da mi san lagano dolazi na oči.

Inače nisam velika spavalica, ali otkad sam bila u drugom stanju, mnogo više mi se spavalo nego inače. Ne znam koliko sam bila u carstvu snova, ali trgnuo me je strahoviti udarac a potom osećaj da tonem u duboku, crnu jamu. U bolnici sam došla sebi. Nisam se sećala ničega osim činjenice da smo Nikola i ja pošli na Zlatibor. Dok sam se budila, videla sam mnoštvo lica, kao kroz maglu.

Čuli su se razni zvukovi i tihi žamor, ali nisam razumela o čemu pričaju. Osećala sam strašan bol u svakom delu tela. Plakala sam i molila da mi daju nešto samo da me ne boli toliko. Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam počela da prepoznajem ljude oko sebe… Mama, tata, moj brat Goran, Nikolina mama Nena… Pokušala sam da se osmehnem, ali je to iziskivalo ogroman napor. Zatim sam pokušala da ustanem, ali pri prvom pokretu osetila sam razdirući bol u predelu stomaka. Istinktivno sam prešla rukom preko njega i… osetila sam neprirodnu mekoću na koju nisam bila navikla. Kao munja, kroz glavu mi je prošla jedna misao i vrisnula sam iz sve snage.

– Beba! Šta se desilo? Ja… Ja i Nikola… Recite mi, šta se desilo?

Kao u ružnom snu

Od mog urlika odzvanjalo je celo bolničko odeljenje. Ubrzo je došao lekar koji mi je dao injekciju i počela sam da tonem u san iako sam se grčevito borila da ne zaspim. Kada sam se probudila, ispričali su mi pažljivo, uz veoma malo informacija, da smo doživeli težak saobraćajni udes i da su lekari, da bi spasili bebu, morali hitno da obave carski rez. Rekli su mi da sam rodila zdravo muško dete koje je, zbog prevremenog porođaja, smešteno u inkubator. Slušala sam ih ali u jednom momentu pomislila sam na Nikolu… Zašto on nije tu?

– A Nikola, otac moga deteta, gde je on?

U deliću sekunde pomislila sam na najgore, a odmah zatim da je sve ovo samo ružan san. Plačući, zamolila sam roditelje da mi kažu istinu. Naravno, prvih minuta tešili su me govoreći da je sve u savršenom redu, da ne treba da brinem… Ali, osećala sam da se desilo nešto strašno i želela sam da saznam istinu, ma kakva da je. Napokon su smogli snage da mi sve kažu.

Naime, Nikola i ja doživeli smo saobraćajnu nesreću udarivši direktno u automobil koji se kretao iz suprotnog pravca prešavši iznenada na našu stranu kolovoza. Čovek koji se slučajno zatekao na mestu nesreće odvezao me je u bolnicu procenivši da prvo treba spasavati trudnicu. Njegova supruga je za to vreme ostala uz Nikolu. Vozilo Hitne pomoći stiglo je za nekoliko minuta. Teško povređenog Nikolu odvezli su u bolnicu udaljenu nekoliko kilometra. Ali… umro je na putu do bolnice. Meni je, u sedmom mesecu trudnoće, urađen carski rez zahvaljujući čemu je spasen život našeg sina. Nazvala sam ga, kako drugačije nego – Nikola.

To šta sam proživela u narednim mesecima ne bih poželela nijednom čoveku na svetu. Ne želim da se sećam. Sahrana… Tek rođena beba u kući. Bol koji kida dušu. Uspomena na naš život, na ljubav. Naša poslednja noć pred put urezala se večno u moje pamćenje. Često sam zore dočekivala sklopljenih očiju, sa tamnoljubičastom bočicom čvrsto pritisnutom uz lice. To je moja amajlija, poslednja stvar koju mi je Nikola poklonio pred smrt. Ali, posle nekog vremena shvatila sam da život teče dalje. Nekoliko meseci kasnije iselila sam se iz našeg stana, stvari sam rasprodala ostavivši samo sitnice za uspomenu. Od tada do danas živim u stanu svojih roditelja.

Praznina u mom srcu

Moj dečak Nikola stasao je u pametno i dobro dete. Trudila sam se da on u životu što manje oseti moju tugu. Činjenica da odrasta bez oca dovoljno je teška. Pokušavala sam da budem vesela iako je Nikola veoma intiutivan i uvek nasluti kada se loše osećam.

Ne zna mnogo o ocu jer ne volim da pričam o njemu. Izbegavam razgovore u kojima me pita o prošlosti. Kada malo odraste, sve ću mu ispričati. Gledam Nikolu i vidim u njemu sliku i priliku njegovog pokojnog oca. Privučem na grudi tu malu, kovrdžavu glavu i pritisnem usne na njegov meki, jedri obraz. Posle zvonkog poljupca obično mu šapnem nekoliko nežnih reči.

– Mama, koliko je sati? Zar još niko nije došao?! Ne znam zašto kasne i razmišljam o tome da možda izađem ispred zgrade, da ih sačekam.

Sinovljeve reči i škripa vrata trgli su me iz razmišljanja.

– Naravno da treba da izađeš da vidiš gde su tvoji drugari. Hajde, trkom, i… ljubim te!

Ubrzo se začulo zvono na vratima, a zatim graja nekolicine dečaka i devojčica.

– Srećan rođendan, Nikola!

Stigli su gosti. Znala sam da uspomene ponovo moram da zakopam u sebi. Odložila sam u kutijicu tamnoljubičastu bočicu parfema koji mi je Nikola poklonio i odložila sam je na dno ormara. Iz te bočice, kao iz Aladinove lampe, kada god bih poželela, navirala su sećanja. I, prošlo je mnogo godina od tada a ja još uvek nisam pronašla muškarca koji bi popunio prazninu u mom srcu. Ko zna da li ću ga ikada pronaći… Ma, nema veze. Iz mladalačke, iskrene ali tragične, ljubavi ostalo mi je dete kao najlepša uspomena. Sada dišem i živim za svoga sina Nikolu i znam da kroz život moram – zbog njega – podignute glave, hrabro. I tako će biti dok god me bude.

Pogledala sam se još jednom u ogledalo, a zatim sam izašla iz sobe i nasmejala sam se svojim malim gostima poželevši im dobrodošlicu.