LJUBAVNA PRIČA: Naivnost me je skupo koštala

Igora sam površno poznavala, bio je član fondacije u kojoj sam imala angažman. Smatrala sam ga lepo vaspitanim i kulturanim mladićem jer je uvek prijatno razgovarao sa mnom. Međutim, da se iza maske finom momka krije pravi monstrum saznala sam na najgori mogući način. Naime, na jednom od čestih putovanja koje je organizovala fondacija, Igor me je silovao

U dvadesetčetvrtoj godini imala sam sve: zdravlje čijeg sam značaja uvek bila svesna, lepotu, propusnicu kroz mnoga vrata u životu, porodicu, dečka, posao, prijatelje i slobodno vreme.
Život sa roditeljima bio mi je prijatan i lak, a naš odnos pun poverenja i međusobnog uvažavanja. Htela sam da ga takvog sačuvam još tu jednu godinu po čijem sam isteku nameravala da započnem zajednički život sa Todorom. Nismo se nikada idealno slagali, u ideale uostalom nisam verovala, ali smo funkcionisali sasvim dobro i voleli smo se i uvažavali dovoljno da se lako zamislimo jedno kraj drugog u bliskoj, ali i u daljoj budućnosti. Kada nisam bila sa njim, vreme sam provodila družeći se, pre svega sa dve najbolje prijateljice Darijom i Jagodom. Spojila nas je osnovna škola, čvršće vezala srednja, pa iako je posle nje svaka krenula svojim putem, naše prijateljstvo ostalo je čvrsto a kontakti česti zahvaljujući, između ostalog, i angažmanu u jednoj fondaciji koja se bavila nekom vrstom edukacije, ali i humanitarnim radom. Radosno smo odlazile na sastanke i treninge jer smo posvećeno napredovale na hijerarhijskoj lestvici, a to nam je omogućavalo brojna putovanja, odlaske na seminare i sticanje novih poznanstava. Zato sam poziv na regionalni trening u obližnji gradić dočekala puna entuzijazma…

Vaspitan i kulturan momak

Raspored je bio dobro poznat i uhodan. Kako je mesto održavanja bilo u neposrednoj blizini, a radilo se o jednodnevnom treningu, sve je počinjalo u kasnim večernjim satima.
– Tri sata predavanja, a onda… rehabilitacija: večera uz tamburice i žurka – rekla mi je Jagoda kada me je pozvala da se dogovorimo u vezi sa odlaskom. – Sa Igorom ćemo, i on je pozvan, a pošto ide sam automobilom predložio je da mu pravimo društvo.
I taj dogovor prošao je glatko. Igor nam je, kao vozač i saputnik, bio kao poručen. Znale smo ga nekoliko godina upravo sa druženja fondacije čiji je i on bio član. Povučen na prvi pogled, odavao je utisak lepo vaspitanog i kulturnog momka. Tek ponekad, za naših druženja i putovanja, valjda kad je bio u poznatom okruženju, umeo je da se opusti i da se predstavi u drugačijem svetlu. Postao bi komunikativan i zabavan sagovornik. Baš takav je bio idealno društvo za put, makar i na pola sata.
Pošto je trebalo da ostanemo samo jedan dan, osim ručne torbe u koju sam ubacila sitnice nije mi bilo potrebno ništa drugo. Umesto kući, posle radnog vremena ostišla sam frizeru, jer je za sat vremena trebalo da se nađem sa saputnicima.
U dogovoreno vreme bila sam na dogovorenom mestu. Drugarice su me već čekale. Pali su zagrljaji i poljupci oduševljenja zbog još jednog putovanja i druženja, makar trajalo jedan dan. Tinejdžerski entuzijazam, iako smo po godinama puberetetu odavno u leđa gledale, nije nas napuštao. Dok smo cičale i vrištale kao devojčice, krajičkom oka primetila sam Igora.
– Hej, došao si – pružila sam mu ruku srdačno je stegnuvši. – Mogao si da nam se obratiš, nismo videle da si tu.
– Sada sam došao – stidljivo je rekao glasom koji je odavao povučenog maminog sinčića. Roditelji su mu zaista bili uvaženi članovi društva, pa sam znala da ta povučenost u njegovom slučaju predstavlja odraz kulture i kućnog vaspitanja. Cenila sam ljude koji su i kao odrasli sačuvali u sebi dečije osobine, iskrene i neiskvarene, pa sam i prema njemu osećala posebnu vrstu naklonosti, čak i potrebu da ga zaštitim, jer su na druženjima kojima smo prisustvovali mirni tipovi uvek bili na margini, bolje rečeno, u senci glasnih momaka.
Lakše sam podnosila putovanje uz dobru muziku pa sam zamolila da sedim napred jer sam tako mogla da biram pesme.
– Jao, znala sam – prevrnula je očima Jagoda, navikla na moja „bubice“. – Pusti je, molim te – obratila se Igoru – bolje je i to nego da slušamo njeno prenemaganje ukoliko joj se ne dopadne ono što si ti izabrao.
Tako sam sela napred i putovanje i krenuli smo. Uz dobru muziku, graju vesele družine i neobavezni razgovor, stigli smo za manje od pola sata.
Ostatak ekipe već je bio u seminarskoj sali iščekujući početak predavanja. Sekretar fondacije zamolio nas je da rezervišemo sobe pre nego što zauzmemo pozicije u sali. Pomno smo pregledali spisak učesnika zaključivši da osim dve devojke i čelnika fondacije, ne poznajemo nikoga.
Ponadala sam se da će na raspolaganju biti i trokrevetnih i jednokrevetnih soba jer nisam htela da komplikujem proceduru oko smeštaja insistiranjem da budem sama u sobi. Međutim, recepcionar je rekao da su još samo dvokrevetne sobe ostale slobodne.

Naložio se na mene

Uhvatila sam se za glavu. Sličan izraz lica ugledala sam i na mojim saputnicima. Ni Igor nije primetio nikoga poznatog ko bi mogao da mu bude cimer te večeri.
– Ništa – odlučila sam da „presečem“ pošto se početak predavanja opasno približio. – Vas dve uzmite jednu sobu, a Igor i ja ćemo biti u drugoj. To neće biti problem? – upitala sam ga.
– Ma ne, naravno…
Nisam u rešenju problema videla ništa sporno jer sam Igora prilično dobro poznavala, u svakom slučaju bolje nego ostale učesnike seminara.
– Verujem da ćemo malo spavati, sa žurke svakako nećemo žuriti – namignula sam im.
Čim smo to rešili, požurili smo u salu i stigli smo u trenutku kada se predsednik fondacije obratio prisutnima dobrodošlicom. Posle njega reč je preuzeo viši trener i predavanje se zahuktalo. Koncentrisani na izlaganje proveli smo sledeća tri sata, uz tek jednu vežbu relaksacije koja ja opustila atmosferu i zbližila polaznike seminara.
Večeru serviranu po završnoj reči organizatora pojeli smo s guštom.
Ni završili nismo, a prijatni zvuci tamburice ispunili su prostoriju. Organizatori su izabrali pravi orkestar koji je savršeno svirao jednu za drugom starogradske melodije. Pevali smo, pili i veselili se upoznajući se sa kolegama iz drugih gradova, pa su sklopljeni dogovori i za naredna druženja.
Nakon što su tamburice utihnule, moji saputnici i ja sa novim poznanicima spustili smo se u diskoteku u prizemlju hotela. Đuskali smo u disko ritmu uživajući u glasnoj muzici. U jednom trenutku pored mene se obreo Igor. Nije to bilo prvi put te večeri, ali ovoga puta, iako sam plesala i šarala pogledom unaokolo, primetila sam da me drugačije gleda. I nisam bila jedina.
– Tijana, on se „naložio na tebe“ – diskretno mi je rekla Darija.
– Ne bih rekla da se o tome radi, možda je malo popio, uostalom, svi smo, pa se opustio i sada mu je svaka dobra…
– Možda, ali ti ćeš večeras spavati sa njim, bolje pripazi da ne protumači pogrešno neki tvoj gest.
– Ma, šta ti je, on je miran kao bubica i naivan kao dete, opusti se – rekla sam joj ali sam ipak, slušajući unutrašnji glas, iskoristila prvu priliku da razjasnim neke stvari sa njim.
– Neće ti smetati to što ćemo spavati ne krevetima jedno pored drugog? – upitala sam ga dok mi se neobični strah uvlačio u kosti.
– Samo opušteno, mi smo drugari – odgovorio je potapšavši me po ramenu. Umirile su me njegove reči.
– Dobro je, samo sam htela da budem sigurna, da ne bi bilo nesporazuma… Naravno da smo drugari, inače ne bih spavala u istoj sobi sa tobom…

Paralisana od straha

Još neko vreme ostali smo u diskoteci, a nešto posle tri sata ujutro odlučili smo da se povučemo u sobe. Kada smo se popeli na sprat, svi smo ušli u sobu koju su rezervisale Darija i Jagoda. Morala sam da skinem šminku, a kako je to traje, htela sam to da obavim u društvu, da se još malo našalimo. Sumirale smo utiske, komentarisale smo pojedine učesnike ali i Igora, koji nas je gledao ne progovarajući ni reč. Iskoristila sam trenutak kada je izašao iz sobe da obučem pidžamu jer bih to teško učinila u njegovom prisustvu.
Kada je sve bilo gotovo, poželela sam devojkama laku noć i sa Igorom sam otišla u našu sobu. Odmah sam legla i pokrila se do brade. On je neko vreme proveo u toaletu, a onda se opružio. Upravo sam htela da isključim lampu na zidu iznad glave kada je Igor sa svog kreveta provukao ruku ispod pokrivača i pronašao moju. Povukla sam je istog trena još uvek ne shvatajući njegove namere.
– Nemoj – strogo sam rekla. Kao da me nije čuo, nastavio je da istražuje unutrašnjost moje postelje, pa je napipao moje koleno.
– Nemoj to da radiš – rekla sam pomerivši se na ivicu kreveta da ne bi mogao da me dodirne sa svog kreveta. – Složili smo se da smo drugari i nema potrebe da prelazimo tu granicu – birala sam reči, i dalje slepa za njegovo ludilo. Želela sam, zapravo, da ga pristojno odbijem a da se on pri tom ne uvredi. Umesto da se povuče, ustao je i uvukao se u moj krevet.
– Hej, ovo nije u redu! – srce mi je tuklo od straha, pogotovo kada su se moje oči srele sa njegovim zamućenim pogledom. – Bolje će biti da odem kod devojaka u sobu…
– Nećeš ti nikud – čula sam njegov izmenjeni glas dok sam pokušavala da ustanem. Svom silinom uhvatio me je za ruke i opružio se po meni celim telom. Strah mi je paralisao misli, a srce mi je kucalo u grlu.
– Upomo… – nisam uspela da vrisnem do kraja kad me je ščepao za vrat.
– Ćuti – prošaputao je. – Ćuti, tako ćeš najbolje proći – siktao je dok se drugom rukom skidao. – Ako napraviš skandal, samo ćeš izgubiti reputaciju jer su svi videli da me zavodiš… Čak i tvoje drugarice. Ti si htela da sediš pored mene dok smo putovali, ti si bila naročito ljubazna prema meni, ti si htela da spavamo u istoj sobi…
Sve što je posle govorio nestalo je iz mog sećanja jer sam samo tako što sam se potpuno isključila, preživela ono što je uradio. Misli su mi se uzdigle daleko iznad te prostorije, daleko od njegovog gnusnog čina, daleko i od pomisli na silovanje… Trenutak kada je doživeo vrhunac prepoznala sam po telesnom olakšanju jer se duševni pakao nastavio nesmanjenom žestinom tek kad je sve bilo završeno.

Da, ja sam kriva

Kada je zadovoljio svoju bolesnu pohotu, ustao je, prešao na drugi krevet kao da se ništa nije desilo, a ja sam ostala u istom položaju do jutra. Osećala sam se prljavom, poniženom, zlostavljanom… Sve mi je delovalo kao ružan san, kao scena iz filma, priča iz crne hronike… Silovanje sam uvek vezivala za mračne haustore, perverzne manijake koji izlaze noću, i rizično ponašanje žrtve. To mirni momci po mojoj logici ne rade, to poznanici ne rade, to se ne dešava u ovom veku i u ovakvom hotelu… Kako sam se prevarila u proceni, kako sam bila neoprezna… Onda je to počelo da me muči… Jesam li ga izazvala svojim ponašanjem, jesam li se ponašala nedolično i rizično? Sumnja je ustupila mesto ženskoj logici: da, kriva sam. Razmišljala sam o tome da li da odem devojkama, ali osećala sam stid i strah da ću čuti: „Sama si kriva, sama si odlučila da spavaš u sobi sa njim“. Ni pomislila nisam da odem u policiju, čak sam se uplašila njegove pretnje izrečene pre nego što mi je to učinio.
Jutro sam dočekala drhteći od straha, podbula i izmučena. Kada se probudio, manijak je, naspavan i odmoran, ne pogledavši me, otišao. Nisam smela ni da pogledam u njegovom smeru.
Znala sam da će devojke vrlo brzo pokucati na vrata sobe pa sam naterala sebe da ustanem. Istuširala sam se vrelom vodom i nanela debeo sloj pudera na lice da prikrijem tragove nespavanja.
Dariju i Jagodu, međutim, nisam prevarila. Čim su me ugledale, shvatile su da se nešto desilo.
– Sve je u redu – odmahnula sam glavom ali očaj me je izdao. Počela sam grčevito da plačem i sve sam im ispričala.
– Sirotice moja – grlila me je Jagoda. – Nisi ti kriva, pre svega zato što mu nisi dala nikakav povod, a čak i da jesi, nije imao pravo to da ti uradi. I da si se namerno skinula gola pa onda rekla: „Neću“, nije smeo to da učini… Trebalo je da vrištiš, da nas zoveš…
– Kako da vas zovem… – ridala sam. – Rekao mi je da mi niko neće poverovati…
– Mi bismo ti verovale, ostali nisu važni…
– Moraš da ga prijaviš, jednostavno moraš – siktala je Darija.
– Nisam na vreme mislila o tome, sada je kasno, on je već otišao, a ja sam izbrisala svaki trag silovanja, istuširala sam se…

Besane noći

Kući smo se vratile autobusom iako smo u foajeu hotela, kad smo silazile, videle manijaka. Gledao je radoznalo u nas verovatno iščekujući da mu se obratimo, ubeđen da nikome nisam spomenula njegov odvratni postupak. Samo smo prošle kraj njega…
Idući dani bili su mi najgori u životu. Mučilo me je kajanje, sećanje na groznu noć, osećaj nemoći, poniženosti i besa. Provodila sam besane noći a jedina uteha bile su mi drugarice. Todora sam odbijala pravdajući se umorom i nedostatkom vremena.
Srećom, imao je razumevanja. Možda mu je čudno bilo to što sam prestala da se bavim aktivnostima u fondaciji, a sve u strahu da ću videti silovatelja, ali uvažio je moje pravo na pauzu iako nije znao pravi razlog. Danima sam plakala u bunilu pre nego što sam pronašla način da prihvatim taj nemili događaj.
Ni danas ga nisam zaboravila niti oprostila, i znam da nikada neću. Danas na to gledam kao na nešto što je moralo da mi se desi da bih prestala da verujem toplim i naivnim očima, fino vaspitanim maminim i tatinim sinovima i uglađenom ponašanju. Moji pogledi na život sada su sasvim drugačiji. Ne izlazim često kao ranije jer apsolutno zadovoljstvo osećam jedino u krugu bliskih prijatelja. Još uvek je živ strah u meni ali mu ne dopuštam da podigne glavu…

Igora sam kasnije slučajno videla nekoliko puta. Pretvarao se da me ne vidi, što je i meni odgovaralo jer se plašim da bi prepoznao strah u mojim zenicama, da bi čuo ubrzane otkucaje srca, a to ne želim. Ne želim da mu činim uslugu jer takvi se hrane strahom, to tek danas znam.
Često žalim što one noći, paralisana strahom, nisam smela da vrištim iako bih se tako verovatno spasla. Ipak, trudim se da ne mislim „šta bi bilo da je bilo“ jer me to ne vodi nikud. A ja još uvek želim da vidim mnogo toga i da odem na mnoga lepa mesta…