LJUBAVNA PRIČA: Nasela sam na priču lažljivice

Naše prve komšije Mitići živeli su u bedi i neimaštini trudeći se da mukotrpnim radom zarade za preživljavanje. Pošto su bili pošteni i dobri ljudi, moj muž i ja sprijateljili smo se sa njima a naše kćerke i njihov sin Miroslav zajedno su odrasli. Dosta stariji od naših bliznakinja, Miroslav se prvi skućio oženivši se devojkom iz imućne porodice. Bila sam srećna zbog njih ali nova snaha nije ulivala poverenje…

Kad čovek dođe u pozne godine, nužno počne da svodi račune, one životne, nadajući se da će dobiti kao kusur mirnu starost, da je bar toliko zaslužio plaćenim cehom iz proteklih vremena. Starost obično, naspram celog života, izbroji tek nekoliko godina pa valjda zato dobar deo nagrade ili kazne Bog "prebaci" potomcima. U mladosti, dok još igramo utakmicu sa životom, ne mislimo mnogo o tome jer, ko za to ima vremena? Tek kada nas zadesi nesreća, skloni smo da kažemo: "Ko zna čiji greh okajavam, ne može čovek za tako kratko vrijeme da zasluži takvu kaznu".
Ja sam, možda zato što su mi to okolnosti dozvoljavale, oduvek pazila šta ću deci ostaviti u amanet. Ni psa povređenog na ulici nisam ostavila nezbrinutog nadajući se da će mi neko moj jednog dana biti zahvalan i, priznajem, bolje sam se osećala kad sam pomagala unesrećenima. Imala sam i vremena i mogućnosti da zastanem, pružim ruku i pomilujem. Godinama sam ulagala u svoju "kartu za raj", otplaćivala sam svaki cent njene vrednosti utabavajući put dobrog nasleđa svojoj deci.

Izgledali su kao beskućnici

Bio je dovoljan samo pogled preko ograde iz moje udobne baštenske garniture da se sretnem sa nesrećnicima koji su poneli nečiji krst. Komšije Mitiće od rođenja prate problemi i suočavali su se sa njima celog života, pa se moglo zaključiti da ih je stigla davna kletva ili da se na njih sručilo poravnanje neke porodične pravde.
Kad smo muž i ja došli u njihov neposredni komšiluk, Vesa i Stana već su imali trogodišnjeg Miroslava.
Suvonjavi, ubogi bračni par je već na prvi pogled izazivao sažaljenje. Mršavi od nemaštine, propali od teškog rada i bedno obučeni, izgledali su kao beskućnici. Živeli su u trošnoj kućici građenoj od ostataka građevinskog materijala, koja je bila u stanju raspadanja, a veranda je uveliko pretila svakom namerniku.
Tavanske daske cvilile su pod udarima vetra a crvotočina je ostatke prozorskih okvira odavno načela, pa je promaja nemilosrdno "vukla" kroz tanke zidove stvarajući čudni huk. Staklo na ulaznim vratima držalo se zahvaljujući selotejpu. Moglo se izbiti laganim potezom ruke, ali niko u tu sirotinjsku kuću nije gledao kao na potencijalni izvor plena. Teško je bilo u uslovima u kojima su živeli i okućnicu držati urednom jer su za ogrev koristili otpad dovučen sa deponije, koji nije bilo moguće fino složiti. Umesto staze, ispred kuće je bilo razgaženo blato kao redovni "dekor" dvorišta. Zime su preživljavali zahvaljujući svinji koja je i sama bila više gladna nego sita. Elem, nepodnošljivi smrad i groktanje iz klimavog svinjca svakodevno su ometali zadovoljstvo ispijanja popodnevne kafe u mom vrtu. Jedina pristojna građevina na njihovom placu bila je masivna ograda podignuta između njihove i naše kuće a podigli smo je uz njihovu saglasnost samo da bismo "zaokružili" eksterijer u koji smo muž i ja mnogo uložili, a nikako i da bismo postavili simboličnu ogradu između nas i Mitića.
Možda su, baš zbog viskog "bedema" koji nas je delio, od početka bili na distanci prema nama iako smo se trudili da uspostavimo bliske komšijske odnose. Nekoliko puta odbili su poziv na kafu odlazeći za svojim poslom bez suvislog objašenjenja. Ograda je postojala između nas sve do dana kada se Miroslav provukao kroz jednu rupu u trenutku majčine nepažnje, a onda se zaigrao na našem placu.
Volela sam decu pa sam ga ponudila sokom i slatkišima, koje je u sekundi halapljivo popio i pojeo i pre nego što je majka shvatila da ga nema. Kada sam čula da ga doziva, sa stola sam uzela tanjir pun kolača u jednu, Miroslava drugom rukom i uputila sam se u njihovo dvorište.

Njihova životna priča

Stana se zbunila kad nas je ugledala zajedno. Zbacila je naramak drva koji je dotad držala i grubim, žuljevitim rukama otresla je piljevinu sa svoje odeće.
– Gde si to bio? Smetaš gospođi… – rekla je smušeno, očigledno zatečena nenadanom posetom i postiđena svojim izgledom, dok se mališan već zabavio kolačima koje sam mu dala.
– Ne smeta mi, verujte. Muž mi je na poslu a ja ne radim, pa mi je društvo uvek dobrodošlo. Mališan je baš simpatičan, ne bi mi smetalo da dolazi svakoga dana.
Videvši da nisam ni nadmena ni uobražena, Stana je slabašno nasmešila.
– Onda ćemo popiti kafu, za toliko će se naći – odmah je osetila potrebu da ukaže na stid zbog okućnice, kuće i svega u njoj.
– Nemojte time da se opterećujete, ja sam zapravo pogrešila što sam došla na kafu, a bez kafe – nasmejala sam se. – Samo trenutak – pošla sam prema svom dvorištu.
– Nemojte, nemojte – shvatila je šta nameravam. I, pošto nisam htela da je uvredim, popila sam retku kafu ali sam istovremeno uživala u razgovoru sa njom. Videlo se da je pristojna i poštena ženica. Pametno je zborila i odmah je sa mnom podelila svoju životnu priču, nisam mogla da se oduprem tom utisku, da bi mi objasnila razlog bede u kojoj su živeli.
I Vesa i ona bili su siročad. I njegove i njene roditelje, takođe siromahe, odnela je bolest. Kleta sudbina ostavila je u komšiluku dvoje siročića odmalena upućenih jedno na drugo. Zajedno su odrastali, nadničili su za koru hleba koju su delili i, na kraju su, logično, stupili u brak. Kako Stanini za života nisu stekli nikakvu imovinu, preselila se iz tetkine kuće u kojoj je živela u Vesinu kuću. Ni dana škole nisu imali jer je trebalo preživeti – komšijama su za pristojan obrok ili neki dinar kupili seno, brali kukuruze ili obrađivali njive. Jedva bi im doticalo novca za osnovne potrebe.
– Vidimo mi da se sve istrošilo i nakrivilo, ali šta smo mogli… Bog nam dao živote, pa moramo da se borimo… I ovaj mali… znam da će se patiti u životu, ali i njega nam je Bog dao, pa ga podižemo kako znamo i umemo… – govorila je dok joj se duboka bora ocrtavala oko usana. – Ja ga čuvam a Vesa nadniči, pa preživećemo nekako – optimizam ju je držao u životu.
– Naravno – rekla sam zadivljena voljom te žene da se izbori sa sudbinom.

Rodila sam bliznakinje

Od toga dana redovno smo se viđale, a Miroslav je gotovo svakodnevno kroz istu rupu dolazio po kolače koje sam mu s ljubavlju pravila. Moj muž je najveći deo dana provodio na poslu, kao i Vesa uostalom, pa je njihovo zbližavanje teklo polaganije, ali jednako iskreno i dobronamerno. Kada god smo menjali nameštaj ili garderobu, ne želeći da se osećaju poniženim, davali smo im sasvim upotrebljive stvari da bismo im makar malo olakšali. I Miroslavu sam često kupovala garderobicu jer mi je bilo žao da ga gledam pokrivenog dekom dok bi čekao da mu se jedine pantalone koje je imao i isprljao, osuše. Vozila sam ga doktoru i sa njim prelebolovala sve dečije bolesti, od ospica do gripa i prehlada.
Slagali su se njih dvoje dobro, ali ne kaže se badava "kad glad zakuca na vrata, ljubav kroz prozor izlazi", ali nikada u njihovom odnosu nije bilo one potrebne nežnosti i bliskosti, kao da za to nisu imali ni volje ni vremena. Preživljavanje je bilo prvo na listi njihovih prioriteta…
Godine su prolazile, a jedino što se u njihovom životu menjalo bilo je Miroslavljevo odrastanje. I dalje su se mučili, krpili su kraj s krajem i oboje su venuli sve više. Mnogi bi na njihovom mestu odavno izgubili volju za životom, ali ne i oni…
Dok su u njihovom životu konstante bile nesreća i patnja, u mom su to bile sreća i lakoća postojanja. Miroslavu je bilo sedam godina kada sam rodila blizance. Dobili smo dve zdrave i lepe devojčice koje su izmenile redosled mojih prioriteta. Obaveza je sada bilo više a slobodnog vremena manje, pa sam i ispijanje kafa sa komšinicom Stanom proredila. Ipak, nalazile smo vremena da popričamo o svemu što se desilo između dva susreta i uglavnom sam bila upoznata sa dešavanjima u njenom životu.

Miroslavova ženidba

Vreme je brzo proletelo i, ni snašla se nisam, a moje curice bile su odrasle devojke, spremne da odu na studije u drugi, veći grad. Nekako sa njihovim odlaskom poklopila se i ženidba sina mojih dragih komšija. Tada mu je bilo već 26 godina i, za prilike u kojima smo živeli, bio je na granici da postane stari momak. Nije mu, naravno, bilo lako da pronađe devojku za udaju pa je zato dočekao te godine. Čudila sam se kad sam čula da je Brankica, njegova nevesta, devojka iz imućne kuće, jer su takvi kćerke retko davali siromasima.
Nisu njeni imali kuće ni stanove, ali jesu mnogo obradive zemlje i sve potrebne poljoprivredne mašine. Bilo mi je simptomatično to što je izabrala baš Miroslava, ali me je Stana, beskrajno srećna što se oženio, uverila da je u njihovom slučaju ljubav pobedila sve prepreke. Volela sam Miroslava kao svoju decu pa sam prisilila sebe da poverujem u njenu priču…
Pomogla sam im da nevesti pripreme najbolji mogući doček, i na večeri posle venčanja činilo se da će sve biti u redu. Radovala sam se Miroslavljevoj kao sreći svojih curica…
Brankičini roditelji uložili su nešto novca u njen novi dom pa je stara kuća dobila novo ruho. Mladi par delovao je zaljubljeno. Sada je sa Stanom i sa mnom kafe ispijala i Brankica jer nije radila, dok se Miroslav zaposlio u fabričkom pogonu. Nije mi se svidelo to što je, pored mlade snahe u kući, kafu kuvala Stana, ali ona na to nije imala prigovor. Zato se nisam mešala.
Onda je, na moju žalost, baš u mom dvorištu klupko počelo da se odmotava. Od druge komšinice saznala sam pozadinu Brankičine udaje za Miroslava…
– Imalo ju je celo selo – rekla mi je šapatom bacajući pogled na komšijsu kuću. – Kažu: ko nije tražio nije dobio… Otac joj nije mogao ništa. Izgubila je obraz i dobar glas. Niko više nije hteo ni rukavicama da je dotakne. Zalud bogatstvo, džaba miraz, još se u našem narodu sluša glas koji te prati. Sad kažu, ne znam je li istina, da je trudna. Neki gradski mangup ju je iskoristio i ostavio, a ona je, nemajući kud, pošla za Miroslava. Žao mi je siromaha, on je toliko dobar…

Monstum od žene

Na teške muke bacile su me infomacije koje sam čula. Žalila sam Miroslava pre svega, jer je u celoj situaciji najviše izmanipulisan upravo on. Žalila sam i njegove sirote roditelje koji su snahu dočekali otvorena srca. Nisam znala da li da ćutim ili da im ispričam to što sam saznala.
Nisam, uostalom, znala ni šta Brankica namerava, pa sam se plašila da ću nesvesno uništiti privid sreće u njihovim životima. Možda će prećutati istinu o očinstvu, a to opet ne bi bilo toliko strašno ukoliko ostane uz Miroslava i bude mu dobra žena.
Kako se šuškalo, Brankica je bila u trećem mesecu trudnoće. To što je njen stomak bio veoma uočljiv objasnila je kilogramima koje je u kratkom roku nabacila. Niko ništa nije sumnjao.
Prema očekivanju, kada je došlo vreme za porođaj, Brankica se razvrištala ponavljajući da se porađa u sedmom mesecu. Ni u to niko nije posumnjao. Mirnu je rodila u kući, u to vreme to nije bio nikakav izuzetak.
Iako se posle porođaja, dok je privijala bebu na grudima, činila srećnom, pokušavala sam da na njenom licu nazrem tragove one stare, prefrigane Brankice. Sumnjala sam da se tek tako, preko noći, transformisala u drugu osobu…
A onda se desilo… Stana me je zadužila da obiđem Brankicu i bebu dok oni budu na njivi te nedelje. Ona, po svoj prilici, nije znala da ću doći… Ušla sam na prstima da ne probudim bebu i – ostala sam šokirana prizorom. Nesvesna mog prisustva, od kreveta se upravo odmicala Brankica, sa jastukom koji je posle podužeg pritiska, shvatila sam, upravo podigla sa bebine glave.
– Šta to radiš? – vrisnula sam pritrčavši krevetu. – Ugušila si je?
– Nisam – zamucala je uhvaćena na delu. – Nije dobro disala, nešto nije bilo u redu, umrla je…
– Lažeš – najnežnije što sam mogla, podigla sam beživotno malo telo pokušavajući da reanimiram bebu. – Lažeš, ti si luda – povikala sam kad sam shvatila da je kasno. Počela sam da vrištim i da plačem na sav glas. Ona, ubica svog deteta, bila je mirna. Očigledno je sve dugo planirala. U dva koraka našla se pokraj mene, uzela mi je bebu iz naručja, spustila ju je u krevet a onda je počela da me šamara, sve dok se nisam pribrala od početnog šoka.
– Ćuti, samo ćuti o ovome što si videla – grčevito je stisnula članke mojih ruku. – Tako je najbolje… sve ću ti objasniti, samo nemoj nikom da kažeš… Morala sam ovo da uradim, jednostavno sam morala. Ona nije bila Miroslavljevo dete i plašila sam se da će se to otkriti…
– Pa šta i da se otkrilo? Zar nije zaslužila da živi?
– Plašila sam se… volim Miroslava… ne smem da ga izgubim… Nas dvoje ćemo imati svoje dete. Zato, nikome nemoj da kažeš, nemoj, molim te… – zaplakala je.

Moj greh

Iako je scena koju je zabeležio moj mozak još uvek bila monstruozna i živa, smekšao me je očaj u Brankičinim očima. Poverovala sam joj, nisam htela da Miroslav i njegovi roditelji još više pate. Odlučila sam da ćutim i pomogla sam Brankici da odglumi šok zbog smrti bebe koja je umrla u snu, što tada nije bila retka pojava i stvar se posle velike tuge slegla.
Da sam i ja, kao i svi ostali, nasela na priču grešne lažljivice, pokazalo se vrlo brzo.
Ni četrdeset dana od zločina nije prošlo, a Brankica se spakovala i vratila roditeljima. Proširila je priču da nije mogla da podnese optužujuće poglede i osude što je rodila bolesnu bebu a u stvari je realizovala podli plan o "kupovini obraza" jer sada više nije bila ona koju je imalo celo selo, nego jadna, oterana majka i ponižavana snaha.
Kako me je nasamarila pričom o ljubavi propraćenom krokodilskim suzama… Sada je bilo kasno da se poteže to monstruozno ubistvo… Nakon tolikog ćutanja… Miroslav je njenim odlaskom izgubio volju za život. Trebalo je mnogo vremena da se oporavi tek toliko da živi normalno, bar naoko.
I tako se tuga ponovo uselila u malu kuću. Sada je, pritisnuta teretom nesreće koja ju je zadesila, delovala još jadnije, još trošnije. Njeni ukućani i danas venu, brže nego ikad.
Ja ću svoj greh nositi doživotno, greh što sam zaštitila ubicu, što nisam osvetila nevini život koji se ugasio gotovo pred mojim očima. Zato danas ne čekam mirna dan kada ću otići Bogu na istinu. Ne plašim se da će se nešto destiti meni, plašim se šta ću ostaviti u nasleđe svojoj deci koja ni o čemu ništa ne znaju, kao ni moj muž. Mogla bih da se opravdam lukavošću majke ubice i svojom naivnošću, ali slika beživotnog i bespomoćnog tela novorođenčeta jača je od svakog opravdanja. Ono mi nikada neće oprostiti…