LJUBAVNA PRIČA: Neočekivani susret promenio mi je život

Zagazila sam u četvrtu deceniju života a nisam bila svesna činjenice da sam zbog posla zapostavila svoj život. Moja baka koju obožavam pomogla mi je da shvatim da postoji život i van zidova moje velike firme. Tome je pripomogao i susret sa prelepim mladićem u gradskom autobusu…

– Mila moja, još uvek nisi uspela da me ubediš da si zaista srećna – reče seda, dobroćudna bakica gledajući s ljubavlju svoju unuku preko okvira naočara. Iako je pre dvanaest godina ostala udovica, još uvek je čuvala uspomenu na svoju veliku, životnu ljubav i na njihov srećni zajednički život.

Gospodin Mišković, Sanjin deda, bio je bibliotekar. Iako je radni vek proveo u varošici, zahvaljujući knjigama koje je mnogo voleo, „proputovao“ je svet vodeći pri tom i svoju suprugu na izmaštane puteve. Gospođa Mišković duboko uzdahnu i nasmeši se:
– U redu, voliš svoj posao. To je divno! Ali, draga devojčice, život postoji i van zidova tvoje firme.

Evo, na primer, kada si poslednji put bila u zoološkom vrtu? Dok si bila mala, išle smo bar jednom mesečno, sećaš li se?
Sanja se zamislila. Baka je bila u pravu. Potpuno se predala poslu. To ju je podsetilo na činjenicu koliko je malo spavala zbog izveštaja koji je danas morala da preda. Odložila je praznu šoljicu od kafe na tanjirić, potom je ustala zagrlivši nežno baku.
– Znaš li koliko te volim? I znaš li koliko si u pravu? Sada idem da se naspavam, a sutra dolazim po tebe i idemo u zoološki vrt! I to, autobusom, baš kao nekada! Dogovoreno?
Kada je odlazila, baka joj je mahnula sa prozora.

Dotični gospodin

Zbog velike gužve Sanja se pokajala što je predložila da se do Kalemegdana prevezu autobusom. Ipak je baka u godinama i ovo je za nju, nesumnjivo, veliki zamor. Tada je primetila prazno mesto do prozora pored jednog mladića. Progurala se se do njega držeći baku za ruku.
– Gospodine, da li biste bili ljubazni da se pomerite do prozora da bi moja…
– Ne bih – prekinuo ju je u pola rečenice. Na licu mu je titrao šeretski osmeh. Pogledao je Sanju tamnozelenim očima nalik na planinska jezera. Sanji su se u trenu užarili obrazi.
Kakva drskost, pomislila je. Ipak, nije želela da pravi scene da baku ne bi izlagala dodatnom stresu. Naizgled pomirljivo, slegla je ramenima i rekla:
– Žao mi je bako. Dotični mladi gospodin ne želi da ti ustupi mesto – namerno naglašavajući reč „dotični“. Bože, da on bar može da zna, kakva sam pogrdna imena zamenila tom rečju, mislila je grizući donju usnu.
– Dotična gospođica greši – reče mladić nasmešivši se. – Njeno pitanje je glasilo: da li bih se pomerio do prozora? Odgovorio sam: Ne bih, zato što sam želeo da ustanem i da ustupim i svoje mesto da biste obe mogle da sednete!
Zakikotali su se ljudi oko njih a Sanja je osetila da joj je rumenilo udarilo u obraze. Pokušala je nešto da kaže ali glasa joj je ponestalo. Baka se zahvalila mladiću uzvrativši mu osmehom, pa je sela na mesto dovlačeći zbunjenu unuku pored sebe:
– Mila, biće da smo pogrešile. Ovo je izuzetno ljubazan mladi, dotični gospodin!
Mladić je pomislio da u životu nije sreo ljupkiju devojku a njena baka mu je bila izuzetno simpatična.

Ponovni susret

Od događaja u autobusu prošlo je nešto više od dve nedelje. Sanja je u nekoliko navrata uhvatila sebe da razmišljanja o njegovim očima – planinskim jezerima – i o želji da svoj odraz ponovo u njima okupa. „Smešno! Kolika je verovatnoća da se ponovo sretnemo u ovolikom gradu? I kolika je verovatnoća da me se ‘dotični’ seti, da me udostoji osmeha?“, pomislila je. „Biće pametnije da prestanem da razmišljam o detinarijama i da usresredim misli na ono što je zaista važno, a to je posao.“
Dugo je zurila u dokumeta a onda se trgla podgledavši na zidni sat. Uh! Obećala je baki da će stići na večeru do osam. Hitro je pospremila radni sto, zaključala je fioke i isključila svetla u kancelariji. Napolju je padala kiša. Izjurila je iz zgrade i, preskačući barice, stigla je do svog automobila. Dok je užurbano rukom tražila ključeve po tašni, kapljice kiše su joj klizile niz dugu kosu. Noć je bila ispunjena raznobojnim svetlećim reklamama, žamorom i zvukovima uzavrelog saobraćaja a kiša je upotpunila sliku gradske živosti.
Odjednom je sve stalo, slika se zaledila. Zvuci su utihnuli a kiša je, čini se, prestala da pada… Sanja je podigla pogled.
– Dotični! Otkud ti? – uzviknula je iznenađeno.
Tek tada je shvatila da kiša nije stala već da je on nadneo veliki kišobran iznad njene glave.
– Ivan. Zovem se Ivan, mada, ni nadimak koji si mi dala nije loš. Ako ništa drugo, bar je originalan. A ti si? – nasmešio se otkrivši niz pravilnih zuba. Sanja je osetila nemoć u nogama i blagu vrtoglavicu kao od prvog, tinejdžerskog pijanstva.
– Sanja, drago mi je. Hvala ti što si viteški pokušao da me spaseš od kiše ali bojim se da je prekasno. Potpuno sam mokra. A odkuda si se ti stvorio? – nasmešila se pomalo kiselo shvativši da je upravo delimično otkrila oduševljenje što su se ponovo sreli.
– Živim ovde, u ovoj zgradi – pokazao je rukom zgradu preko puta. – Doselio sam se nedavno. Bila je to poslovna ponuda koja se ne odbija pa sam, evo, sada stanovnik ovog lepog grada. Baš kao i ti. Jutros mi se učinilo da sam te video kako ulaziš u ovu firmu i odlučio sam da stražarim ispred nje dok ne izađeš. Eto, priznao sam ti otkud ja ovde! I nije bilo baš tako strašno – ovo poslednje promrmljao je u bradu, više za sebe.
– Ne znam šta da kažem… Malo sam zbunjena, priznajem. Dugujem ti izvinjenje, bila sam tako neprijatna prilikom našeg prvog susreta. Još uvek me je stid pri pomisli na to – rekla je Sanja.
– Zaboravi! U pitanju je bio mali nesporazum. Nadam se da to neće smetati da se bolje upoznamo? – upita je Ivan i provuče ruku kroz svoju gustu, crnu kosu.
Sanja je poželela da je njena ruka u njegovoj kosi. Gotovo da je mogla da oseti koliko je meka i topla.
– Dogovoreno. Pa, učinio si da poželim da budem bolji čovek. Hvala ti – pružila mu je ruku i dodala: – Izvini, sada moram da krenem, kasnim na dogovorenu večeru!
Preko Ivanovog lica preletela je senka. Na čelu mu se pojavila bora zbog podignutih obrva. Nekoliko trenutaka razmišljao je da li da je samo pozdravi, okrene i ode, ali je ipak tiho rekao:
– Ne, ti izvini! Baš sam klinac. Toliko sam bio zaokupljen idejom da te pronađem… i toliko sam se obradovao kada mi se sudbina nasmešila… Potpuno sam smetnuo s uma činjenicu da tako lepa i pametna devojka sigurno ima momka… ili bar mnoštvo udvarača koji se takmiče koji će je pre pozvati na večeru…
– Ovoga puta vi grešite, dotični mladi gospodine. Baka se već sigurno brine! – reče Sanja i uz pobednički smešak otključa bravu na svom automobilu.

Protrešene emocije
Gospođa Mišković je već nekoliko minuta posmatrala kako njena unuka zamišljeno vija viljuškom zrno graška po tanjiru.
– Čekam… – ponovila je baka.
Sanja se prenula iz misli kao dete uhvaćeno u krađi slatkog od jagoda. Nije razumela šta ju je baka pitala:
– Izvini, zamislila sam se nešto… Šta čekaš?
– Čekam da mi pričaš – gospođa Mišković je neizmerno volela to milo biće. Duboko u sebi znala je da je njena Sanja tužna i nesigurna. „To je zato što je uvek sama“, pomislila je. – Pa, kakav je? – upita je baka znatiželjno.
Sanja se uzvrpoljila na stolici ne znajući šta da joj odgovori.
– Zar je toliko očigledno, bako? Piše li mi na čelu da razmišljam o nekom mladiću? Biće da me, ipak, veoma dobro poznaješ. Nema smisla da vrdam i da te lažem – misli su se kovitlale i sudarale u njenoj glavi. Bila je to kombinacija ushićenja, straha i iznenadnog osećanja usamljenosti. Odjednom joj se učinilo da je godinama sama na pustom ostrvu…
Poželela je da viče i da doziva u pomoć. Umesto toga, tiho je rekla:
– Večeras sam, bako, srela onog „dotičnog“.
– Koga? – upita zbunjeno gospođa Mišković.
– Oh, izvini! To je moj interni nadimak za onog momka iz autobusa… Sećaš se? Onog što nam je ustupio mesto – bilo joj je nelagodno pri pomisli na svoju ondašnju brzopletu oholost.
– Dušo, pomalo sam zatečena činjenicom da ga se sećaš, a kamoli da za njega imaš poseban nadimak?! Doduše, sladak je, priznajem!
– Da… baš je sladak… – Sanja je ponovo utonula u misli.
– A primetila sam i kako te je gledao… – reče baka zadovoljno. Konačno se pojavio neko ko je u njenoj unuci uzburkao krv i protresao emocije! Blago ju je podstakla da priča: – A, gde ste se sreli?
Sanja je podvukla noge poda se i udobno se smestila u bakinoj staroj fotelji. Za tili čas u krilo joj je skočila topla krznena loptica. Cicika, tako se zvala maca gospođe Mišković, sklupčala se u Sanjinim krilu i počela da prede. Sanja se nasmešila, pomazila je macu i počela da priča. Prepričala je baki njihov susret i prenela joj je pozdrave dotičnog mladića.
Te noći dugo se prevrtala po krevetu, činilo joj se da do jutra nije oka sklopila…

Uvukao joj se pod kožu

Šetajući glavnom ulicom i neobavezno razgledajući izloge, Sanja se trgla. Taj odraz u staklu izloga, pa to je on! Naglo se okrenula sa već nameštenim osmehom iznaneđenja na licu dok joj je na usnama titrao pozdrav. Iznenađeni mladić zbunjeno ju je pogledao ne shvatajući šta se dešava.
– Izvinite, samo mi se učinilo… Pobrkala sam vas sa nekim… – promucala je i izgubila se u mnoštvu prolaznika.
„Šta se to dešava sa mnom? A, što je najgore, ovo nije prvi put! Ovih dana kud god da krenem i gde god da pogledam, pričinjava mi se da vidim njega. Dotični mladi gospodin mi se, izgleda, baš uvukao pod kožu! Očigledno silno priželjkujem ponovo da ga vidim“, priznala je konačno sebi.
„Šta je sad?“, pitala se Sanja. „Da ga nisam možda, slučajno, uvredila?“ Milioniti put premotavala je film njihovog susreta u svojoj glavi. Prošlo je već četiri dana. I poslednja barica od onih obilnih kiša osušila se, a njega nema. Bezbroj pitanja vrzmalo se njenim mislima: možda ni nije bio ozbiljno zainteresovan za nju? Možda se pojavila njegova ljubav iz prošlosti pa će sada srećno živeti do kraja života? Možda je, ne daj Bože, bolestan? Možda se odselio? Možda… možda… možda… Bezbroj pitanja, a odgovora niotkud.
Moraće da nauči da živi sa tim da nije u stanju da sve reši sama. Samo da nije te ogromne praznine u njenim grudima! I onda je shvatila…
Sanja se prvi put u životu zaljubila!

Želimo li isto?

Sutradan ujutro kada je stigla na posao, refleksno se, kao i obično, okrenula prema zgradi preko puta. Za trenutak se zateturala od šoka i neverice. Ivan je silazio niza stepenice nasmejan i zagrljen sa prelepom crvenokosom devojkom. Dopratio ju je do taksija i poljubio. U obraz, doduše, ali to je Sanji bilo dovoljno da shvati zašto se ništa ne dešava i zašto ga ne viđa danima. Svet joj se srušio…
– Bako, ne mogu da prestanem da mislim na njega – setno uzdahnuvši, priznala je Sanja.
– Ako ima devojku, pa me ne želi, to svakako moram da znam. Bez tog saznanja neću moći dalje…
– Dete moje drago! Reći ću ti samo ovo: ljudi moraju uzajamno da se pronađu. Koliko znam, on je tebe pronašao…. – reče baka znalački pokušavajući da pokrene svoju zbunjenu unuku na akciju. – Uzmi svoj život u ruke, mlada damo!
Sanja je skočila sa stolice, zgrabila je svoju jaknicu sa kauča, poljubila baku i izletela na ulicu.
Grozničavo prebirajući pogledom po listi stanara, Sanja se osećala poprilično glupo:
– Ovo je tako nezrelo i detinjasto. Ne mogu da verujem da radim ovo… I šta kad doznam u kom stanu živi? Ionako mu neću pozvoniti i reći: „Izvini, ali smrtno sam se zaljubila u tebe!“ – mumlala je sebi u bradu i baš kada je odlučila da se okrene i ode, čula je glas iza sebe:
– Mogu li da vam pomognem?
Sanji su klecnula kolena. To je on. Ne okrenuvši se, rekla je:
– Tražim jednog mladog gospodina. Znate, dotični je odnedavno naš sugrađanin pa mislim da bi bilo lepo da mu ponudim svoje društvo i pomoć prilikom upoznavanja grada i njegovih znamenitosti.
– Slučajno znam da je dotični trenutno veoma gladan. Da li biste hteli sa njim na večeru? Potrebne su mu, dakako, i informacije o dobrim restoranima.
Okrenula se. Ivan je stajao tik do nje.
– Naravno – rekla je. – Krajnje je vreme.
Osvetljenje na ulazu u zgradu iznenada se ugasilo. Preko njih su pretrčavala svetla farova, automobila u prolazu. U vazduhu se osetio miris mandarine. Tišina, oh, kakva božanstvena tišina! Naslućivali su se otkucaji njihovih srca. Ivan se sagnuo i nežno je usnama dodirnuo Sanjin obraz. Podigla je glavu.
– Ko je bila devojka koju si jutros isto tako nežno poljubio u obraz kada je ulazila u taksi?
– Moja sestra Bojana! Došla je da vidi gde živim i da se uveri da sam dobro. Šteta što nije upoznala tebe. Tada bi bila sigurna da sam ne može biti bolje! – nasmešio joj se.
Sanja je poželela da se zauvek ogleda u planinskim jezerima njegovih tamnozelenih očiju.
Pružila mu je usne, bio je to dug i nežan poljubac.
– Znaš, zapravo sam čitavog života čekala da se pojaviš, da budeš moj, moj dotični, a ja samo tvoja i ničija više. Želimo li isto?