LJUBAVNA PRIČA: Neostvarena ljubav

U taj grad na reci Uni stigao sam jedne subote po podne posle više sati vožnje autoputem „Bratstvo-jedinstvo“, ne sluteći da više nema bratstva na onoj ni jedinstva na ovoj strani tadašnje države. U Bihaću je trebalo da počnem da radim kao profesor tamošnje srednje škole. Lutajući gradom, pokupio sam prelepu autostoperku, za koju se kasnije ispostavilo da je moja učenica. Ubrzo potom, postala je za mene mnogo više od toga…

Čim sam krenuo dolinom bistre reke, osetio sam neobičan, blagotvoran i lekovit uticaj Bosne. Ručao sam u motelu „Sedra“ i nastavio, svež i dobro raspoložen, prema Bihaću. 

Mali grad, zaključio sam. Nisam uspeo da pronađem ulicu u kojoj se nalazila škola, pa sam usporio i na prvom raskršću okrenuo auto u suprotnom smeru, onom odakle sam došao. Približavajući se prvim semaforima, gledao sam udesno tražeći mesto gde bih mogao da zastanem i upitam za adresu. Ugledah devojku duge crne kose, utegnutu u farmerke, kako stopira. Začudih se kako automobili prolaze pored nje bez zaustavljanja. Izgledala je sjajno. Bila je veoma privlačna. Iz skromnog iskustva sa retkih putovanja znao sam da je susret sa takvom lepoticom dobar znak za čoveka koji je prvi put u nepoznatom gradu.

Zaustavio sam se kraj nje. Otvorila je vrata i sela.
– Do srednjoškolskog centra! – naredila je kao da ulazi u taksi. Pogledah je i ne rekoh ništa.
– A vi, dokle vi idete? – upitala je.
– Isto do srednjoškolskog centra! Samo mi reci gde treba da skrenem.
Nasmejala se dodirnuvši mi nadlanicu. Neobično smelo i previše prisno za prvi susret sa nepoznatim muškarcem u autu zrenjaninskih registarskih tablica.
– Da li uvek imaš sreće sa stoperkama? – brzo je prešla na drugo lice jednine ocenivši da nisam mnogo stariji od nje.
– Imam! – odgovorio sam. – A ti? Da li te uvek odvezu baš tamo kuda si krenula?
– Ne uvek. Ali danas sam imala sreće da zaustavim profesora!
Brzo sam odgurnuo njenu ruku i upitao vrlo ozbiljno, strogo profesorski, otkud zna da sam profesor?!
– Pa, da nisi, već bi me ščepao za butinu umesto što miluješ tu glatku kuglu menjača! Tako rade oni koji nisu profesori! Mislim, pokušaju!
Moja ruka se odvoji od menjača, krenu dalje i zastade u vazduhu iznad njenih kolena.
– Da svratimo na kafu i neko piće? – predložio sam.
Rekla je da žuri ali da prihvata poziv za drugi put. Izašla je napolje i produžila prema uglu. Dugo sam sedeo i gledao za njom. Prisetio sam se svih lepih devojaka koje sam poznavao iz zavičaja, iz Studentskog grada, sa sarajevskih ulica i iz kafića, iz vojničkih dana i dana letovanja u Dubrovniku kad šetah Stradunom. Lepša je od svih. Najlepša!
Takvom susretu više se nisam nadao. Dogodilo se iznenada.
Kada je zamakla za ugao, osetio sam kajanje. Zašto nisam produžio dalje, sa njom? Nekoliko sati kašnjenja, pa i čitavo popodne, čak i dva dana – to bi se lako podnelo i opravdalo. Nije to ništa u poređenju sa poznanstvom sa tako lepom devojkom. Ovako, ne saznadoh čak ni njeno ime. U glavi mi je ostala lako prepoznatljiva boja glasa i poseban naglasak devojaka iz Bosanske krajine.
Vrlo malo. To se brzo zaboravi.
Ušao sam u školu i obavio razgovor sa direktorom i sekretarom srednje ekonomske škole. Rekoše da su rezervisali sobu u hotelu za dva-tri dana dok mi ne pronađu neki dobar privatni smeštaj. Na kraju saopštiše raspored časova. Vidimo se u ponedeljak po podne!
Otišao sam u hotel, ostavio oveću putnu torbu i odmah izašao u grad. Bilo je prohladno i duvao je vetar, a jedine ptice koje su mu se odupirale behu krupni gavrani sa gomilama naraslog perja. Hodao sam i, kako su sati prolazili, sve manje se osećao strancem u nepoznatom gradu, a sve više jednim od mnogih momaka sa čaršije na kojeg su se već navikli. Tako je to bilo u Bosni. Onih godina.
Vratio sam se u hotel. Sala iz koje je treštala muzika beše gotovo popunjena gostima. Našao sam slobodan sto, seo, naručio piće i ugledao lepoticu iz ulice Petra Kočića kako ulazi u salu. Prošla je kraj mene hodajući valovito i lako. Šta da učimim, razmišljao sam i u toj neodlučnosti nisam joj se javio, zapravo ništa nisam učinio. Sela je u ugao sale.
Onda se desilo nešto neobično.

Saznao sam da joj se dopadam

Prišao je konobar noseći kafu i čašu crnog vina. Pogledah ga začuđeno. Njegove oči neobično su žmirkale.
– Mlada dama iz ugla časti! Zahvaljuje se na popodnevnoj vožnji!
Okrenuo sam se prema mestu na kojem je sedela. Nije je bilo.
– Izvinite? – obratio sam se utegnutom konobaru strogog držanja sreskog načelnika iz starih pozorišnih komada – vi poznajete mladu damu?
– Da! – rekao je hladno, više za sebe, ali je radoznalost u meni nadjačala sve drugo pa sam odmah upitao ko je ona i kako joj je ime.
– To je Enisa, naša lepa Ena – rekao je odlažući blok i olovku u džep. Otišao je žureći, sitnim korakom, kao da beži od mene. Ali se iznenada okrenuo. Osmehnuo se i namignuo, onako, baš mangupski. U znak podrške. To me je oraspoložilo pa se nisam pokajao što sam propustio priliku da možda bolje upoznam zgodnu devojku. Mali je ovo grad. Neće pobeći ili ću je možda zaboraviti. Kao mnoge druge slične njoj.
Jedva sam čekao početak nastave u novoj, nepoznatoj školi.
Prva dva časa prođoše lako, neosetno. Onda je bio prvi veliki odmor pa je zvonilo jednom i još jednom i tek tada su kolege prekinule priču o „Crvenoj zvezdi“ i „Realu“, pa su krenule na posao, u učionice. U kabinetu za matematiku najpre sam upitao za odsutne učenike. Dugo sam čekao odgovor. Podigao sam glavu i ponovio pitanje. Kao da okleva, hoće li ili ipak neće, lagano se pridizala, protežući vitko vretenasto telo, moja poznanica, stoperka iz ulice Petra Kočića!
– Nema. Svi su prisutni – odgovorila je, malo zastala i dodala: – Profesore!
Brzim pokretima srcolikog jezika premeštala je žvakaću gumu u ustima.
– Baci žvaku! – uzviknuo sam i ona je prošetala učionicom, talasasto, lako, mameći kikot devojaka u prvim klupama. Pogledao sam je. U njenim crnim očima videh pokajanje i ponos. Nisam hteo da dodajem suvišne rečenice. Posle su se naši pogledi sreli još nekoliko puta. Bila je drugačija. Oštrija i prodornija, tako različita od onoga što sam prethodno video. Kada bi skrenula pogled u stranu, nešto bi došapnula drugarici koja je sedala do nje. Posle su se smejale skrivajući šakama lice. Znao sam da je nešto na moj račun. Zbunjeni, nespretni profesor koji se zamalo upecao dva dana ranije, na ulici, ne procenivši stoperku tako dobro kao što je ona odmah procenila njega. I dobro je što sve tada nije potrajalo duže. Više nisam žalio za promašenom vožnjom sa raspoloženom autostoperkom i propuštenom prilikom u sali hotela kraj Une.
Tih dana upoznao sam koleginicu Aidu, profesorku engleskog jezika, i odmah se spetljao sa njom. Privlačna, mada nekoliko godina starija od mojih dvadeset i šest. Već posle nekoliko nedelja poče da spominje ozbiljnost naše veze. Pitala je gde ću ja posle raspusta i da li ću se uopšte vratiti u Bihać početkom drugog polugodišta. Neki bivši nisu se vratili. Znao sam da ona to zna iz sopstvenog iskustva. Odgovorio sam nešto neodređeno. Nije čula. Nisu je zanimali muški odgovori na ozbiljna ženska pitanja. Uzdahnula je:
– Eh, da su mi godine i izgled Enise iz četvrtog dva, ja bih umela sa muškarcima onako kako to jedino valja činiti! Iz golog interesa!
Nisam odoleo da ne upitam šta ona misli o Enisi.
– Čuj njega! Pita me šta mislim o njoj. Rekla sam ti malopre. Šta ti misliš o njoj?
– Ajde, šta ti je odjednom? – usprotivio sam se. Ne beše mi prijatno, a ni po volji da kazujem šta mislim o učenici.
– Nije meni ništa nego se ti praviš lud! Kao da nisi muško.
Opirao sam se govoreći da nije pristojno da tako razgovara o kolegi profesoru i učenici mada sam primetio kako se kikoće preda mnom i na moj račun. Aida nije mogla da se načudi koliko sam staromodan i konzervativan.
– Samo to si primetio! Još kada mi je Enisa rekla da joj se ne dopadaju ovdašnji mladići, čaršijski frajeri, muzičari, sportisti, mladi oficiri sa aerodroma… jedino profesor matematike! – uzdahnula je izgovorivši istinu. Znala je da me tako gubi. Jednom bih doznao. U ovom gradu sve se brzo pročuje, pa je bolje da mi ona kaže. Pogledala me je prezrivo, pokupila je stvari sa stola, ustala i otišla snažno zalupivši vratima. Iz hodnika su dopirali odjeci njenih potpetica u ritmu besa devojke koja odlazi. Radeći na određeno vreme, menjala je škole, gradove i ljubavnike kao što su oni menjali nju. I ovo što se dogodilo samo je još jedna promena.

Časovi matematike

Brzo sam prestao da mislim na nju. Upao sam u klopku pre nego što sam mogao da pomislim šta može da me snađe. Aida je podučavala Enisu a njih dve behu drugarice. Maturantkinja je sve znala. Spopašće me, eto bruke. Zar sam zbog toga otišao tako daleko? Naravno da nisam. Zbog malo radnog staža i iskustva. Kada se vratim, da se brže zaposlim. Nisam želeo ništa više od toga.
Potražio sam savet od kolege Safeta, muzičara koji je predavao srpski jezik i književnost. Bio je nekoliko godina stariji od mene, iskusniji u svakom pogledu. Družili smo se.
– To ni slučajno! Nemoj da se upuštaš u takve veze! – nije odobrio. Kada nije on, za koga svi kažu da baš neme mere i obzira, neće ni drugi koji sve to imaju. Ipak, dani su prolazili. Meni je sve bilo jasno. Obostrana privlačnost, osećanja, želje i žudnja – niko ih nije sprečavao i nije bilo drugih prepreka do onih koje sam ja postavljao. Ništa nisam učinio.
Onda je jednog dana Enisa pokucala na vrata moje podstanarske sobe.
– Kojim dobrom, Enisa? – upitao sam.
– Žurim. Hoću da upišem ekonomiju, u Zagrebu ili u Beogradu, svejedno, samo što dalje od ove poludele Bosne u kojoj dobro biti neće, pa mi treba pomoć oko zadataka za prijemni ispit!
Prvo sam pomislio je da je to dobar izgovor, a prvo što sam zaključio bilo je da to nije izgovor. Poslednja pomisao stigla je trenutak pre konačnog zaključka: To je ipak bio samo izgovor! Stigao je kasno. Sve već beše počelo.
Počeli smo narednog dana i, dok smo rešavali zadatke, bili smo samo profesor i učenica. To je kratko trajalo. Enisa bi pokupila knjige, sveske i papire sa stola, skuvala bi dve kafe i pustila muziku sa kasetofona. Nastavili bismo kao zaljubljeni mladić i devojka. Znao sam da je dovoljan jedan zagrljaj, jedan poljubac pa da moj život krene drugim tokom. Da se zakomplikuje. Nije više bilo pitanje srca. U Sarajevu je već počelo. U Krajini se još pričalo o tome hoće li stići do Une ili neće. Nespremni su se bavili nagađanjima. Spremni su odmah otišli ili su ostali ali su se dobro pripremili znajući šta će da rade. Nisam umeo da reagujem na pravi način.
Enisa je ubrzo maturirala, još malo je spremala matematiku, i najzad otputovala u Zagreb. Nestrpljivo sam čekao.
Vratila se vesela, puna utisaka, ali isuviše napeta. Zagonetni osmeh nije silazio sa lepog lica na kojem su se isticale sjajne, nemirne oči crnih zenica.
– Kako je bilo? – dočekao sam je pitanjem.
– Daj, stavi prvo kafu i natoči sok. Pričaću ti! – prišla je kasetofonu, pustila „Bosnom behar probeharao“, bacila se na krevet i pozvala me da priđem bliže. Nisam voleo takvo ponašanje u trenucima kada očekujem odgovor na važno pitanje. Pobunio sam se. Povisio sam ton:
– Enisa, reci kako je bilo na prijemnom?
– Moj dragi Milorade, nije bilo prijemnog! Nije ni trebalo da ga bude! Radila sam matematiku da bih bila sa tobom! Kako to pre nisi skontao? – izgovorila je brzo, u jednom dahu, jer je to mnogo puta ponavljala pripremajući se za trenutak kada će morati da prizna. Nestalo je osmeha na njenom licu. A ja sam se dugo smejao. Samom sebi. To je najslađe. Posle sam joj prišao blago je pomilovavši po kosi. Enisa je spustila glavu kao da će usnuti, a ja sam osetio da mi srce snažno udara pa sam sklopio oči i legao kraj nje. Dočekala me je zagrljajem koji beše topliji od vatre. Godine prolaze, a još greje.
Kada samo izašli na ulicu, bila je noć. Skrivala je rumenilo obraza, mutni sjaj vlažnih očiju i nežnost naših pokreta. Šetajući pokraj Une, sretali smo ljude u prolazu. Nije bilo poznanika ali su nas pozdravljali tiho ili glasno, osmehujući se. Dugo i radoznalo gledali su nas, odobravajući.
Bili smo uzdah dobrih devojaka i mladića, zavist i ljubomora čaršije.
Iz ponekih zlih očiju izvirala je mržnja jer smo za fukaru mi bili dva nespojiva bića. Zlo u njima tražilo je povod. Nije ih bilo previše ali su bili najglasniji. Bilo ih je i na jednoj i na drugoj strani. Niko ih se još nije plašio. Bili su slabi sve dok ih ne naoružaše.

Nasilno razdvajanje

Enisina porodica spremala se za odlazak. Pitala je da li bih i ja sa njima do Zagreba, a posle i dalje, u Austriju ili Nemačku. Odbio sam ponudivši da ona pođe sa mnom u mirnije krajeve, u ravnicu. Nije htela. Ostalo je da se vidimo u avgustu, početkom naredne školske godine. Tada sam verovao da ću se vratiti. Ona je bila pronicljivija. Na mene više nije htela da računa. Ako se vratim, dobro sam došao. Neće čekati. Ne predugo.
Napustio sam zemlju koja se još uvek Bosnom zvala, pre prvih pucnjeva, rafala i jauka, hitajući ka Beogradu i ravnici sa one strane velike reke. Ubrzo je počelo, a ja sam se nadao da će proći za nekoliko nedelja, do kraja avgusta. Nije prošlo. Nastavio sam da živim nadajući se. Jednom će ipak proći i nešto će se dogoditi. Sa mnom, sa Enisom. Sa nama. Pristizala su neka pisma od bivših učenika. Pisala je i Aida, nadugačko i naširoko, o svemu.
Doznao sam da se Enisa nadala sve dok se krajem oktobra nije vratila iz Zagreba u Bihać. Samo nakratko. Stopirala je na kraju Kočićeve ulice, pre mosta na modroj reci. Safet, moj bivši kolega muzičar, zakočio je lako, kraj nje. Ušla je i sela.
– U Zagreb! – rekla mu je kao što bi taksisti. Imala je, kao i uvek, sreće. Čovek je vozio baš tamo kuda se uputila. Nije upecala profesora, on je ulovio nju. Obećao joj je karijeru pevačice uz svoje dobre veze među zagrebačkim muzičarima i one sa odbeglim narodnjacima iz Bosne i rokerima iz Sarajeva. Onda se njegova ruka odvojila od menjača, za trenutak je zastala u vazduhu da bi se ubrzo spustila u njeno krilo. Mogao je to da učini. Više nije profesor. Ona nije njegova učenica.
Očekujem da čujem i vidim kako peva o prekinutoj ljubavi i voljenom koji nije hteo da pođe za njom kao što ni ona nije htela sa njim čekajući da rat prođe. Dok Unom plove splavovi i ptice lete na jug, ka moru. Prateći je na klaviru, samozadovoljni muzičar Safet smeška se misleći na ono što nikako ne prolazi, ne nestaje iz glasa lepe Ene, iz mutnog oka i sećanja. Tamne naočare debelih stakala skrivaju njegove varljive oči. Niko ne zna šta oseća. Ljubomoru i zavist, ja znam, jer osećam isto, uvek… kada se setim Enise.