LJUBAVNA PRIČA: Nikad ne reci nikad

Nisam bila omiljena među svojim koleginicama i prijateljicama zato što sam žestoko osuđivala nevernice ne prihvatajući činjenicu da se, uprkos dobrom životu i srećnom braku, žena može zagledati u drugog. Međutim, iznenada sam doživela ljubav na prvi pogled i time sam dovela u pitanje Goranov i svoj brak, kao i sreću naše troje dece.

Nisamu verovala u ljubav na prvi pogled. U društvu u kojem se krećem gotovo da sam proglašena sveticom u trenutku kada sam oštrim rečima osudila dugogodišnju prijateljicu koja se „zagledala“ u svoga kolegu.
Nije mi bilo jasno kako žena, ostvarena kao majka i supruga, koja je zadovoljna poslom i kojoj je sve u životu došlo „na poslužavniku“, može zbog nekog „sporednog čoveka“ da dopusti da čitav svoj čarobni svet dovede pod znak pitanja. 

Kada sam jednom prilikom sve to izdeklamovala pred svojim prijateljicama, neke od njih su mi istog trenutka postale bivše. One preostale, malobrojne, govorile su da sam u pravu ali da ne treba da donosim prebrzo zaključke jer nisam bila u koži „te, neke“ i ne znam kako je kada srce posle jedne ili dve dosadne veze ponovo zadrhti.

– Nema tu šta da drhti – bila sam kategorična. – Moje srce je jednom zadrhtalo, za jednim čovekom. Za njega sam se udala i, kao što znate, imamo troje dece. Pred spavanje im čitam priče, ljubim ih za laku noć, trčim mužu u susret, kuvam, peglam, radim i, evo, nalazim vremena za druženje sa vama. O kakvoj dosadi je ovde reč? Neću više da čujem tu priču o monotoniji i drhtanju. Gadi mi se.
– Čekaj bre, Sanja – oglasila se Ivana – a šta bi ti uradila da se, iako je po tvojoj priči to nemoguće, jednoga dana ponovo zaljubiš?
– To je nemoguće! – rekla sam pomalo uvređeno.
– Dobro, de, znamo da je nemoguće – nastavila je Ivana – ali da se desi, šta bi ti uradila u tom slučaju?
– Ignorisala bih taj osećaj.
– A kako?
– Jednostavno, ignorisala bih ga. Mislila bih na svoju decu i na zlatnog muža.
– Pa, žene – rekla je Ivana posle kraće pauze – ne znam kako vi, ali ja od danas Sanju gledam potpuno drugačijim očima – nasmejala se i dodala: – Pa ti si svetica!

Savršeni dan

Nisam tražila orden za mišljenje, a sve i da su me nekom sličnom stvarčicom „okitile“, vratila bih im je već posle nekoliko meseci uz komentar: „Dajte ovo onoj grešnici koja je priznala da je zadrhtala, ja dođoh da se izvinim što sam lagala“.

Zgrabivši tašnu, istrčala sam na ulicu. Prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila je da se javim svojima. Već kod druge zaključila sam da to nije posebno pametno jer bih tako uznemirila muža i decu. Razmišljajući gde bih mogla pametno da utrošim slobodno vreme, pogled mi se zaustavio na tamnom staklu parkiranog automobila. Ogledala sam se. Osim košulje koja mi se blago izvukla iz suknje, sve drugo na meni delovalo je dobro. Pažljivo sam se okrenula levo pa desno, a onda sam rukom pokušala da uvučem taj jedan nesavršeni delić garderobe u suknju. U tom trenutku moje „ogledalo“ počelo je da se spušta a kroz prozor je provirio nepoznati čovek rekavši:
– Meni se čini da je sve savršeno. Ne bih ništa menjao.
Nekoliko trenutaka zaprepašćeno sam zurila u nepoznatog čoveka.
– Ozbiljno vam kažem – dodao je.
Da sam mogla u zemlju da propadnem, verovatno bih to učinila.
– Da li ste sada kad ste sve postavili na svoje mesto, raspoloženi da popijete piće sa mnom?
– Ne pijem u radno vreme – to mi je prvo palo na pamet.
– A čime se bavite? Niste, valjda, hirurg, pa hoćete da ostanete trezni dok spasavate ljude?
– Nisam hirurg, radim u pošti, ali sad su nam javili da je bomba u zgradi pa sam žurila… Zato mi se izvukla košulja… Mužu i deci nisam smela da se javim… – govorila sam brzo i smeteno.
– Pa, po svemu sudeći, zaista mislim da bi vam jedno piće dobro došlo.

Na piću sa strancem

Ni sada ne znam zašto sam pristala, ali znam da sam koji minut kasnije u obližnjem kafiću ispijala pelinkovac sa tim strancem. Da budem preciznija, sa strancem čije su me oči hipnotisale, koji je mirisao na more, neverovatno zgodan u džinsu i svetlobraon jakni od jelenske kože. Gotovo da mi se zamutilo u glavi kada me je rukom slučajno dodirnuo. Pomislila sam da me je to jedno piće verovatno „drmnulo“ kada tako doživljavam najobičniji, slučajni dodir.
– Moraću sada da vas napustim – izgovorila sam teatralno.
– Mislite da su već pronašli bombu?
– Kakvu bombu? – upitala sam zbunjeno.
– Pa, bomba… u pošti. Vi tamo radite. Ili ste me slagali?
– Bože… – tek tad sam htela u zemlju da propadnem. – Izvinite, molim vas – pokušavala sam da spasem što se spasti može. – Nešto sam se zamislila, pa sam potpuno zaboravila… I ne, naopako, nisam vas slagala. Sanja, to jest moja malenkost, nikada ne laže.
– Drago mi je što to čujem. Kažite mi, Sanja, zašto ne bismo popili još po jedno piće?
– Nisam sigurna da li bi to bilo pametno.
– Ako mene pitate, nije pametno da se vratite u zgradu gde može da vas raznese bomba. U poređenju sa tim, piće deluje gotovo bezazleno.
Najpotresnije je to što uopšte nije morao da me ubeđuje. Tešila sam se nekoliko minuta da to iz mene progovara vaspitanje, pristojnost i urođena radoznalost jer sam poželela da saznam kako mu je ime, gde radi, gde i sa kim živi.
Posle drugog pelinkovca interesovao me je i njegov horoskopski znak i i numerološki „put rođenja“. Ko zna gde bi me još jedno piće tog popodneva odvelo da mi nije zazvonio mobilni telefon.
– Sanja, jesi li dobro? – čula sam glas svog muža kroz slušalicu.
– Jesam… zašto pitaš?
– Gledali smo na vestima da su postavili bombu u tvojoj pošti pa smo se malo uznemirili. Jesi li stvarno OK?
– Jesam, mada sam se i sama pomalo uznemirila pa sam popila jedan pelinkovac da se smirim – slagah i ne trepnuh.
– Da dođem po tebe?
– Nema potrebe, brzo ću ja.
Kada sam stigla kući, deca su uveliko spavala. Muž me je poljubio upitavši da li sam gladna, a ja sam ga po drugi put tog dana slagala rečima da mi nije ni do čega. Kasno te noći, u kupatilu, uhvatila sam sebe kako se smešim dok sam prstima prelazila preko salvete na kojoj mi je novi poznanik napisao svoj broj telefona.

Suze i smeh

Nedelju dana trudila sam se da zaboravim taj susret. Nisam mogla normalno da funkcionišem. Činilo mi se da se moja deca neuobičajeno često vrzmaju po kući, a muž me je nervirao neprestanim pitanjima o novim saznanjima u vezi sa podmetnutom bombom. Jedino što sam mogla te nedelje bilo je da se odvučem do posla, da zaronim glavu u šalter i čekam da mi prođe dan.
Sećam se da sam razmišljala o tome da sam tačno pre nedelju dana, baš negde u to vreme, sedela u društvu onog prezgodnog mirišljavog čoveka. Za tren sam zažmurila i gotovo da sam mogla opet da osetim isti onaj miris.
– Gospođo, jeste li raspoloženi za piće?
Otvorila sam oči i sa druge strane šaltera ugledala sam tog divnog, zgodnog čoveka.
– Rado, ali ne mogu, radim – izgovorila sam u dahu.
Osvrnuo se oko sebe, pa je pomalo zaverenički rekao:
– Koliko se ja razumem u radno vreme, čini mi se da je počela pauza.
Neverovatno koliko je taj čovek svaki put u pravu, primetila sam ali ništa nisam rekla.
– I? – čekao je odgovor.
– Pa… ako baš insistirate – rekla sam osetivši da se život vraća u moje telo.
Po izlasku iz te zgrade bila sam potpuno nova, poletna Sanja, ni nalik onoj nervoznoj ženi koja je celu proteklu nedelju provela u pronalaženju mana svojim ukućanima.
– Kuda me vodiš? – izletelo je iz mene kao iz topa.
– Gde bi volela da te odvedem?
– Bilo kuda – rekla sam iznenadivši i sebe.
Dvadeset minuta kasnije strasno me je ljubio dok je istovremeno otključavao vrata svog stana. Priznajem, prepustila sam mu se kao nikada nikome. Priznajem i da sam uživala i da mi je mozak u tim trenucima bio sasvim isključen. Sve priznajem…
– Možeš li da dođeš noćas i da ostaneš? – upitao me je dok sam pokušavala da pronađem svu svoju garderobu.
– Nema šanse. Moram da idem kući.
– A, da… – rekao je paleći cigaretu. – Za trenutak sam zaboravio da te čekaju muž i deca.
Ne znam zašto mu je trebalo da me podseća na to, pa sam to izgovorila.
– Nemoj da se ljutiš – rekao je. – Nisam želeo da se loše osećaš.
– Ne ljutim se – rekla sam poljubivši ga na odlasku.
Kako sam se vratila na posao, ne znam. Da me je neko gledao, rekao bi da sam ili luda ili drogirana. Šta bi, inače, moglo da se pomisli o ženi koja se istovremeno smeje i plače? Kako bi neko ko me je te večeri video mogao da zna da se moj savršeni svet urušava zbog neverovatne želje koje me je ispunjavala i kidala u isto vreme?
Do povratka kući sabrala sam se koliko-toliko. Mislila sam da deca spavaju i da ću trenutak kada bude trebalo da ih pogledam u oči, moći da prolongiram bar do jutra. To se, međutim, nije desilo. Čim sam prekoračila prag, potrčali su mi u zagrljaj, a ja sam, kao najveće od sve dece, raširila ruke i, zagrlivši ih, zaplakala sam kao nikada u životu. Znam da je moj muž posmatrao tu scenu nekoliko minuta, ali se oglasio tek kada su se deca rasplakala.
– Hajdemo, dečice, na spavanje. Mama vas se uželela, to je sve. Je l’ tako? – okrenuo se prema meni očekujući potvrdni odgovor.
– Tako je – dobacila sam za njima i otišla da se umijem.

Moj muž je sve znao

Kada je uspavao decu, Goran je došao u našu spavaću sobu, isključio je televizor i mirnim tonom rekao:
– Slušam te.
– Šta hoćeš da ti kažem? – upitala sam ga.
– Recimo to da si živ čovek, da si pogrešila, da si se možda neplanirano zaljubila, da si me prevarila, ali da svemu tome nećeš pridavati preveliki značaj i da ćeš se izboriti sa svojim osećanjima zarad dece i mene.
Nisam mogla da poverujem da mi to govori. Kako je znao? Kako je mogao da zna? Nije prošlo ni dva sata od moje prevare a on je već saznao. Kako, pitala sam se.
– Sada se sigurno pitaš otkud sve to znam, a pri tom zaboravljaš da živimo zajedno već petnaest godina… Zar zaista misliš da nisam prepoznao izraz na tvom licu kada si prošle srede došla kući s posla? Isti takav izraz lica imala si kada smo počeli da se zabavljamo, a to se ne zaboravlja.
– Gorane – progovorila sam – stvarno nisam htela da te povredim, ni tebe, ni decu.
Klimnuo je glavom.
– Znam.
– Stvarno to mislim – uveravala sam ga.
– Sve znam i mogu da razumem. Shvatam da si bila opterećena i da ti je bio potreban ventil.
– Neću nikada više – govorila sam plačući. – Obećavam ti, stvarno nisam htela… Mozak mi nije radio…
– Rešićemo sve, sutra je novi dan. Pokušaj malo da odspavaš.

– Nisam. Imao sam pametnija posla.
– Šta si radio?
– Pokušao sam da zamislim život bez tebe i dece. Nikako mi ne ide.
– To je onda dobra vest – rekla sam iščekujući presudu.
– Nadam se – gorko se osmehnuo.
Od tada je prošlo pet meseci. Goran ne pominje moju avanturu, a ja se trudim da je zaboravim mada, priznajem, to nije nimalo lako. Sa drugaricama se još nisam videla, ne smem u oči da ih pogledam, a pretvaram se da nemam vremena. Zasad mi dobro ide.