LJUBAVNA PRIČA: Nisam uspeo da joj odolim

Od razvoda naših roditelja Svetlana, Lela i ja živeli smo sa ocem. Bio je najpažljiviji i najpošteniji tata na svetu. Odlučio je da se oženi Branislavom tek kada je bio siguran da svako od nas može da brine o sebi. A ja.. Ja sam ga izdao! Iako to nisam zaslužio, znam da me je voleo i da mi je oprostio…

Bilo mi je tri godine kada su se moji roditelji razveli. Obe moje sestre i ja ostali smo pod tatinim krovom dok je naša majka „otišla da ispuni svoje neostvarene snove“. Javljala nam se jednom godišnje da nam čestita rođendane, a s vremena na vreme slala nam je i poneku razglednicu sa egzotičnih destinacija (valjda da nas obavesti da joj je bolje bez nas). Prvih nekoliko godina verovao sam da će nam se vratiti ako nas troje budemo dovoljno slušali tatu što, istini za volju, nije bilo naročito teško. Tata je bio prema nama nežan, pažljiv, pravičan, ali i strog kada treba. Trudio se da nam obezbedi sve, da nas nauči pravim vrednostima, ali i da nam objasni da našu majku treba da volimo bez obzira na činjenicu što nas je ostavila. Za dvadeset pet godina, koliko smo živeli bez majke, naš otac nikada nije u kuću doveo drugu ženu. Da li je imao neku ženu za koju nismo znali, to ne mogu da tvrdim, ali da nas nije opterećivao „eventualnim majkama“, to je činjenica.

Kada su se sestre udale i otišle sa svojim muževima, ostao sam da živim sa ocem u porodičnoj kući u kojoj sam galantno čitav jedan sprat preuredio u pravi četvorosobni stan. Dovlačio sam društvo, devojke, organizovao žurke. Otac nikada ništa nije rekao do trenutka kada je jednu od brojnih sa kojima sam tih dana bio u šemi, video kako uplakana izlazi iz mog stana.

Pozvao me je na ozbiljan muški razgovor koji se sveo na priču o tome da ne smem da se igram osećanjima drugih ljudi.

– I baš si ti našao da mi pričaš o tome – rekao sam besno. – Da si se ponašao kao ja, ne bi sam sa troje dece proveo gotovo celi život.

Čim sam izgovorio tu rečenicu, bilo mi je jasno da sam preterao ali zaista nisam ni želeo ni nameravao da se rođenom ocu pravdam zbog devojaka koje sam privodio.

– Izvini, ćale – rekao sam napokon – nisam tako mislio.

Provukao je ruku kroz gustu sedu kosu, što je činio uvek kada je hteo nešto važno da nam saopšti, mirno je zapalio cigaretu i, fiksirajući me plavim očima, rekao:

– To ti misliš da sam život proveo sam.

Možemo sad da se lažemo, pomislih, ali njega što se tiče, mogao sam ruku u vatru da stavim da nije imao nikog.

– U redu je – rekoh ne želeći da gubim vreme na igricu te vrste. – Verujem da nisi bio sam, ne moraš ništa da mi objašnjavaš.

– Neću da te gušim – rekao je kao da mi je pročitao misli – hoću samo da ti kažem da je kroz moj život prošlo mnogo žena posle tvoje majke ali donedavno nisam poželeo nijednu od njih da dovedem ovde niti da je upoznam sa svojom decom.

Priča je postajala sve interesantnija pa sam ipak ostao da utvrdim šta je mislio time kada je rekao „donedavno“.

– …s obzirom na to da ste, hvala Bogu, svi odrasli, a ja imam dovoljno godina da ne moram više da razmišljam o tome ko će me osuđivati a ko neće, odlučio sam da je pozovem ovde na večeru. Ako ne radiš ništa pametno sutra oko sedam uveče, smatraj da si pozvan.

Prva pomisao bila mi je da pozovem doktora da proveri da li je moj otac, pod uticajem godina, odlepio. Međutim, već naredna misao koja se odnosila na pribranost mog oca dok mi je saopštavao da će neku babu sutra dovesti u našu kuću na večeru, oterala je onu prvu i odlučio sam da se ne opterećujem, bar ne do tog susreta.

Bila je žena po mojoj meri

Bio sam u ćaletovoj kuhinji ispijajući drugo pivo, i pustio sam da on otvori vrata kada se po drugi put kratko začulo zvono. Da me nije neki neobjašnjivi blam najednom obuzeo, garantovano bih seo na dvosed i „iz prvog reda“ posmatrao dirljivi pozdrav dvoje matoraca koji se, kao tinejdžeri, smeškaju i ljubakaju već na kućnom pragu.

– Siniša – čuo sam očev glas – dođi da te upoznam.

Stajala je pored mog oca u snežnobeloj haljini koja joj je jedva otkrivala kolena naglašavajući izvanrednu liniju njenog tela. Nekoliko zlatastih pramenova kose, koji su se, kao slučajno, izvukli iz besprekorne punđe, padali su preko njenih prelepih ramena. Divno belo lice bez ijedne primetne bore, naglašavalo je njene tople, plavkaste oči.

Pružio sam joj ruku, priznajem, više iz želje da je dodirnem nego zbog upoznavanja i tada začuh njen predivni, topli glas:

– Branislava, drago mi je.

Ne znam o čemu je čavrljala sa mojim ocem dok sam ja pokušavao da iscedim i poslednju pivsku bocu iz gajbe, a posle toga, iskreno, nisam znao zašto takva žena sedi pored mog ćaleta. Moglo je da joj bude između 35 i 40 godina. Bila je prelepa, zgodna i činilo se da jednim osmehom može da reši sve. Iako je moj otac, u ranim šezdesetim, izgledao vrlo pristojno i otmeno, pomislio sam da bi dotičnoj gospođici ili gospođi Branislavi više pristajao neko poput mene. To mu, naravno, nisam rekao ni te ni naredne večeri kada se ona opet pojavila.

Između njena dva dolaska pokušao sam da osmislim način da nenametljivo privučem njenu pažnju. Međutim, koliko god da sam se trudio, pred oči mi je uvek iskrsavao očev lik u koji je ona, kako sam video prethodne večeri, gledala kao u Boga.

Drugo veče zaredom, u ćaletovom delu kuće, u prisustvu osobe koja me je svojom pojavom razoružavala, proveo sam kao na iglama. Sve što sam izgovorio te večeri činilo mi se preteranim, svaki moj pokret delovao mi je prenaglašeno, svaki osmeh izveštačeno. Mučio sam se, osećao sam da mogu svakog trenutka da poludim, ali nisam hteo da se maknem odatle. Morao sam da je gledam.

– Siniša – rekla je u jednom trenutku okrznuvši me pogledom – izvini, nisam te čula, gde si ono rekao da radiš?

– Imam agenciju za nekretnine, tu u blizini, na okretnici… – trudio sam se da budem precizan u slučaju da joj nekad padne na pamet da me poseti na poslu.

– Lepo – rekla je i okrenula se mom ocu. – Divno je kako si uspeo sam da se izboriš i da izvedeš decu na pravi put.

Otac je klimnuo glavom a ja sam poželeo da dreknem: „Alo, bre, nije mi on poklonio agenciju, nekad sam, lutko, znaš, i ja nešto radio, pa sam zaradio!“ Hteo sam da iskočim u prvi plan ali pored mog oca, u tom trenutku, to je bilo gotovo nemoguće.

Kada sam kasno te noći prislonio glavu na jastuk, na pamet mi je palo da bi bilo pametno da obavestim sestre o novoj ženi u životu našeg oca. Jedva sam dočekao da svane, pa da ih alarmiram. Starija sestra Svetlana začudila se što sam je uopšte nazvao kada se mesecima pre nisam javljao, a kad sam joj konačno rekao da je u očev život ušetala neka, koja verovatno hoće da se uda za ćaleta zbog naše kuće, oštro me je prekorela rekavši da se ponašam kao razmaženi idiot.

– Kako te nije stid? – rekla mi je. – Čitavog života bdeo je nad nama a ti ga uhodiš sada kada je odlučio malo da se opusti. Nemoj slučajno da ga nerviraš tom svojom paranojom!

Od mlađe sestre Lele dobio sam kratak savet:

– Ne meša se on u tvoj život, nemoj ni ti u njegov. Krajnje je vreme da se uozbiljiš i nemoj više da me zoveš zbog gluposti.

Kako sam mogao da joj kažem da nije glupost nego da je ogroman problem to što sam se zaljubio u istu ženu u koju je očito zaljubljen naš otac?!

Želja je bila jača

Narednih dana izbegavao sam odlaske u očev deo kuće. Ipak, nikako nisam hteo da izbegnem „slučajne“ susrete sa Branislavom pred našom ulaznom kapijom. Kada sam ustanovio tačno vreme njenih uobičajenih dolazaka, izlazio sam napolje i dočekivao devojke sa kojima sam kasnije u svom stanu pravio neopisivu buku. Morao sam nekako da joj stavim do znanja da je potražnja za mnom prilično velika i da nema pojma šta propušta.

Dva meseca sam tako pravio budalu od sebe a onda me je otac, zajedno sa Svetlanom, Lelom i njihovim muževima pozvao na zvanični ručak. Obavestio nas je tom prilikom da su Branislava i on odlučili da žive zajedno, da će preći u njen stan, a da ću ja moći da prebacim svoju agenciju u donji deo kuće. Dok su lepršavi osmesi mojih sestara i njihovih muževa odobravali očevu odluku, čaše sa šampanjcem već su zveckale nad stolom. Branislava se smešila, a tata ju je zadovoljno grlio. Samo ja, jedini „srećni dobitnik“, nisam znao šta treba da radim: da li da se smejem ili da plačem.

Svetlana mi je posle tog ručka rekla da joj je drago što je naš otac jednim pametnim potezom izlečio moju paranoju, kao i da joj nije promakao poneki moj pogled upućen Branislavi.

– Pazi šta radiš – rekla mi je na odlasku.

Nije morala to da mi kaže. Znao sam da odmah moram da se saberem. Naš otac je čitav svoj život podredio nama, čuvao nas je, mazio, savetovao i nikada, baš nikada, nije rekao da smo mu predstavljali teret. Isto tako znao sam da bi on, da sam mu se kojim slučajem poverio i priznao da sam se zaljubio u Branislavu, povukao poželevši mi sreću. Kako bi njemu bilo, to ne znam, ali znam da bi zasigurno za sreću svog sina, odnosno mene, učinio sve.
Te misli opsedale su me upravo onih dana kada je svoje omiljene knjige i garderobu preseljavao u Branislavin stan. Iako mi je na neki čudan način ta njegova selidba teško pala, jednim delom svog bića iskreno sam se radovao što neću morati stalno da ih gledam zajedno. Proći će me, mislio sam verujući u onu poslovicu „daleko od očiju, daleko od srca“.
Dani adaptiranja donjeg dela kuće u agenciju razvukli su se u mesece. Imao sam toliko prostora da mi se činilo da nikada neću uspeti da ga popunim, a kada sam počeo da prenosim jednu po jednu stvar iz stare agencije u novu, shvatio sam da bi mi dobro došla još koja prostorija. Otac me je neprestano zvao da pita dokle sam odmakao u renoviranju, a ja sam sluđeno odgovarao da je sve pod kontrolom. I tako mesecima. A onda se jednog dana na vratima moje, nove i nedovršene, agencije pojavila Branislava.

– Poslao me je tvoj otac – rekla je – da ti pomognem. Ne znam da li znaš, po struci sam dekorater enterijera.

– Mogao sam da pretpostavim – rekao sam odsutno.

– Vidi, Siniša – opasno mi se približila – ne želim da se namećem ali tvoj otac misli da ti baš nisi zadovoljan njegovim izborom, tačnije, da osećaš odbojnost prema meni.

– E, da je bar tako – rekao sam jedva čujno.

– Molim? – upitala je iznenađeno.

Mozak mi je radio trista na sat. Baš sam bio zaboravio na nju kada mi se ponovo nacrtala tu, potpuno sama i neodoljiva.
– Imam u baru gore neko piće – rekao sam. – Ako ti nije problem, možeš da nam doneseš bocu i čaše.

– U baru, kažeš? – dovikivala je sa sprata.

– Da, da – govorio sam pokušavajući da zaustavim noge koje su preskakale po četiri stepenika do sobe u kojoj je ona bila.

Nije bila iznenanđena kada me je videla zadihanog. Zapravo, kad bolje razmislim, stekao sam utisak da me je očekivala.

– Branislava… – rekao sam promuklim glasom ne uspevajući da završim rečenicu.

Gricnula je usnu, pogledala me onim plavkastim očima i prišla dovoljno blizu da mogu da osetim njen sveži dah.

– Siniša – rekla je – ne želim da povredim tvog oca.

– Ne želim ni ja – rekao sam.

– Ali ono što ne zna, ne može ga povrediti – dodala je sekund pre nego što mi je divlje rastrgla košulju.

Kada mi je pola sata kasnije gola ležala u naručju trudeći se da uspostavi normalan ritam disanja, nisam znao šta da mislim. Bio sam srećan i jadan u isto vreme. Ćutao sam poražen spoznajom da sam izdao rođenog oca, ali nisam mogao da se oduprem želji koja je nakon prvog seksa sa njom postala još veća.

Narednih meseci dolazila je svakodnevno da mi pomogne u „renoviranju i adaptiranju“ moje nove agencije. Prema ocu sam osećao sve manje sažaljenja a, kako je vreme prolazilo, o Branislavi sam razmišljao kao o slobodnoj ženi koja je imala sreću da naleti baš na mene. Telefonske razgovore sa sestrama vešto sam izbegavao pravdajući se dosadnim klijentima od kojih ne mogu da živim ni noću ni danju. Ocu sam morao da pričam o detaljima kao što su spušteni plafoni, instalacije, osvetljenje i, naravno, da ga pozovem da jednoga dana sa svojom izabranicom koja je, kako sam mu govorio, najviše zaslužna za svetski izgled moje nove agencije, dođe da proslavimo.

Nema opravdanja

Bila je subota, dobro se sećam, kada me je Branislava nazvala telefonom. Nisam sačekao ništa da kaže, rekao sam joj da dođe što pre.

– Ne mogu – rekla je. – Siniša, saslušaj me, tvoj otac je u bolnici.

– Zašto? Kako? – pitao sam.

– Pozlilo mu je. Ja sam tu, pored njega, u bolnici. Čekamo doktora da donese nalaze.

Do bolnice sam stigao kao da sam leteo. U sobu sam ušetao polumrtav, činilo mi se. Moj otac je ležao priključen na infuziju, sa nekim cevčicama u nosu i ustima. Zamolio sam Branislavu da izađe, da me ostavi nasamo sa njim.

Seo sam pored kreveta i još jednom pogledao sve one cevi koje su moga oca održavale u životu. Najednom mi se učinio malen, ni nalik onom otmenom, krupnom gospodinu čije su me oči bodrile i kudile kada je trebalo. Gledao sam njegove, a ipak moje, ruke sa nešto primetnijim pegama, tim odvratnim podsetnicima proteklog vremena. Promeškoljio se za trenutak i jedva čujnim glasom rekao:

– Siniša, sine moj…

– Tata, znam da nije ni mesto ni vreme, ali moram nešto da ti priznam – rekao sam grcajući.

– Pusti… to – rekao je. – Važno je da budeš srećan.

– Ali, nisam… – rekao sam zaplakavši kao nikada pre.

– Sine moj… u životu treba da radiš samo ono što te čini srećnim… Veruj mi, sve ostalo nije važno.

To je bilo poslednje što sam od njega čuo. Shvatio sam da je mnogo pre našeg poslednjeg sureta saznao za Branislavinu i moju vezu, ali je mudro ćutao i čekao da se jedno od nas opameti. Žao mi je što to nismo uspeli, žao mi je što sam ga povredio, žao mi je što je takav čovek imao sina kakav sam ja. Svetlana i Lela nikada nisu saznale za moju tajnu iako su sumnjale, a Branislava je posle očeve smrti iščezla iz mog života kao da nikada nije postojala. Do trenutka kada sam shvatio da sam u svom ocu istovremeno gledao konkurenta i idola, prošlo je dosta vremena. Do tog momenta čini mi se da nisam postojao. Možda se i moja majka, kada nas je ostavljala, osećala slično kao ja. Možda nije. Ne znam. U svakom slučaju, nema opravdanja ni za jedno od nas dvoje.