LJUBAVNA PRIČA: Nisam uspeo da progutam ponos

Anka je bila prva devojka u koju sam se iskreno zaljubio, ona je tada bila sve što sam želeo u životu. Voleli smo se ali i često svađali jer smo karakterno potpuno bili različiti. Ipak, mislio sam da nas ništa rastaviti neće i da ćemo Anka i ja zauvek ostati zajedno ali sam se prevario

Anku sam prvi put primetio pretkraj drugog razreda gimnazije. Išla je u odeljenje pored mog od prvog dana srednje škole, ali nije mi bila zanimljiva dok se na meni nisu počele dešavati promene, telesne, ali i umne. Pubertet me je udario svom silinom.
Nisu mi više bili interesantni drugari iz naselja, iznenada sam počeo da skrivam stripove koje sam pasionirano skupljao i sve manje sam uživao u šetnjama gradskim korzoom u muškom društvu, a sve više mislio sam na malu Anku.
Voleo sam da je u mislima zovem malom jer je bila niskog rasta, a i zato što sam želeo da spram nje izgledam kao odrastao, formiran momak. Nije ona, uostalom, znala da ja nikada nisam poljubio devojku…
To sam prvi put poželeo kad sam ugledao njene male usne razvučene u najlepši i najiskreniji osmeh koji sam dotad video. Kada sam tog dana na velikom odmoru sasvim slučajno pogledao u njenom pravcu, utihnuo je žamor oko mene, izgubio sam konce priče u kojoj sam učestvovao i pred sobom sam video samo prelepog anđela širokog osmeha koji je otkrivao bisernobele zube.

Sve više zaljubljen u nju

Nije bilo teško saznati sve o njoj. Moj komšija, koji je išao u njen razred, sve mi je ispričao: ono najvažnije, da nema dečka, zasenilo je sve ostale podatke koje mi je otkrio o njoj, da je drčna, kaktad ljuta ne ceo svet i na čudan način tajanstvena. Svi imamo takve dane, pomislio sam zadovoljan odgovorom i još više zaintirigiran.
Od tog dana krišom sam je gledao na odmorima, pogledom sam pratio svaki njen korak i bivao sam sve više zaljubljen u nju. Jedino je Miki, moj najbolji prijatelj i „sapatnik“ iz klupe, znao za moju fascinaciju jer se to moglo samo tako nazvati. Nisam bio siguran u to dopada li mi se više prćasti, ponosni nosić ili tršava, crna kosa sa metalnim odsjajem. Poskakivala je dok hoda, pričala je brzo i mlatila rukama odajući živahan karakter, odlučnost i žustrinu. Oblačila se neobično, netipično za gimnazijalku. Bila je jedna od retkih u školi koja nije imala doteranu frizuricu, kaput do kolena i štrikani džemper. Sve na njoj bilo je „apa-drapa“, nespojivo, raspareno i u više od tri boje, a opet slatko i tako njeno. Družila se sa svima, u svakom društvu bila je omiljena.
S jednakom pažnjom slušali su je i štreberi i klošari, divile su joj se mamine curice kao i popularne šminkerke. Pažljivo su je pratile i oči glavnih školskih frajera (koliko god to iz ove perspetkive smešno zvučalo, školski, pa frajer) i povučenih bubatora. A ona, đavolica u telu deteta, jednako visoko dizala je nosić kada bi prošla kraj svakog od nas.

Otrcani fazoni

Onda sam se odvažio da joj priđem. Nisam bio glavna faca u školi, ali sam i ja imao svoje adute. Fazone sam prosipao „iz rukava“ kao od šale, zasmejavao sam i drugare i profesore. Sviđao sam se devojkama…
Danima sam smišljao način kako da joj se obratim, pokušavao sam da budem originalan, ali me je pomisao na njene iskričave oči dekoncentrisala pa sam odlučio da iskoristim izlizani fazon nadajući se da ga već nije čula.
– Imaš li deset dinara? – obratio sam joj se skrenuvši pažnju drugarica sa kojim je stajala. „Drmala“ me je neviđena trema ali sam igrao na kartu njene zbunjenosti.
– Molim? Zašto? – malo čelo iznenada se naboralo.
– Mama mi je rekla da je obavezno nazovem kad se zaljubim, a vidim ovde govornicu pa sam hteo…
Nasmejale su se sve devojke osim nje. U trenutku sam pomislio da će moj otrcani fazon sažvakati i ispljunuti, a onda sam ugledao očaravajući osmeh.
– Dobar fazon – rekla je. – Samo, mogao si da mi se obratiš i bez njega, znam da ti se sviđam…
Sad sam ja bio zbunjen. Znači, tako… A činilo se da me ne primećuje… Snašao sam se.
– Pošto je tako, kada izlazimo?
– Čekaj, frajeru, nisam rekla da se ti meni sviđaš…
– Ma, sviđam ti se, samo nećeš da priznaš – rekao sam uz najšarmantniji osmeh koji sam umeo da „navučem“. Svidela joj se moja sigurnost. Nije znala da su mi se noge tresle, a dlanovi znojili kao pred najstrožim profesorom.

– U petak, posle škole…
Čekala me je tog dana na klupi ispred škole. Rekoh, nije bila tipična predstavnica lepšeg pola pa joj nije bilo strašno to što je došla prva. Pridružio sam joj se.
– Osećaš li? Mirišu cvetovi ove trešnje, nisam to ranije primetila… – ubrala je nekoliko tek propupelih cvetova gurnuvši mi ih pod nos.
– Mirišu, stvarno, ni ja ih ranije nisam primetio…
– Ma, dobro, ti pored mene ne bi ni slona video da je kojim slučajem zalutao u ovo dvorište – poigravala se sa mnom.
– A vidim, ti mene nisi primetila, javile su ti tajne službe da te gledam…
– Pa, sad – blago je pocrvenela. – Nije da nisam… Sladak si.
Svaka reč sa njenih usana bila mi je duševna hrana, svaka naznaka da se i ja njoj dopadam nestvarno dobra, a osmeh kao sunčev zrak.
– Poljubi me – rekla je prekinuvši moju zanesenost. Bože, kad se setim tog trenutka, i njene usne mirisale su kao trešnje, nežne kao najfiniji cvet i tako tople, podatne. Ljubili smo se nevešto, iskreno i dugo… U pozadini su se čula zvona za kraj i početak časa, a meni se 45 minuta činilo kratkim kao nikad.
– Znači, od danas sam tvoja devojka? – upitala je kada smo se odvojili.
– Pa da, hoćeš li to da budeš?
– Hoću, nego sam htela da razjasnim neke stvari, da ne bi bilo zabune… Nisam ti ja tamo neka šmizla koju ćeš da zavitlavaš…
– Dobro, šefice, kako kažeš.

Oboje smo imali teško detinjstvo

Od tog dana bili smo nerazdvojni. Nalazili smo se pre nastave, zajedno smo bili do zvona za početak, a onda smo trčali svako u svoju učionicu. Trenuci sa njom bili su pravo zadovoljstvo, svaki se urezao u moje pamćenje trajno i neprolazno…
Šetali smo satima, zastajali smo tek da bih je poljubio i rekao da je balavica ili da bih je zavrteo u krug svom snagom. Uzvraćala mi je poljupce i pitala da li bih tako mogao sa svakom… Smejao sam se, odmahivao glavom i stiskao sam je sve jače.
Rekla mi je da živi kao u ludnici, njen otac je pio, a majka je psihički propala uz takvog čoveka. Ni njihova finansijska situacija nije bila blistava. Nakon tog priznanja bila mi je još draža jer sam rastao uz baku, mene moji roditelji nisu poštovali ni toliko da ostanu sa mnom, makar jedno. Rodio sam se neplanski, pa kad su videli da je strast prolazna, krenuli su svako svojim putem, što dalje od uspomene na najveću životnu grešku, mene. Tako je tata završio u Nemačkoj, a mama u Holandiji. Slali su mi novac, plakali su kad se sretnemo i zvali su me za rođendan, ali ja u tome nisam video gest ljubavi nego kajanja, savesti, ako su je uopšte imali. Sada sam prvi put bio zahvalan sudbini za praznu gajbu jer sam samo čekao trenutak da mi Anka da znak da je spremna.
Trešnje su već bile zrele, a naša veza u punom cvetu kad sam joj jedne večeri recitovao Šantića.
– Sad sam spremna – rekla je i ja sam već otključavao vrata kuće pazeći da ne probudim baku. Nismo uključili svetlo, uvukli smo se kao kradljivci i stali jedno naspram drugog. Sama se skinula, sasvim tipično za nju. Belina njene kože bljesnula je u tami sobe kao sunce na nebeskom svodu. Plašio sam se da je dotaknem, plašio sam se da je nisam dostojan. Uzela je moju ruku položivši je na svoj struk. Koža joj je bila topla, meka i mirisala je na trešnje. Bio sam nežan, a ona hrabra. Rekla je da je nije bolelo, a ja sam znao da laže i znao sam da me voli.
Imala je svoje faze, duge ćutnje isprekidane dubokim uzdasima. Nisam tražio da mi ih objasni, nju, uostalom, nije trebalo podsećati na to da priča. Ćutao sam i ja, čitao Prevera i tražio dovoljno jaku reč da joj kažem koliko je volim. A kako i ne bih, bila je sve u jednom: i svetica, i grešnica, i žena, i drug… Vodio sam je baki na slavu, i u pozorište, i sa Mikijem na utakmicu. Svuda je plivala kao riba u vodi, plakala je preteći dramu, a vikala na sudijsku nepravdu.

Rastali smo se zbog gluposti

Opet je bilo leto i opet su mirisale trešnje… Pitala me je šta planiram dalje, ona je htela književnost, a ja matematiku. Možda je ta razlika bila pravi parametar naših karakternih razlika, možda su zato satima trajale naše slatke rasprave o tome ima li Boga, ko je bio Tito… I danas živo vidim njeno namršteno čelo, sklanjam se od ruku u zamahu i spremam repliku na njenu konstataciju…
Tužnu i plašljivu ljuljuškao sam je u naručju posle svake nove svađe njenih roditelja. Tada nije bila drčna niti ljuta, pretvarala se u ranjenu srnu u mojim rukama, snažno me je grlila i ništa drugo.
– Don Kihot je sjajan – zadala je novu temu, a ja sam već tražio način da joj oponiram iako sam iz nekog razloga cenio tog osobenjaka.
– Ma, budala… Svi uz vetar, a on jedini protiv…
– Pa šta? – naoštrila se. – Moramo li svi da budemo isti, da se ponašamo onako kako se od nas očekuje…

– To je najispravnije. Svako skretanje može da odvede ko zna kud…
– A možda je to skretanje jednostavno nečiji put. Ispravnije je slediti njega, neke svoje principe, nego ići protiv sebe samo zato da bi išao uz vetar sa drugima…
– Ma, ti si dete, šta ti znaš i o vetru i o principima?! – rekao sam pomalo grubo. Skočila je kao oparena, sada je, kao i mnogo puta ranije, trebalo da je privučem sebi u naručje, da poljubim njene stisnute usne i da je zamolim za oproštaj, ali tog dana nije mi se dalo, baki je doktor rekao da ima rak.
Nikome, pa ni Anki to nisam smeo da kažem, bolno je bilo saznanje da ću ostati bez jedne od dve osobe na svetu koje su me zaista volele.
Ustala je, obukla karirani kaputić i polako zakopčavala jedno po jedno dugme. Dala mi je vreme koje nisam iskoristio, te noći bila mi je potrebna tišina da razbistrim glavu i da sažvaćem gorko parče sudbine koju mi je život namenio.
Nije me pozvala ni te večeri ni sledećeg dana. Namerno na odmoru nisam izlazio iz učionice očekujući bat poznatih koraka, male ruke na svojim očima, stisnute male prste… Nisam dočekao ništa od toga. Dan se nekako provukao, a od nje ni traga ni glasa. Ne znam zašto ja nju nisam nazvao, mislio sam valjda da bi morala da zna, jer su bezrazložne ćutnje bile „njen teren“, pa je morala da shvati.
Bio sam ljut, o kako sam bio ljut! Nisam smeo da priznam sebi da venem za njom, nisam dozvolio čežnji da me slomi. Drugovao sam sa inatom i dozvolio sam mu da pobedi razum i srce jer mi je iz njih dolazilo samo njeno ime, a inat je došao ko zna otkud, ko zna zašto…

Oluja u mojoj duši

Bio je kraj školske godine pa sam mogao da izbegnem dane kada smo se viđali. Ma, bio sam spreman i da ne idem u školu samo da je ne sretnem… Ni na matursko veče nisam otišao, nisam imao kome da dam buket sa mirisom zrelih trešanja… Kasnije sam čuo da ni ona nije išla… Miki mi je rekao, on je jedini znao za oluju u mojoj duši.
Kasna jesen odnela je miris trešanja, ali i moju voljenu baku. Pogodila me je njena smrt koliko i dolazak roditelja na njen poslednji ispraćaj. Odjednom su hteli da budu uz mene, sada kada više nikoga nisam imao… Zato ih nisam želeo jer za njihovu ljubav nisam znao. Ostao sam poslednji na groblju, nije mi bilo lako da ostavim baku i da se suočim sa samoćom.
Tada me je neko dotaknuo po ramenu. Kao dodir leptira, prepoznao bih ga u hiljadama takvih. Nisam se okrenuo, čekao sam da mi izađe pred oči, ona, ta mala lažljivica, prevrtljivica koja je morala da bude uz mene tog dana, ona za koju sam mogao da umrem samo da je to neko tražio od mene. I pre lepog lica, još dok mi je prilazila s leđa, ugledao sam njen stomak. Veliki, pravi trudnički. Izjavila mi je saučešće. Ja sam njoj čestitao.
– Kako si ti? Imaš li devojku? – pitala je dok su joj se suze slivale niz lice. Odmahnuo sam glavom.
– A ono je…? – dotakao sam prstom stomačić.
– Mikijevo… – nasmejala se kroza suze. Odjednom sam shvatio zašto me je izbegavao u poslednje vreme, ni pomislio nisam da je ona razlog, nisam, uostalom, bio za društvo pa ga nisam pitao. – On je bio uz mene kad se sve desilo, a baš mi je neko bio potreban. Znaš u kakvoj sam situaciji, i pre je bilo nepodnošljivo, a sada je i gore, morala sam da pobegnem… Poželeo sam da zaurlam iz sve snage, hteo sam da je pitam zašto nije pobegla meni, zašto baš moj najbolji drug… Umesto toga, ćutao sam kao spomenici oko mene. Čulo se jedino njeno jecanje.
– Znam šta sad misliš o meni… A ja sam ostala ista, kunem se Bogom…

Kasno za nas

Zašto je pomenula Boga, zašto se sada složila sa mojom teorijom koju je, dok smo bili zajedno, tako tvrdoglavo odbijala, zašto se sve dešava protiv naše volje…
Kao da sam krpena lutka, otupelog i nemog odvukla me je kući. Prošla je pored mojih roditelja bez reči, znala je da bih to i sam učinio, prokleto me je dobro poznavala, i uvela me je u sobu. Oko nas je bila ista ona tama, svetlucale su jedino njene i moje oči i suze. Oplakao sam te večeri i baku, i nju, ona svoju sudbinu i odluku. Da, znao sam, predobro sam je poznavao da bih pomislio da je srećna pored Mikija, da voli nekoga a da taj neko nisam ja… Nismo pričali niti smo se grlili. Držao sam njenu ruku u svojoj, grejao sam joj hladne prste i plakao kao dete.
Bez reči, razjasnili su se svi nesporazumi, poravnali su se retorički dugovi i namirili svi zaostaci. Sada je bilo lako samo voleti, ne biti ljut i tvrdoglav, sada kad je bilo kasno za nas. Ne znam koliko smo tako ćutali i plakali, znam samo to da je blagi osvit zore označio njen izlazak iz moje sobe i mog života. Simbolično, početak novog dana označio je i početak novog poglavlja u našim životima.
Posle toga otišao sam iz grada. Morao sam da odem nekud daleko, morao sam da ostavim bolne uspomene iza sebe.
Nisam je više nikada video, u rodni grad odlazim samo baki na grob. Pitao sam se bezbroj puta ima li plavog dečaka kakvog je priželjkivala, bori li se i danas na svoj način protiv globalizma i ljubi li željno onim malim usnama… Pitao sam se i plakao, kao one oproštajne noći…
Danas me godine dele od svega. Sada sam novi čovek, od onog leta prođoše mnoga, ali ono davno i miris trešnje uvek sa sobom dovede nju, jednako moju, jednako lepu, svoju i neuhvatljivu…