LJUBAVNA PRIČA: Odolela sam iskušenju

Iako smo Obrad i ja planirali venčanje, malo je nedostajalo da ga ostavim zbog našeg budućeg kuma. Naime, Andrija je bio veoma zainteresovan za mene i iskoristio je zgodu da pokuöa da me zavede. Osvestila sam se u poslednjem trenutku shvativši da je moje mesto uz mog verenika…

Veliko spremanje za mene je oduvek bilo veliki teret. Ipak, jednom u tri meseca bavim se tim nezahvalnim i odvratnim poslom. Ovoga puta, tek što sam počela, na dnu plakara pronašla sam veliki album sa požutelim fotografijama. Podigla sam ga i slučajno ispustila a on se otvorio na strani na kojoj je bila samo jedna velika fotografija. Andrija, Obrad i ja. Ja u sredini, obojica me grle. Raspoloženi smo i nasmejani.

Odnela sam otvoreni album u kuhinju, položila ga na sto, skuvala kafu, pripalila cigaretu i počela da se prisećam…

Osamostaljenje

Otkad sam se preselila u Beograd gde sam najzad dobila posao, oko mene je zavladao pravi haos. Telefon mi je zvonio kao u pošti. »esto sam morala da ga isključim da bih mogla da radim ili da spavam. Bila sam na meti raznih poznatih i nepoznatih likova jer, bila sam atraktivna, mlada, bila sam „in“.

U početku mi je sve to bilo zanimljivo, neću da lažem, svakoj devojci prijala bi tolika pažnja. Međutim, posle nekoliko meseci moj život se pretvorio u veliki haos u kojem sam se sve teže snalazila.

Kao mladoj i lepoj provincijalki u velikom gradu, zapretila mi je opasnost da se „izgubim“. Na sreÊu, na vreme sam shvatila da nešto treba da menjam i mnogima sam okrenula leđa jer je to bio jedini način da se spasem. Naravno, i da uspem na poslu koji sam teškom mukom dobila. Svakog jutra u pola osam morala sam da se pojavim u advokatskoj kancelariji u kojoj sam radila kao pripravnica. I ne samo da se pojavim, nego i da budem odmorna, da mogu da razmišljam i da primenim znanje koje sam četiri prethodne godine sticala na fakultetu.

Posle posla, koji se često završavao tek u osam sati uveče, očekivale su me kućne obaveze. Bez obzira na to što je stančić bio mali i što sam u njemu ûivela sama, posla je uvek bilo. Trebalo je pospremiti, obrisati prašinu, usisati, skuvati nešto za sutra, ponešto proprati na ruke, raširiti veš da se suši, peglati… U Beogradu uz mene nije bila mama koja će sve to raditi za mene, sve sam morala sama.

Moji roditelji ostali su u Novom Sadu. Izabrala sam da odem od njih i da u dvadeset i petoj godini pokušam da se osamostalim. Smatrala sam da mlad čovek u tim godinama mora to da pokuša. 

I moj vernik je ostao u Novom Sadu. Uskoro je trebalo da dobije posao u Beogradu ali to „uskoro“ nekako se oteglo. Obrad je dolazio uvek kad je mogao. Naravno, bio je zaposlen i mnogo je radio. Zabavljali smo se četiri godine, verili smo se pre nekoliko meseci a naša veza ni u jednom trenutku nije bila „klimava“.

Mislim da nas je međusobno poverenje, uprkos iskušenjima i razdvojenosti, održavalo zajedno. Obrad i ja trudili smo se da jedno drugom ne dosađujemo nevažnim glupostima. Ponekad smo umeli da podignemo ton, ali se nikada nismo ozbiljno posvađali. Bili su to sukobi različitih mišljenja. Uglavnom, zajedničke trenutke provodili smo u ljubavi a ne u prepirkama. Obrad je stariji od mene četiri godine i oboje smo to smatrali idealnom razlikom koja je doprinosila našem boljem međusobnom razumevanju.

Neću da lažem niti ću da tvrdim da, pored Obrada, nikad nisam pogledala drugog momka. Izlazila sam sa drugima, možda čak nekog i poželela. Bilo je toga, ne kažem. Ipak, nikada nisam podlegla iskušenju, ostala sam dosledna svojim principima. To mi je pomoglo da zadržim samopoštovanje i da ne mislim o sebi kao o poznanicama koje se ponašaju potpuno drugačije.

Reklo bi se da nemam nikakvih tajni pred Obradom.
Ipak, nije tako bilo.
Niko nije baš bezgrešan.

Okasnela poseta

Andrija je Obradov najbolji prijatelj. Zajedno su bili u vojsci a vezuje ih i neka dalja rodbinska veza. Ali, Andrija je ranije došao u Beograd i, kad sam se ja doselila, on je već radio dobro plaćen posao, vozio je dobar auto, imao je stan na Novom Beogradu i sve mu je išlo od ruke.

Prema meni se uvek ponašao korektno, najzad, bila sam verenica njegovog najboljeg prijatelja a on je trebalo da bude Obradov kum na venčanju. Mnogo sam ga zavolela, bio je i lep i pametan a pored toga i izuzetno duhovit, uvek raspoložen za provod. Vreme s njim brzo mi je prolazilo.
U moj život ušao je kao prijatelj.

Jednom prilikom upoznala sam ga sa svojom prijateljicom Olgicom kojoj se on veoma dopao. Međutim, on je Olgicu procenio kao dosadnu i uobraženu. Nisam se složila sa njim jer sam znala da je ona zapravo samo preterano ozbiljna. Ipak, Andrija je voleo društvo veslih, luckastih, otkačenih devojaka i Olgica nije ispunjavala njegove kriterijume. 

Nisam znala kako to da joj kažem jer je ona gajila nadu. Bilo mi je žao da je rastužim.
Zato sam, na Olgičin zahtev, jedne večeri pozvala Andriju da dođe kod mene. Kratko mi je odgovorio da ga ona ne zanima ali da će možda navratiti. Po načinu na koji je to rekao bila sam sigurna da neće i to sam prenela svojoj prijateljici. Ona je ipak došla kod mene, spremna da ga sačeka. U jedanaest uveče zaključila je da je pogrešila, pa je otišla.

Istuširala sam se, obukla sam bebi dol spavaćicu i sredila kosu a onda sam se setila da nisam večerala, pa sam pripremila nekoliko sendviča i iz frižidera izvadila jogurt. U tom trenutku neko je pozvonio. Pogledala sam na sat, bila je skoro ponoć. Ogrnula sam bademantil i otvorila, spremna da izgrdim onoga ko stoji pred vratima. Bio je to Andrija. Pustila sam ga da uđe. On je pričao a ja sam bila zauzeta snedvičima i jogurtom.
– Jedeš u ponoć, kao veštica! – smejao se.
– Mmmmm…! – promumlala sam.
– Zaista, Božana, izgledaš neverovatno s tom gomilom sendviča ispred sebe, u dečjoj spavaćici i maminoj kućnoj haljini! – nastavio je da se šali. – A ta neuspela „baš me briga“ frizura daje ti posebnu draž!
Smejao se tako zarazno da sam i ja prasnula u smeh pazeći da mi neka mrvica ne zapadne u dušnik.

Potom sam raspremila sto i sela na trosed da pogledam šta je na TV programu a Andrija je seo pored mene. Požalila sam mu se da me bole leđa i vrat od mnogo sedenja a on se ponudio da me izmasira. Protumačila sam to kao prijateljsku ponudu i sela sam okrenuta leđima njemu ali onda se dogodilo nešto što ni u snu nisam očekivala. Bila sam toliko zapanjena da prvih nekoliko sekundi nisam mogla da reagujem.
Andrija me je okrenuo sebi, zagrlio i nežno, najnežnije me je poljubio. Isprava sam ostala bez daha, što od iznenađenja što od njegovog čudesnog poljupca, i izgubljeno sam se zagledala u njegovo lice.
– »oveče, šta se dešava s tobom? – najzad sam uspela da izgovorim.
– Ništa! – promrmljao je i nagnuo se da me ponovo poljubi.
Izmakla sam se koliko sam mogla, zarobljena u njegovom čvrstom, muškom zagrljaju.
– Preteruješ! – opomenula sam ga ponovo pokušavajući da ga odgurnem. – Smiri hormone, sredi se…
– Ne preterujem! – odmahnuo je ne pokazujući nameru da prestane.
Više nisam znala šta da preduzmem. Mislila sam da znam šta želim: da me pusti, da prestane. Bilo mi je glupo sve to što se događalo. Ali, kako da se izvučem?
Odjednom sam shvatila da nisam potpuno sigurna u pogledu svojih želja. Da, želela sam da ode, ali istovremeno sam otkrila da pomalo želim i da ostane. Toliko je divan, nežan, pažljiv… Oduvek sam tako mislila o njemu.

Pogrešna procena

Nije bilo vremena za filozofiranje, morala sam brzo da odlučim. Da li da nastavim ili da prekinem ovo? äta, u stvari, želim? A moji principi, a moje samopoštovanje?
Radilo se o delićima sekunde jer, ako ne reagujem istog trenutka, oboje ćemo izgubiti kontrolu.
– Pogrešna procena! – rekla sam odgurnuvši ga a onda sam se izvukla iz njegovog zagrljaja. – Potpuno pogrešna! – ponovila sam, više ubeđujući sebe nego njega.
– Nije izgledalo tako – promrmljao je. – Samo te želim, Božana, a učinilo mi se da i ti osećaš isto.
Odmahnula sam glavom oprezno se udaljavajući od njega jer sam osetila koliko je njegova blizina bila opasna za moja osećanja.
Stegnula sam bademantil u struku potezom kao da zaključavam vrata.
On me je ćutke gledao.
Znala sam da još uvek mogu da biram ali već sam odabrala, ubeđivala sam sebe. Moj verenik je bio moja poslednja stanica, ono ranije bila su usputna, beznačajna stajališta koja nisam mogla da preskočim.
Da, moj verenik je moja budućnost. Ali šta mi se ovo sada događa, pitala sam se. Moje ponašanje prema muškarcima ima granice koje sam sebi postavila. Ako ih ne poštujem, znači da ne poštujem sebe! Nisam patrijarhalno vaspitana usedelica, ali i u svetu emancipovanih ima žena koje smatraju „lakim“. A nikako nisam želela da me smatraju lakom ženom za prolazna zadovoljstva.
– Dobro se završilo – rekla sam Andriji.
Klimnuo je glavom, ustao i spremio se da ode.
Ispratila sam ga i tek sam tada konačno odahnula.
Te noći oka nisam sklopila. Izlazila sam na terasu da pušim, što inače ne radim. Neprestano sam razmišljala o onome što se dogodilo i o onome što se moglo dogoditi.
Uplašila me je želja koju sam osetila, želja koju je Andrija podstaknuo u meni.
Sledeće večeri došao je Obrad iz Novog Sada. Naravno, izašli smo zajedno. Poželeo je da se vidi s Andrijom i odšetali smo do kafića u kojem je on obično provodio večeri. Zatekli smo ga samog na uobičajenom mestu, za stolom u uglu. Izljubili su se, Andrija nas je pozvao da sednemo, ali je Obrad odbio.
– Gde si proveo noć, izgledaš kao da nisi spavao? – pitao je Obrad.
– Kod kuće, sam u krevetu! – odgovorio je Andrija odmerivši me ledenim pogledom, dok je meni srce uzbuđeno lupalo a knedla mi se stvorila u grlu pa ni pljuvačku nisam mogla da progutam. Plašila sam se da će Obrad nešto primetiti jer sam se ponašala kao krivac.
Ipak, uprkos uzbuđenju, zapazila sam da me Andrija nijednom nije pogledao u oči. Naravno da sam znala zašto.
– Da se nije noćas konačno pojavila dugočekana kraljica svih savršenstava? – smejao se moj verenik okrećući se prema meni i ljubeći me. – äta ti misliš o tome, Božana? – upitao me je.
– Možda! – odgovorila sam gledajući zbunjenog Andriju kako oborene glave nervozno pretura po džepovima tražeći cigarete. – A možda se našem kumu to samo učinilo?

Posle dvadeset godina

– Mama, imam li čist duks, večeras izlazim? – trže me iz razmišljanja glas Obradovog i mog sina.
Sklopila sam album, ugasila cigaretu i ustala da pronađem duks. Moj sin je visok, lep, šarmantan i mnogo voli da se smeje. Zove se Andrija, po našem pokojnom kumu koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći samo mesec dana posle Obradovog i mog venčanja.
Valjda je tako bilo suđeno.