LJUBAVNA PRIČA: Pismo mojoj majci glumici

Nikada ti neću oprostiti to što nisi bila pored mene dok sam odrastala, što nisi sa mnom rešavala domaće zadatke i što nismo zajedno prolazile kroz moj pubertet. Da, istina je da sam tatu podsticala na to da sebi pronađe pravu ženu jer ti to nisi bila. Živi i dalje na svojim pozorišnim daskama, a nas ostavi na miru. Kasno je za kajanje

Zoveš me? Sada me zoveš? Sada si se setila da me imaš, dobroćudnu i požrtvovanu, i da sam ti potrebna? Prevarila si se, već odavno nisam takva. Zapravo, još uvek jesam takva, ali prema onima koji umeju da pruže isto onoliko koliko primaju. „Ljubav mora da cirkuliše“, sećaš se, to je čuvena rečenica iz tvoje predstave. Nažalost, ništa nisi naučila iz tih predstava, umela si samo da se smeješ svojim „glupim tekstovima“, kako si ih nazivala. Tata i ja nismo bili tvoja publika, od nas si uzimala energiju dajući je publici pred kojom si se klanjala. To se ne zaboravlja, to boli.

I, zar sada zaista misliš da sam srećna jer si poželela da me vidiš? Možda si me i volela dok sam rasla pod tvojim srcem i možda još nekoliko godina posle. A onda si se udaljila i od mene i od tate. Tako je bilo, to ne možeš da porekneš i zato – ne laži sebe, bar ne sada. Verovatno se pitaš kako to da deca znaju sve ovo što ti pišem. 

Znaju, a ti ne razumeš jer se nisi potrudila da budeš uz mene dok odrastam. Nevine, male duše uvek osete kada nešto nedostaje, kada su zagrljaj i poljubac samo mehaničke radnje, ono što se odradi „u letu“ – hladno, bez pravih majčinskih emocija.

I u tati si ljubav ubila

Da, tata me je voleo dok je mogao, do trenutka kada si u njemu ubila ljubav. Nije mi bila dovoljna samo njegova pažnja. Draga moja, ako nisi znala, reći ću ti: za zdravo odrastanje deteta potrebne su dve osobe, i otac i majka. Bila si dužna da me paziš i maziš, da me vaspitavaš, posmatraš, da zapažaš, da osećaš moje potrebe, da me voliš. Tražim li previše? 

Ponekad mi se čini da si zaboravila da si i ti bila dete, sa istim potrebama kakve su moje. Ako nisi bila spremna da se žrtvuješ, zašto si me rodila? Mogla si i da me ostaviš, znam, nemoj mi se pravdati time da to nisi uradila. Doduše, nisi me ostavila, bar ne sasvim ali, veruj mi, bilo bi bolje da jesi. Rasla sam pored tebe a osećala sam se kao siroče. Može li tvoj um da shvati koliko si me povredila? Bolelo je onda, boli i sada. Mislim da ne možeš da razumeš. Da možeš, sada ne bi očekvala moju pažnju. 

A gde si bila svih ovih godina? Bilo te je svuda, bila si hladna, lepa, zdrava i slobodna kao ptica na grani. Nisi marila za moj pubertet, za moje adolescentske „bubice“. Nisam morala, ali učila sam od majki svojih drugarica i krijući sam plakala. Sada je red na tebe da plačeš, da tražiš oproštaj. Pokušaj, videćeš koliko boli. Znam da je teško. Izjadaj se svojim lojalnim drugaricama i starim švalerima, oseti kako ti se srce steže. I, molim te, ne hvali se time da me imaš, moje ime ne stavljaj pored svog. 

Znam, mama, da rađaju i prostitutke, i narkomanke, i silovane žene, i one kojima vera ne dozvoljava abortus. A šta si ti od svega toga? Gde ti je mesto? O, Bože, ko bi rekao da ću se jednoga dana smejati tvojim greškama?

U ovome što ti u jednom dahu pišem možeš da sagledaš moju dušu i svu patnju koju godinama nosim u sebi.

Ne smeš da mi zameriš što ti pišem, smatram da je to moje pravo. Nemam snage da ti sve kažem u lice jer, zaboga, ti ćeš uvek biti moja majka, ali osećam potrebu da izlijem gorčinu. Nažalost, za sve ovo vreme nisam se pretvorila u kamen, a kažem „nažalost“ jer tek sada shvatam da bih mnogo bolje prošla da jesam.
Za nekoliko meseci opet ćeš me pozvati telefonom. Zar ne? Kad se uželiš svoje igračke, okrenućeš moj broj. Draga majko, nema više igranja. Odrasla sam, shvati!
Ovim pismom podsetiću te na mnoge stvari a umnožiću ga u sto primeraka i slaću ti ih kad god mi bude teško. Tako ćeš uvek čitati isti sadržaj, sve dok ne prestaneš da me zoveš. Ljuti se, kuni me, psuj do mile volje, briga me, za tebe više ne postojim. Jednostavno, ostavi me na miru, zaboravi da si me rodila.

Tvoja pozorišna misija

Odakle da počnem? Od „dasaka koje život znače“? O, majko, hvala ti od sveg srca zato što si me oblačila kao princezu, tek da se zna da sam kćerka pozorišne glumice koja će jednog dana krenuti stopama svoje majke. Pojma nemaš koliko mi je to kasnije „značilo“ – recimo onda kada me je prvi momak ostavio, ili kada sam u sedamnaestoj godini imala ozbiljan hormonski poremećaj. Nisi znala? Pa, kako ti to nikada nisam rekla? Naravno da nisi mogla da znaš kada te mesecima nije bilo kod kuće. Ali to sad nije ni važno, počela sam da pišem o tvojim „daskama“. 

Treba da znaš da si me rodila kao pametnicu, ali nemoj da se naslađuješ, to su geni tvoga muža, nikako tvoji. On je moju promućurnost podsticao a ti si bila negde daleko sa svojom trupom. Igrala si se, ali ne sa mnom nego sa svojim glumcima, na tim pomalo trulim i zapušetnim daskama koje su samo tebi život značile. Tata i ja nismo bili deo tvog života. Uskakala si u nove, velike role i dozvolila si sebi da te „potroše“ loši muškarci koji su ti „isprali“ mozak. Svi oni bili su uštogljeni, prevrtljivi, nastrani, pomalo uvrnuti i opasni, ali su bili „opasni momci“ sa zvučnim imenima. 

Majko, zar si zaista mislila da ću krenuti tvojim stopama? Vidi se da me ne poznaješ čim tako razmišljaš.
Šta misliš, koliko može da traje aplauz pre nego što se spusti zavesa i poskidaju maske? Koliko si uživala na bini a koliko u stvarnom životu? Čula sam da si se potpuno posvećivala probama, premijerama, turnejama. A između? U čemu si uživala između dve premijere? Šta si radila? Jesi li urlikala, plakala, histerisala? Odgovori sebi, meni više ne moraš. 

Znaš, sad mi se čini da ponekad ni sama nisi znala kome se obraćaš – meni, tati, svom odrazu u ogledalu dok uvežbavaš novu ulogu ili pravoj publici. 

Majko, da li se sećaš, retko si mi pripremila doručak, o kuvanom ručku da ne govorim. Pitaš li se ti ponekad kako su izgledali moji zadaci u školi jer nikada ih nisi videla. Tata je gutao tablete za spavanje a ti viski sa ledom. Užas! To smo oboje osećali, zato nikada nismo dolazili na tvoje predstave. 

Lagali smo te kada smo govorili da smo bili tu, u publici, i da si zaista bila sjajna. A da si želela, lako si mogla da saznaš istinu. Ali, tebi nije bilo stalo, prijalo ti je da time hranimo tvoj ego. 

Kako ti nikada nije palo da pamet da ne treba da nas opterećuješ svojim poslom kao što tata nikad svoje probleme nije donosio kući? Znam, isuviše si volela sebe da bi razmišljala o nama. Vremenom si postala gost u našoj kući.

Tatu je bilo stid

Tata je znao šta radiš. Ćutao je kao zaliven, valjda smatrajući neprimerenim da o ružnim osobinama svoje žene priča pred dvanaestogodišnjom kćerkom. Mama, toliko si mi nedostajala da sam te prezirala, a ponekad me je bilo stid da priznam da si me baš ti rodila. Zaboga, nisi bila holivudska zvezda koja mora da isprati sva dešavanja u gradu, moglo je nešto i bez tebe da prođe. Ali, ti si morala da budeš u centru pažnje i sve ti je bilo važnije od porodice. 

Ponoćne probe? Ha! Zar si zaista mislila da ti verujemo? I sve one „kolege prijatelji“ koji su te odvozili i dovozili i koje sam zaticala u kući uvek kada bi tata bio na poslu – zar si i tada mislila da sam toliko mala i naivna da ne znam da su to bili tvoji ljubavnici? 

Znala sam, i mrzela sam te iz dna svoje male duše. I tada, i svake noći kada bi se, u ko zna koje doba, vođena lažnom materinskom brigom, na prstima ušunjala u moju sobu da me pokriješ i poljubiš. A da li se sećaš da mi je tada lice uvek bilo zagnjureno u jastuk? Znam da se ne sećaš. Ponekad mi se čini da još u nozdrvama osećam tu odvratnu mešavinu alkohola, cigareta i muškog losiona. Zaudarala si, i to neprijatno! Smrdela si na prostakluk, na dno, na ono što ni Dunav nije mogao da spere. Mogu samo da pretpostavim kako je bilo mom sirotom ocu da te gleda tako jadnu, nikakvu, jeftinu dok si se uvlačila u vaš bračni krevet.

Ne zovi me više
Navikne se čovek na svako zlo, pa smo i mi prestali da osluškujemo tvoje korake. Sećaš se, bilo je to ne jednom, kada bi spakovala svoje krpice i nestala na nekoliko dana, nedelja, a ponekad i duže… A ja sam bila u „epicentru“ puberteta, bila sam, više od svih u razredu, radoznala, ranjiva i totalno izgubljena.

Izgubljena bez tebe!
Bila mi je potrebna majka a imala sam je samo na papiru. Imala sam i oca, i baku i drugarice, ali sam želela majku! Vidiš, nikada te nisam zvala niti sam te tražila kao što ti sada zoveš mene. 

Misliš li da je dovoljno da izgovoriš ofucanu rečenicu: „Izvini ako te uznemiravam“, pa da pređem preko svega što si mi u životu uradila i što nisi uradila.

A ti? Imaš petlju da me zoveš kao da polažeš pravo na taj poziv i na moj dolazak. Iznuđuješ sažaljenje pričom o bolesti. O kojoj bolesti, majko? O nekom zaraznom ginekološkom oboljenju, o cirozi jetre, upali pluća, o nervnom oboljenju? Ništa me ne bi začudilo jer si za svaku ovu bolest „postavila dobre temelje“. Mada, danas mi se čini da je tvoja jedina bolest samoća, a želja da me vidiš samo je jedan od tvojih hirova.
Znam, stasale su nove, mlade glumice, razumljivo je što su te mnogi zaboravili, a od onih „zvučnih imena“ oko tebe ostale su samo starkelje bez ikakvih funkcija u gradu. 

Ti, moja biološka majko, nisi umela da povučeš crtu između privatnog i profesionalnog života – danas za to plaćaš ceh. Često se pitam zašto si se vraćala sa tih putovanja u naš dom, a onda mi je tata objasnio: „Da promeniš garderobu i da nas podsetiš na to da postojiš!“ 

A gde si bila kada je baka umrla? Da, moja baka, tvoja svekrva, ona ista, po tvom mišljenju, prosta žena koja me je podigla i od mene napravila čoveka, ona koja je čuvala tvoj brak. Sram te bilo, ni sveću nisi
došla da joj zapališ! 

Da li si se ikada zapitala kako je tati i meni? On je tešio mene, ja njega, zapravo, oboje smo bili slomljeni. On je nekako preboleo, bio je stariji, iskusniji, na kraju – on je muškarac. Jedino je na mom srcu ostala rana koja nikada neće zarasti. 

Da, istina je ono što se priča – naterala sam tatu da potraži drugu ženu, ti nisi bila vredna njegove ljubavi. Posvetio mi je svoje najlepše godine, zaslužio je da i on bude srećan. Venuo je pred mojim očima a nisam želela da ostanem i bez njega. 

Bila sam usamljena i nespremna za život kada sam u osamnaestoj napustila porodični dom – tako sam tati ostavila mogućnost da pronađe sreću. 

Gde si tada bila? Tešila si me da ćeš doći za nekoliko dana i da tako mora da bude. A ja, naivna, sve sam ti verovala.

Sada ti plači

Danas su uloge zamenjene, ja više nisam u publici nego igram glavnu rolu u monodrami koju jedino ti gledaš, tebi je namenjena. 

Udala sam se, postala sam majka. Zamisli, od onog mršavog devojčurka izrasla sam u pravu majku, ženu čeličnog karaktera. Uspela sam da odrastem gotovo preko noći zahvaljujući svom suprugu i detetu, zahvaljujući ljubavi koju dajem i primam, ljubavi koja cirkuliše (sećaš se?) i koja nikada neće izbledeti. Vidiš, majko, ponekad i ružno pače izraste u labuda. 

I tata je dobro. „Puca“ od zdravlja, naprosto se preporodio. Ako misliš da to nije moguće na pragu šezdesete, varaš se. Sve je moguće kada čovek pored sebe ima smernu, čestitu i požrtvovanu ženu, dobru domaćicu i odanog prijatelja. Uostalom, nisam ni mislila da će dva puta napraviti istu grešku.

Na dobitku smo i tata i ja. Ta njegova draga žena naučila me je mnogim stvarima koje ti nisi. I, zamisli, povremeno mi pravi krofne koje ti nikada nisi. Godinama sam te molila da ih napraviš, nisi ni pokušala, nisi imala vremena, ili si znala da će mi jednom dosaditi da te molim.

Pa, da li ću posle ovog pisma dobiti aplauz ili ćeš samo pognuti glavu? Iskreno, ne zanima me, odavno ne razmišljam o tebi. 

Nemoj više da me zoveš. Mislim da ti je sada jasno zašto ne želim da te vidim. I, samo da znaš, kunem ti se, svaki put kada okreneš moj broj, poslaću ti primerak ovog pisma. Uostalom, ako želiš da se iskupiš pred Bogom, učini bar jednu pametnu stvar – ostavi me na miru, zauvek.

Tvoja bivša kćerka Marija