LJUBAVNA PRIČA: Podržala sam kćerku u želji da sledi svoj san

Za razliku od naših roditelja, čijoj smo se volji čitavog života pokoravali, suprug i ja nismo kćerki uskratili slobodu da izbere čime će se u životu baviti. I ona je zaista izabrala – uz našu svesrdnu podršku, napustila je gimnaziju koju je mrzela i posvetila se frizerskom zanatu koji ju je veoma privlačio

Nisam majka kojoj je važno da je njeno dete prvo i najbolje u školi, da mogu da se šepurim na roditeljskim sastancima. Istina je da ocene nisu merilo znanja, ali i da se za svaki uspeh treba pomučiti. Zato sam se oduvek gnušala roditelja koji su, sa buketuma cveća, skupim parfemima, viskijem ili novcem u koverti hrlili u školu da isprave „nepravdu“, da zadovolje svoje lenjo mezimče, ili možda sopstvenu sujetu, neostvarenu ambiciju. Naravno, još više sam se gnušala nastavnika i profesora koji su mogli da se „kupe“.

Miljana je oduvek bila svojeglava, ali stabilna. Znala je kada može da se opusti a kada treba da zagreje stolicu, bila je to njena taktika koja se pokazala kao dobra jer je sve razrede osnovne škole završila odličnim uspehom. Ne kao vukovac, tome nije težila niti sam ja zahtevala da tako bude.

Razgovor u četiri oka

Šta se vrzmalo po njenoj glavi kada je upisala gimnaziju, ne znam, ali nekako sam predosećala da neću dugo čekati da saznam. Moja devojčica izrasla je u devojče, pa mi je bilo jasno zašto je ponekad srećna a ponekad tužna, nedostupna ili ćutljiva. Ipak, nije mi bilo svejedno kada me je gospođa Lišanin, profesor srpskog jezika i književnosti, i Miljanin razredni starešina, pozvala na razgovor u četiri oka.

– Sedite, Danice – pokazala je rukom stolicu, potom je sela naspram mene i otvorila dnevnik. – Da li u vašoj kući postoji neki problem? Bračni, finansijski, zdravstveni? Izvinjavam se, ali… – pogledala me je pravo u oči.

– U redu je – rekoh tiho. – Nemamo posebnih problema. Poneka trzavica, ali to je sasvim normalno, zar ne? – pokušah da se osmehnem, ali nisam mogla da se oslobodim knedle u grlu. Nešto me je opasno gušilo.

– Pogledajte njene ocene – gurnula je dnevnik prema meni. – Na mojim časovima briljira. Ponekad pomislim da ni ja ne bih umela da smislim ili sročim pismeni sastav onako kako to ona ume, petice ima iz muzičkog i likovnog. Ostali predmeti, tu i tamo ali… pogledajte ovo – pokazala je prstom na četiri rubrike – fizika, hemija, latinski i fizičko: jedinica do jedinice i da je kraj godine, izvesno je da bi ponavljala. Da li ste znali za ovo? – upita.

Odmahnuh glavom.

– Možda je trebalo češće da dolazim… I, ne razumem zašto jedinica iz fizičkog?

– E, to je posebna priča. Profesor Grujić ne voli kada omalovažavaju njegov predmet, a Miljana ne samo da ne donosi opremu, već stalno beži sa njegovog časa. Beži i sa ostalih časova, pa joj malo nedostaje za ukor pred isključenje. Ili je rasejana, ili drska, ili je nema na času. Zaista mi je neprijatno, šteta, veoma je pametna. Moraćemo da sarađujemo. Ako ne želi da razgovara sa vama, uključićemo školskog psihologa.

– Mislite da je upala u loše društvo? – osetih kako podrhtavam.

– Iskeno se nadam da nije. Hvala što ste došli, bićemo u kontaktu – zaklopila je dnevnik i polako ustala.

Tih dvadesetak minuta hoda od gimnazije do kuće oteglo se u nedogled. Morala sam negde da sednem, da popijem kafu i razbistrim misli pre nego što se suočim sa Miljanom. I kafu, i nešto žestoko, da me „prodrma“.

Nikada nisam imala problema sa samopouzdanjem i nije me bilo briga što će večiti dušebrižnici već sutradan ispredati kojekakve priče. Rankova Danica je solo drinker, ispija vinjake u kafiću… Pijem za svoj novac, uostalom, radi se o mom detetu i neka svako brine svoju brigu.

Zanimale su je druge stvari

„Književnost, muzičko, likovno… briljira“, morala sam da se osmehnem pri toj pomisli. Esteta i umetnička duša, to su moji geni. Pa tek nedavno sam saznala da Miljana piše svoj prvi roman. Bila sam ubeđena da piše dnevnik i poštovala sam njenu privatnost, ali su ispisane sveske skliznule iz ormara. Nijednog poznatog imena, nijednog datuma, samo poglavlja i poglavlja. Oprostila mi je znatiželju rekavši da će jednom svakako objaviti knjigu.

– Kada? – pogledala sam je iznenađeno.

– Za pet, šest… deset godina – odgovorila je. Pošto nije maštala niti je živela u oblacima, znala sam da će tako biti.

Čini se da sam rodila vunderkinda, pomislila sam duboko uzdahnuvši. Bila sam srećna što je imam takvu ali nisam smela da zanemarim problem. Trebalo je da čujem i šta ona želi da mi kaže.

– Nisam pronašla sebe u gimnaziji – zvučala je zaprepašćujuće mirno.

– Ali, zar nisi želela…

– Jesam, ali da jednom ne bih kazala da sam pogrešila zato što nisam probala. Sada sam sigurna da to nije ono što želim i zato se ne trudim kao nekada.

– Samo to? – pogledah je ispitivački. – A one jedinice, silni neopravdani časovi… gde provodiš to vreme i kako to objašnjavaš?

– Ako misliš da pušim, pijem, ili da se drogiram, onda moram da te razočaram. Nisam u tom fazonu. Nisam zaljubljena i nemam dečka, ali znam da mrzim gimnaziju.

Odahnula jesam, ali ne sasvim. Zanemela sam pred odlučnošću i tvrdoglavošću svoga deteta.

– Potreban mi je odmor – nastavi Miljana. – Veliki odmor od svega čime sam zatupljivala mozak, a što mi nikada neće biti potrebno. Zanimaju me lepše stvari – zatreptala je plavim okicama kao da vidi sebe u željenom poslu. – Pisanje, dizajn, grafika, pejzažna arhitektura, moda… pa, uz vaš blagoslov ili bez njega, jednom ću svakako upisati sličnu školu makar i vanredno. U svakom slučaju, neću sedeti skrštenih ruku. Volela bih da pronađem dobrog majstora i da izučim frizerski zanat, i to je umetnost – za trenutak se osmehnula a potom se uozbiljila. – U svakom slučaju, napuštam gimnaziju.

– Videćemo – prošaputala sam uputivši se u svoju sobu. Tada mi nije bilo potrebno žestoko piće, već tišina. Samo da sklopim oči i da o svemu dobro razmislim mada sam znala odgovor. Zar joj nisam upravo ja govorila da je čovek zadovoljan i uspešan jedino ako radi ono što voli?

Bila sam pokorna roditeljima

Da, geni su pravo čudo. Nekada sam i ja mnogo čitala i pisala, a želela sam da završim arhitekturu. Zamišljala sam zgrade neobičnih oblika, želela sam da, kada prođem ulicom, vidim „svojih ruku delo“, neobične i fascinantne spojeve modernog i starinskog. Mogla sam to, bila sam talentovana, ali roditelji nisu razumeli moju želju.

– Ne dolazi u obzir! – dreknuo je otac. – Žensko treba da radi ženski posao, upisaćeš trgovačku školu! Ne možeš ti, pod mojim krovom i za mojim stolim, da radiš šta hoćeš.

Bila sam užasno nesrećna. Nisam mogla sebe da zamislim kao kasirku ili, u najboljem slučaju, kao prodavačicu metraže u tekstilnoj radnji. To neću biti ja.

Ne potcenjujen nijedan poziv i ne poričem da sam kasnije živela od „trgovačkog hleba“, i to veoma pristojno, ali kada sam krenula u pomenutu školu, osećala sam se uplašenom i izgubljenom. Sve mi je bilo mrsko u toj školi: drugovi, profesori, gradivo, praksa, pa sam, baš kao Miljana, osećala neopisivu želju da bežim sa mesta kojem ne pripadam.

Bez odgovarajuće srednje škole nisam mogla da upišem željeni fakultet. Izabrala sam ekonomiju i opet sam bila rasejana i izgubljena kao kada sam pohađala trgovačku školu. Učila sam, naravno, jer roditeljima nisam smela da izađem na oči ukoliko izgubim godinu.

– Danice, dobro me slušaj – bez uobičajenih pitanja o zdravlju i učenju, majka je odmah prešla na „stvar“. – Ovde se otvara ogromna modna kuća. Znaš, dobro je što si završila četvrti stepen jer su im potrebni upravo takvi ljudi za šefove odeljenja. To je lep, čist i dobro plaćen posao. Zašto da te boli glava, živela bi u svojoj kući, a fakultet možeš da završiš vanredno, kad stigneš. Ne razmišljaj mnogo, neke šanse ne treba propustiti – spustila je slušalicu kao da nije želela da čuje nijedno moje pitanje, a meni je od svega izrečenog odzvanjalo u glavi samo: „Dobro plaćen posao“ i, ono još važnije: „Fakultet kad stigneš“.
Opet sam se povinovala želji svojih roditelja.

Moj „pad s konja na magarca“, kako sam ocenila ono što sam najviše mrzela – posao u trgovini – ublažio je jedan mladić.

Ranka sam upoznala sasvim slučajno, „na svom odeljenju“. Došao je da kupi odelo i zagledali smo se jedno u drugo. Kasnije mi je priznao da se zaljubio na prvi pogled. Mene je očarao njegov šarm, dobrota, duhovitost, spontanost… nešto što je zračilo iz Ranka čineći ga posebnim, a što mome oku nije moglo da promakne. Trebalo je vremena da ga zavolim ali osećala sam da je to ljubav za celi život.

Sudbina me je pronašla

A posao… Priznajem, „povukao“ me je novac. Imala sam dobru platu, baš kao i Ranko koji je tada radio pri Ministarstvu odbrane, želela sam i da završim fakultet. Međutim, kada se u posao i učenje umešala ljubav, nešto je moralo da ispadne iz životne igre. Tada sam pokupila svoje knjige, odnela sam ih na tavan i više ih nikada nisam otvorila ni videla.

Naredne godine postala sam Rankova supruga, godinu kasnije uselili smo se u novi stan, a uskoro smo postali roditelji. Naravno da smo želeli još dece, nažalost, nisam mogla da zanesem drugi put, a niko od doktora nije znao da navede bar jedan razlog za to. Ko zna, možda je moralo da bude tako, u svakom slučaju, činilo se da je sve došlo na svoje mesto. Zreli ljudi moraju da žive… praktično, potisnuli smo svoje mladalačke snove – Rankovu veliku ljubav prema košarci i moju prema umetnosti. Na promene nismo računali.

A onda… za samo dva meseca, jedno za drugim, i Ranko i ja ostali smo bez posla.

Ne mislim da je modna kuća u kojoj sam radila poslovala sa gubicima; ipak, ko sam ja da o tome sudim? Tako su kazali novi vlasnici objekta koji su kasnije „poravnali račune“ sa svojim prethodnicima, i jedino smo mi, radnici, ostali na ulici.

Ranku su „došla glave“ politička previranja u zemlji. U svakom slučaju, dobio je pozamašnu otpremninu i to mu je omogućilo da otvori bife u kojem radi i danas. Iscrpljena obavezama i velikom odgovornošću, što mi je nametnuo upravo onaj četvrti stepen i zvanje poslovođe, uz šut-kartu ponela sam aritmiju sa kojom se, takođe, i danas borim.

Ne kaže se uzalud da u svakom zlu ima i nečeg dobrog. Iako nisam volela svoj poziv, morala sam da radim jer se od nečega moralo živeti. Ipak, kada sam ostala bez posla, osetila sam ogromno olakšanje jer sam napokon mogla da se posvetim stvarima koje sam volela.

Bila sam presrećna kada sam prostor ispod stepeništa pretvorila u mali atelje. Dovlačila sam boje i platna na koja sam „izlivala“ sve ono što sam dugo potiskivala u sebi. Bez lažne skromnosti, moje slike bile su veoma dobre, originalne, drugačije… Međutim, nedostajala mi je afirmacija.

Dve godine kasnije sasvim slučajno i neočekivano oprobala sam se u novinarskom zanatu. Sudbina me je ipak pronašla ili sam se ja pronašla u tom poslu? Znala sam da se neću obogatiti ali ostvario mi se davnašnji san da nešto stvaram i da uživam u tome.

Podržali smo naše dete

Nije me iznenadila Rankova burna reakcija kada sam mu te večeri objasnila želje našeg deteta. Nije razumeo zato što je lagano gubio živce, a gubio ih je samo iz jednog razloga: zato što nije bio zadovoljan onim što radi. I bolestan i umoran bio je osuđen na to da sluša kafanske ispovesti i da se smeši svakom pijancu. Izgleda da nije bio svestan uzroka svog nezadovoljstva. Zato sam ga podsetila na neke stvari jer nisam želela da naša Miljana ispašta zbog nas.

– A košarka, dušo moja? „Eh, gde bi mi bio kraj da sam bio uporniji i da nisam poslušao svog oca…“ – ponovila sam njegovu čuvenu, hiljadu puta izgovorenu rečenicu.

Nekada je Ranko bio najbolji košarkaš u gimnaziji. Zavrbovao ga je trener iz susednog grada, čovek na čelu perspektivnog kluba iz kojeg su ponikli mnogi poznati i vrhunski košarkaši. Želeo je da mu obezbedi stan i mogućnost vanrednog školovanja ali… Zar je lopta važnija od škole? Zar su onih sedam jedinica u dnevniku zahvalnost za sve što su mu roditelji pružili?

– Nema kluba, nema lopte, nema košarke! – kazao je njegov otac nakon što mu je udario dva dobra šamara, a potom okrenuo ključ u vratima njegove sobe, ali sa spoljne strane.

Ranko je morao da zagreje stolicu i popravi sve ocene, nije bilo izlazaka, druženja, zadržavanja na igralištu. Doduše, nikada se nije „ohladio“ od košarke, ali se neke šanse pružaju samo jednom u životu.

I njemu je otac odredio školu i životni put… Viša kriminalistička i posao pri Ministarstvu odbrane, da onako živahan „crkava“ u svojoj kancelariji. Pravi muški posao, baš kao što su moji za mene pronašli „pravi ženski posao“.

– Ranko, želiš li da i naša Miljana gazi preko trnja kao što smo nas dvoje gazili? – upitala sam.

– Naravno da ne želim – podigao je glavu.

– Obećavaš da ćemo je podržati u svemu, zajedno, kao pravi roditelji?

– Obećavam – klimnuo je glavom.

Put ka ostvarenju snova

Iako su tada mnoge stvari postale jasnije a greške očiglednije, dopustila sam Miljani da još mesec dana razmišlja. Odluka je trebalo da bude isključivo njena, a nama preostaje samo da je podržimo.

Za tih mesec dana otišla je u školu svega nekoliko puta, tek da vidi da li greši i da li će joj, ukoliko ode, nešto nedostajati, a ja nijednom nisam pitala zašto sedi u sobi i o čemu razmišlja. O njenom budućem pozivu razgovarale smo isključivo onda kada je ona to želela.

Nije mi bilo lako kada sam otišla po ispisnicu. A Miljana je pogledala ispisnicu i uzdahnula… ili odahnula, baš kao ja onda kada sam dobila otkaz jer sam znala da ću tu slobodu iskoristiti za ostvarenje svojih snova.

O reakciji onih koji su na neki način zaslužni za Miljaninu bolju budućnost, Rankovih i mojih roditelja, reći ću samo to da su bili besni ali su ćutali. Ako su nekada mogli da kroje našu budućnost, nisu smeli da zaborave da Miljana nije njihovo, već Rankovo i moje dete.

– Za naše dete učinićemo sve ono što vi niste učinili za nas – značajno sam klimnula glavom i tako završila raspravu. Jednom da i moja bude poslednja, makar se durili do kraja života.

Evo, već je četvrti mesec otkako Miljana uči zanat u jednom frizerskom salonu. Bodrim je da istraje jer znam da je svaki početak težak, i ne krijem želju da uspe u tom poslu i da se usavrši. Ipak, to je moja želja, nikako naređenje. Da li će kasnije prevagnuti pisanje, dizajn, ili nešto treće, to će biti samo njena odluka. Mi ćemo to umeti da poštujemo.