LJUBAVNA PRIČA: Pogrešna odluka

Danilo i ja smo zajedno odrastali, voleli iste stvari i zaljubili se u istu devojku. Naše prijateljstvo zauvek se prekinulo kada je Katarina odlučila da proživi život uz Danila. Da bih zaboravio i nju i njega, odselio sam se u daleku Ameriku, iz koje sam se posle mnogo godina vratio, dočekvši ostvarenje mog najvećeg sna ñ ljubavi koju mi je Katarina, posle Danilove smrti, napokon pružil…

Kada sam poslednji put sreo Katarinu, hranila je golubove na Miletićevom trgu. Nije me prepoznala. Ja nju jesam, zbog posebnog sjaja u očima, koji je, kako mi je pričala, imala od rođenja, i koji nikad, uprkos svim nedaćama kroz koje je prošla, ne jenjava. Nismo se videli petnaest godina.

Bila je neuredna i zapuštena, sede vlasi nemarno su joj virile ispod šarene marame, njena suknja bila je iskrzana po krajevima, a na bluzi su nedostajala dugmad. Nije imala jaknu niti kaput iako je zima uveliko stigla u naš Novi Sad. Ipak, i dalje je izgledala nekako dostojanstveno. Takvu ću je pamtiti dok sam živ. Naizgled daleku, i… dostojanstvenu.
– Katarina, zar ti nije hladno? – zabrinuto sam je upitao.
Odsutno me je pogledala uzvrativši pitanjem:
– Da li se mi znamo odnekud?
Odmah sam shvatio da ne moram ništa da odgovorim. U stvari, nisam znao šta bih rekao. Ne prepoznaje me jedina devojka koju sam voleo. Dakle, istina je. Teško je obolela moja Katarina. éena mog života.
Ime mi je Jovan, prijatelji me zovu Laki, četrdeset mi je godina. Studije sam završio na univerzitetu u Taksonu, u Arizoni. Rođen sam u Novom Sadu a živim i radim u dalekoj Jumi, u bolnici kao klinički psiholog. Zahvalan sam roditeljima što su mi omogućili studije i život u inostranstvu. Oduvek sam želeo da pomažem drugima, da prodrem u suštinu čovekove ličnosti, da pomognem zdravima, ali i obolelima, da lakše prođu kroz sva životna iskušenja, da lakše pronađu put do sreće, da lakše prebrode bolest i da shvate… da je život čudo. I život je jedan, od Boga nam dat da ga proživimo.. okupan jesenjim suncem i letnjom kišom; tišinom reke; šumom talasa; belinom snega. Pun mogućnosti i puteva raznih…

Volim da pecam. Imam mali čamac i tamo odlazim da pobegnem od posla, buke, frke, trke… Mrzim laž. Strastan sam pušač. Prija mi jaka, crna kafa u rano jutro. Ne prija mi ljudska sujeta. I još uvek pamtim miris Katarinine kose…
– Mislite da me znate odnekud? – ponovila je pitanje pošto sam ja i dalje ćutao.
– Izvinite, pogrešio sam – plahovito rekoh.
– Ništa, ništa za to… Evo, ja ovde uživam… Hranim golubove.
Pre nego što je nastavila, okrenuo sam se i otišao. Da li sam je to poslednji put video?
Nama, običnim ljudima, nije dato da znamo kada poslednji put vidimo nekog dragog. Jer, da je tako, sve bi bilo drugačije… U tom slučaju, i reči i dela promenile bi smisao.

Ko pre devojci, ostane bez prijatelja

Kada je umro čovek koga je Katarina volela, za nju je vreme stalo. Iste noći kada je čula da njega više nema, nestalo je i nje. Doživela je nervni slom od koga nije mogla da se oporavi. Bar sam mislio da je to razlog njenog stanja. A pravu istinu otkrio sam mnogo kasnije… Kao što sam se uverio tog hladnog, novembarskog dana na trgu, bila je zaista bolesna, daleka i odsutna… Izgradila je svoj mali svet u kojem ja živela sama, bez drugih ljudi, zaštićena od svih bolova koje život može da priredi. I, sve što mi je rekla toga dana bilo je…
– Da li se mi znamo odnekud…
A znali smo se… Dobro smo se znali.
Kada bi to bilo smisleno, rekao bih joj:
– Znamo se. Ti si ona mala koja mi je bila sve, ej, sve u životu si mi bila… I šta smo sve mogli, i šta bismo sve bili da si htela da pođeš sa mnom u daleki svet…
Ali, smisla nema, zato sam otišao užurbanim koracima, pustio sam da me noge nose u besciljnu šetnju, samo da „iskuliram“, samo da zaboravim, samo da je već jednom zaboravim… Ej, otišao sam na drugi kraj sveta da bih je zaboravio misleći „daleko od očiju, daleko od srca“, ali… nije vredelo. Ostala je duboko u meni, i teše me ljudi meni dragi, možda će mi se još ljubav „desiti“, ali odgovaram im da je ne želim. Dovoljno je jednom u životu voleti da bi ušao na vrata raja.

Katarina. Naizgled lepa i dostojanstvena, plava kosa, plave oči, krhka građa. Moj najbolji drug i ja mesecima smo je muvali, bila je vetropirasta, neuhvatljiva… Pevali smo joj, svirali gitaru pod prozorom, kupovali cveće. I, Danilo je napokon uspeo. Osvojio je svoj „zlatni trofej“ kako ju je, u šali, nazivao.
– Druže, nemoj da se ljutiš, kako kaže stara narodna poslovica: ko pre devojci, njegova je devojka – rekao mi je kada su objavili da su u vezi.
– Ne ljutim se, samo mi je žao – rekao sam.
– Koga ti je žao? – upitao je.
– éao mi je nje, tebe i sebe.
– Zašto?
– Tebe mi je žao zato što si upravo izgubio najboljeg druga, nje mi je žao jer je izabrala kretena kakav si ti, a sebe mi je žao… – umesto da dovršim rečenicu, snažno sam ga udario. Tako smo se potukli zbog devojke koju smo neizmerno voleli moj drug Danilo i ja. Zbog devojke smo zauvek raskinuli dugogodišnje prijateljstvo. Ana mi reče nedavno da se Danilo oženio drugi put i da Milica, njihova kćerka, živi sa njim. Otkako se Katarina razbolela, posle čega je usledio razvod, starateljstvo je dodeljeno Danilu.

Slobodan kao ptica

Opet sam u Novom Sadu, gradu naše mladosti. Idem prema mestu na kojem je Katarina odlučila da okonča život. Da zastanem. Da vidim izbliza. Da pogledam dole, u mutni Dunav koji je odneo telo moje ljubavi… Ali dušu nije. Njenu dušu od moje niko nikada razdvojiti neće!

Nezamislivo mi je, tužno i apsurdno, to što sam na kraju jedino ja mogao da identifikujem telo žene koju nikada nisam video nagu, a želeo sam je celu, za vasceli život… Danilo se odselio sa Milicom i svojom drugom suprugom u Australiju, gde mu se gubi svaki trag. Katarinini otac i majka odavno su umrli. Braće i sestara nije imala. Sve račune uredno je platila. I nikoga ni za šta nije krivila kad se ubila. Setih se stihova koji kazuju o samoubistvu jednog poznatog glumca… I bi mi užasno žao. Dakle, ovako se ona osećala kada je izgubila svog čoveka, svog misterioznog ljubavnika kome ni danas ne znam ime. Pisala mi je o njemu, o ljubavi i patnji koju oseća. Jedino sam ja znao tu njenu tajnu. Imala je ona još mnogo tajni, kako se kasnije ispostavilo… Otkrio sam ih slučajno, ako slučajsnost uopšte postoji…

Misli su mi bile rasplinute dok sam koračao prema mrtvačnici tog prolećnog, majskog dana.
– Ne, to nije ona! – radosno sam uzviknuo, iako nije bilo ni mesto ni vreme za to. Nisam mogao da sakrijem svoje oduševljenje tim otkrićem jer sam se sve vreme nadao da su ipak pogrešili, da to nije moja Katarina, i molio sam Boga da je to greška. Znao sam da je labilna, ali nije ličila na osobu koja bi digla ruku na sebe.
– To nije Katarina Obradović – rekao sam. – Kako ste njeno ime povezali sa ovom osobom?
– Neposredno po pronalasku tela, jedan pecaroš pronašao je dokumenta u ženskoj torbici na keju i odmah je obavestio policiju.
Nasmejao sam se. U suštini, danas je divan prolećni dan.
– Da li mogu da odem? Ovo mesto je jezivo – zamolio sam.
– Slobodan si kao ptica – reče mi nadležni.
– Da znate da jesam – ponosno odgovorih.
Ali ne zadugo, pomislih pomalo razočarano, prisetih se da me u Americi čeka moja dragana čiju ruku krasi verenički prsten…

Ti si, Laki, premija

Iako sam saznao da je Katarina još uvek među živima, trebalo mi je desetak dana da se vratim u životnu kolotečinu, da se smirim i opustim, pa sam odlučio da ne otputujem odmah u Ameriku nego da ostanem nekoliko nedelja u Novom Sadu.

Pozvao sam Anu, prijateljicu iz mladosti, na piće da bih lakše sabrao utiske i da bih joj rekao glavnu novost iz svog života:
– éenim se – svečano sam objavio.
– O, pa to nije moguće! Ali, bolje ikad nego nikad – odgovorila je moja prijateljica. – Ko je srećna izabranica?
– Ime joj je Tifani, tridesetpetogodišnjakinja je iz Kalifornije… Znaš kakva je, totalno, totalno…
– Liči na Katarinu – završila je moju rečenicu Ana.
– Ma, ne… Totalno je suprotno. Nisu ni nalik. Nikada ne bih izabrao ženu koja liči na Katarinu iz dva razloga: prvo, što takva ne postoji, ona je unikat, shvataš…
I, eto, opet počeh da pričam i mislim o njoj…
Pošto smo se znali mnogo godina, Ana je shvatila o čemu, odnosno, o kome sam opet počeo da razmišljam pa me je odmah prekinula:
– A drugi?
– Šta, drugi? – odsutno upitah.
– Koji je drugi razlog?
– Isti kao prvi: ona je unikat.
– A sada, da se vratimo na Tifani – zamoli Ana nežno me uhvativši za nadlakticu.
– A, da, Tifani… Radi u biblioteci. I celog života me je čekala…
– Naravno… Ti si, Laki, premija – sa notom ironije Ana okonča ovu temu.

Sahrana, svadba i pismo

Tačno u 5.15 ujutro zazvonio je telefon. Poziv iz Melburna. Bila je to Milica, Danilova i Katarinina kćerka!
Danilo i njegova supruga Vesna poginuli su u saobraćajnom udesu dok su se vraćali kući sa nekog prijema. Oboje su bili mrtvi na licu mesta.
Milica je pronašla broj mog telefona u tatinom adresaru i javlja mi, „tek da znam“ i „ako mogu, da dođem“.
Sahrana je bila mala. Kažu stariji ljudi, tek kada umreš, vidiš koliko vrediš po broju prisutnih na sahrani… Ima tu nekakve istine. Padala je kiša a ja sam plakao kao malo dete. Da sam znao ono što sada znam, ni suzu ne bih pustio.

Vratio sam se u Ameriku, „obećanu“ zemlju. Lagodno sam tu živeo, naravno, u materijalnom smislu, jer tradicija i kultura našeg i njihovog naroda naprosto su nespojive, iz čega proizilazi da sam se ja, uvek, iako sam u Arizoni od svoje dvadest i neke, osećao kao stranac. Taj brzi način života nikada mi nije odgovarao ali… nisam pronašao bolje rešenje, mislio sam ću na drugom kontinentu uspeti da zaboravim Katarinu. A posao mi je dobro išao… I tako, prođe sedamnaest godina za tili čas… 

Bilo je nekoliko usputnih veza, ništa ozbiljno, a onda je naišla Tifani. Ne mogu da kažem da je volim. Draga mi je i ženim se jer ne želim da ostanem sam.
Svadba je za mesec dana, i ona je apsolutno posvećena organizaciji… A ja… Mene misli vode u zemlju Srbiju.
Kada smo Danilo i ja nedeljom šetali Zmaj Jovinom… kada smo pili kafu na -avi, kada smo svirali gitaru na keju, pevali i glupirali se pokušavajući da osvojimo srca mlađanih Novosađanki… Kako je sve to prohujalo, i kud je sve to nestalo… Gde su ti dani, gde su ti ljudi… Goca se odselila sa Saletom u Hrvatsku kod njenih, Petar i Danica ostali su u Novom Sadu. Mikica je u Londonu, Danilo nas posmatra odgore… Ana se nije udala… E, mladosti moja…

Iz razmišljanja me prekide zvono na vratima. Dobio sam pismo iz daleke mi, i drage, moje najdraže Srbije.
Uzeo sam pismo, pomirisao ga. I znao sam ko ga šalje pre nego što sam pogledao adresu pošaljaoca.
Katarina. Bila je to definitivno ona.
Miris njene kose ispunio je moju radnu sobu toga dana kada sam raskinuo veridbu sa Tifani, uhvatio prvi avion za Beograd i odleteo… Slobodan kao ptica. Gnevan i očajan zbog onoga što sam iz pisma saznao.

Sada si samo moja

– Uđi, Laki, skuvala sam ti kafu, bez šećera, beše? – bila je to Katarina, lepša nego ikad.
Kosa joj je bila potpuno seda, pokupljena u rep, ali oči… Isti sjaj u njima. Do ludila me je dovodio taj sjaj, do oltara me je prognao sa drugom ženom, skoro…
– Katarina, ti… oporavila si se… Izgledaš… izgledaš potpuno… – nisam mogao da nađem odgovarajuće reči, bio sam zbunjen, šokiran, i njome, i pismom, i preokretom situacije.
– Bolje mi je, Laki. Moram da živim, sada imam zbog koga. Tu je moja Milica, mamina lepotica, doselila se meni posle smrti onog…
– Idiota – prekinuo sam je dovršivši ono što je htela da kaže.
Malo je reći da je Danilo bio idiot. Nema reči koje bi bile dovoljno ružne i pogrdne da bih njega opisao. Razbojnik. Manijak. Slabo, slabe su to reči…

Katarina mi je još u pismu otkrila tajnu koju je godinama čuvala, jadna moja, napaćena, draga… Danilo ju je tukao za „loše ispeglanu košulju“, za „nedovoljno slanu supu“, za dobro jutro, za laku noć… kada mu se nasmeje, kada ga popreko pogleda… Stalno je pronalazio razloge… A ona je krila… Od mene su krili svi. Jer, znali su… ubio bih ga. Kunem se, zadavio bih ga golim rukama samo da sam znao… Zato mi niko nije rekao. I zato se Katarina razbolela… Ne zbog ljubavnika, ne zbog njegove smrti, već zbog živog stvora, monstruma… Ljubavnika je izmislila da bi mi objasnila svoje sve lošije psihičko stanje.
– Zašto mi nisi rekla, Katarina?! Toliko smo se puta čuli, dopisivali smo se redovno a ja ni slutio nisam – bio sam razočaran u sebe, u nauku kojom se bavim. Pobogu, pa ja sam psiholog, pomogao sam mnogim ljudima, a osobi do koje mi je najviše stalo nisam bio u stanju da pomognem!
– Znala sam šta bi ti uradio, zato ti nisam rekla. A on mi je pretio da će, ako ti kažem, ubiti i tebe, i mene, i Milicu… Veruj mi da bi to uradio… Ne znaš u šta se pretvorio tvoj najbolji drug…
Zaplakala je.

– Dobio je ono što je zaslužio, ne plači! – nikada ne bih pomislio da ću izgovoriti tako nešto. Ali, posle svega što sam čuo… nije mi ga žao. Neka gori u paklu!
– Nisi mi rekla kada je to počelo? Kada je počeo da te maltretira? – upitao sam.
– Neposredno po tvom odlasku u Ameriku napisala sam ti pismo koje je on pronašao. Pisala sam da mi je žao što sam se udala za Danila, da smo dva različita sveta, da se ne slažemo ni u čemu, i da si bio u pravu kada si rekao da je on obični kreten. I… da bih volela da sam s tobom, u Americi. Od tada je sve počelo… Ljubomora je bila pokretač nasilja, okidač u Danilu. „Šta je, gospođa bi možda u Ameriku, tamo bi ona, sa svojim princem…“, uvek je počinjao tom rečenicom, a završavao… Joj, prviše je bolno… – zajecala je.
Zagrlio sam je i pomazio po kosi.
– Sada je sve prošlo… Prošlo je, ne brini… – šaputao sam joj.
Kada se smirila, ispričala mi je o onom slučaju koji je i mene doveo u Novi Sad, o torbici koju je pronašao pecaroš… Nervno rastrojena, kakva je bila tih dana, bacila je u Dunav kompletnu dokumentaciju. Time je, verovatno nesvesno, želela da se otarasi svog identiteta, svoje sudbine koja ju je lomila kao što vetar lomi nežnu grančicu. Nije se sećala našeg susreta na Miletićevom trgu.

Oporavila se tek kada je čula da je Danilo poginuo. Bukvalno preko noći došla je sebi. Možda grozno zvuči, ali tek kada je on umro, ona je smogla snagu da nastavi da živi. Jer… život je čudo. I proživećemo ga zajedno, napokon, moja Katarina i ja ruku pod ruku, u dalekom gradu Jumi, u državi Arizona.