LJUBAVNA PRIČA: Pogrešna procena ljubaznosti

Bio sam očajan kada me je Tanja ostavila zbog „bogatijeg i stabilnijeg muškarca“. Nisam znao šta ću od sebe i jedino što sam želeo bilo je da joj vratim istom merom. Zajednička prijateljica Aleksandra, koja je inače bila u dugoj vezi, našla mi se u nevolji lečeći moje slomljeno srce, a ja sam u njoj video idealnu „partnerku“ za osvetu…

– Nije sve što si mi dao bilo dovoljno – slušao sam a odmah zatim i gledao kako Tanja svojim odlaskom i poslednje krhotine mog srca slama u ritmu koraka koji su je udaljavali od mene. Ostao sam kao pokisao miš, bedan, siv i nevažan. U poslednje vreme povremeno mi se žalila da se oseća zapostavljenom, rekla je da sam previše radio a premalo brinuo o njoj, ali mi se kada bismo se videli, kačila oko vrata kao najzaljubljenija devojka na svetu. 

Obećao sam joj da ću pokušati da joj se posvetim ali mi se učinilo, i pre nego što sam preduzeo korake u tom pravcu, da se smirila. Bar je tako delovala kada sam joj dao punomoć na svoj račun u banci. Osam godina bili smo u vezi i da me je neko pitao da li su naše emocije u međuvremenu izbledele, zakleo bih se da je sve bilo savršeno, a da je ljubav vremenom postala stabilnija jer smo i nas dvoje stasali, uozbiljili se i osamostalili. Ako na početku veze, kada smo bili nezreli klinci, nismo znali šta zapravo želimo, osam godina kasnije sve je bilo na svom mestu, na adresi stana u koji je s jeseni trebalo da se uselimo, a onda bismo planirali venčanje.

– Pravićeš me od blata – umela je da mi kaže kada bi bila nezadovoljna nekim mojim postupkom, ali ja sam davao sve od sebe pa nisam brinuo za povremene, mislio sam, divljanjem hormona izazvane scene. I dok je ona u minus fazama pokazivala zavist i ljubomoru što je nekima baba ostavila stan dok ćemo mi za života morati da grcamo otplaćujući kredit, a njenoj najboljoj prijateljici stric je za svadbu poklonio skupo krstarenje koje ćemo mi videti samo na TV-u, ja sam, glupi romantik, bio zadovoljan time što se volimo i što ćemo deci ostaviti makar tih 60 kvadrata i dovoljno razglednica sa Jadranskog i Jonskog mora.

Izdala me je voljena

Tanja je mislila drugačije i, mada se uveliko razbacivala glasnim poljupcima i medenim rečima upućenim meni, odlučila je da sve okonča.

Nije to bila samo veza, bili smo prijatelji, par u društvu parova i već određeni kumovi Aleksandri i Dušku. Aleksandra je, zapravo, bila Tanjina najbolja prijateljica, a tokom tih osam godina i meni je postala vrlo bliska. Ona i Duško bilu su u vezi duže od nas, pa više nisam znao gde prestaje a gde počinje naš prijateljsko-bratsko-kumovski odnos.

I prvo sam njih pozvao da vidim znaju li kakve su se bubice tih dana nastanile u glavi moje Tanjuške.
– Koliko znam, ona misli ozbiljno – rekla mi je oprezno Aleksandra. Tada sam pomislio da bira reči zato što nije načisto sa Tanjinom rešenošću, ali kasnije ću shvatiti da nije znala šta da mi kaže jer su na mom čelu izbijali ogromni rogovi za koje sam se poslednji uhvatio.

Kada je videla da po svaku cenu hoću da je vratim jer mi je bio nepojmljiv, potpuno nezamisliv, naš raskid, Tanja je s izrazom gnušanja i snažno mi se unoseći u lice, gotovo vrisnula:
– Imam drugog! Shvatili su svi osim tebe! Nisam htela da te povredim i da ti sve priznam misleći da ćeš sam shvatiti, ali ti si očigledno postao gluv za moje reči… – ipak je, gadura lažljiva, pokušala da opere savest gledajući kako mi se kupe suze u očima, i kako čovek od metar i devedeset centimetara pred njenim očima postaje ruina, slabić spreman da umre za nju ako treba…

– Ne, ne diraj me… – odgurnula me je kada sam pokušao da uzmem njenu ruku onako kako je volela. – Izvini, ali u meni tvoj dodir odavno ništa ne budi… Zvuči grubo, ali bolje je da znaš, da se ne nadaš…
Nije mi bilo važno to što sedimo u bašti kafića ispred moje zgrade i što se klinci koji su se igrali pored saksije sa cvećem ispred stola gurkaju gledajući kako „Tozi iz kraja“ drhte ramena u grčevitom plaču.
Nije mi bilo dovoljno ni to što sam na njenom licu video izraz dosade, što je svaki čas pogledavala na sat i cupkala udarajući štiklom o mermerni pod. Morao sam još malo da je zadržim, morao sam brzo da pronađem neku logiku jer su čuda pretila da me uguše usred bela dana, prolećnog i punog mirisnog polena.

– Ali, zašto si onda nosala skice stana i planirala da najveću sobu pregradiš zidom da bismo imali dve dečje? Zašto si dozvolila da platim letovanje pre samo mesec dana? Zašto si uzela koliko juče moj stari telefon kada si znala da ćeš ovo da uradiš?

– Tozo, treba li da te podsećam na to da nisi bio gladan kad si trošio na mene? – rekla je bezdušno. – Uostalom, i ti i ja znamo koliko imaš novca na računu… Nisi bedan i nemoj tako da se ponašaš…
– Ali, šta se onda desilo?! Zar to nije bilo dovoljno?
– Nije… Moje potrebe su veće, a on ima taman toliko… Stan koji je otplatio, dva skupa automobila plaćena kešom, posao koji radi koliko hoće i vremena da se posveti kome hoće. I, pravo da ti kažem, presrećna sam što me je izabrao. Dobro, možda jesam lepa, zgodna, budimo realni, i atraktivna, ali znamo svi kakve devojke traže ti takvi momci. Manekenke, poznate naslednice, estradne ličnosti… E sad, meni je tu iz nekog razloga pala kašika u med i ne smem da dozvolim da to prođe, da propustim… Bilo je u našoj vezi lepih momenata… U nekom trenutku zaista sam mislila da ćemo celi život provesti zajedno, ali desilo se to što se desilo… S tobom je sve splasnulo, sa njim se uzburkalo i eto…
– Znači, suma sumarum, pare su presudile?
– Nisu, znaš da nisam sponzoruša… ali sam devojka svesna sopstvenih kvaliteta i spremna da se dam, pa zato i tražim. Osim toga, on je mnogo interesantan, duhovit, proputovao je pola sveta i uvek ima o čemu da priča…

Podrška prijatelja

Eto, tako sam saznao da je sve u šta sam verovao bilo samo iluzija. Poslužio sam kao zaklon usputne autobuske stanice dok ne dođe onaj koji vodi na pravo mesto… Baš tako sam se i osećao, ništavno, prazno, jadno i iskorišćeno…
– Nisam mogla to da ti kažem – rekla mi je Aleksandra kada sam je pozvao da nekome dušu otvorim. Duško je tada bio na službenom putu. Mamu i tatu sam već „smorio“, brata i sestru nisam imao, a drugovi su i tako smatrali da sam previše popustljiv prema Tanji. Iako nisam znao može li mi koristiti susret sa njenom prijateljicom, morao sam te večeri da izađem u osam, i da tako bar napravim privid da je sve u mom životu isto, da je ona po koju ću doći Tanja.
Bilo je logično da je prijateljica brani, i protiv te logike nisam imao ništa protiv ali sam, uz mnoštvo uvreda na Tanjin račun, morao da je uputim u novost. Očekivao sam zid, a dobio podršku.
– Imala je ona uvek svojih „bubica“ – iznenadila me Aleksandra. – Znala sam da pati što ne živi luksuznijim životom, čak sam tražila način i da opravdam tu frustraciju, ali nisam znala da će biti spremna na ovako radikalan, može se reći, monstruozan potez.
– Pričaš to da bi me oraspoložila – rekao sam joj, oslobođen inhibicija zbog uticaja viskija sa ledom kojim sam zveckao. – Dobre ste toliko dugo, znaš kakva je, kao droga opojna, lako se navučeš na nju, a umireš kad je nema… Dobra je… Taj je sigurno nije slučajno odabrao…
– Nije, ima ona svojih kvaliteta, ali to nisu oni o kojim pričaš. Zvučaću licemerno, ali ona nije toliko dobra osoba koliko voli da veruje da jeste… Uostalom, pokazala ti je ovim postupkom. Jedno je prekinuti lošu vezu i započeti drugu, ali drugo je čekati siguran „tip“, pa tek onda slomiti srce onome u koga si se klela… – raspričala se Aleksandra dok se šareni koktel približavao dnu čaše.
– A zašto ste tako bliske kada je loša kao što kažeš? – nije mi bilo jasno.
– Savršenstva nema… Razočarala sam se u mnoge takozvane prijatelje, ona je još dobra kakvi su drugi. Sa njom se može „kvalitetno izgubiti vreme“, pričati o svemu, čuti novosti, zanimljive informacije, ali to ne znači da sam glupa i da ne vidim njenu opsednutost materijalnim i zlobu prema ljudima koji imaju ono što njoj nedostaje. Ja iskreno kažem šta mislim i kako jeste, a ako je to moj greh…
– Zar ne bi, kao njena prijateljica, trebalo da opravdaš svaki njen potez?
– Bože sačuvaj! Naprotiv, ja sam ta koja treba da joj ukaže na greške. Znači, da je počela da se drogira, trebalo bi da je podržim? Ma ne, ne mislim da je uradila pametnu stvar time što te je naputila, to priznajem. Dobar si čovek, predan, lojalan, usavršavaš se na poslu, ne donosiš ishitrene odluke, stojiš obema nogama čvrsto na zemlji, voliš nju i, što je veoma važno, njene bubice… On ju je zaveo trivijalnim frazama na koje nismo padale ni u srednjoj školi, i zato sve upućuje na novac…

Olakšanje i rasterećenje

Nisam više znao misli li zaista tako ili se dodvorava meni, ostavljenom, jadnom i bednom. Bilo kako bilo, kući smo krenuli pripiti, ali ja sam se posle njenih reči mnogo bolje osećao. Da li zato što sam nekome otvorio dušu, zato što sam čuo nekoliko pohvalna o sebi, ili zbog olajavanja moje, sada bivše, devojke, tek, bilo mi je bolje. Prvi put tih dana legao sam u krevet rasterećen.

Jutra, i prvo posle te večeri i svako sledeće, nužno su me podsećala na nju. Čekala bi me redovno poruka za dobro jutro, ili bi se pak Tanja meškoljila na drugoj strani kreveta. Sada me je čekala hladna posteljina, prazan displej i ranjeno srce. Opet sam pozvao Aleksandru. Nisam je više pitao za Dušana, nas dvoje smo u razgovoru već procesiurali neke teme, sa njim u društvu vratili bismo se na iste, a ja sam tako želeo da čujem nešto novo, da produžim dalje, makar u priči.
Čim sam joj predložio kafu, Aleksandra je pristala. Pola sata kasnije sedeli smo uz kafu, ja jednako šokiran i povređen, a ona staložena, brižna i spremna da sluša.
– Zar nisi na godišnjem od danas? – upitala je jer sam pre ovih dešavanja najavio da ću uzeti nekoliko dana odmora pošto sam bio sasvim iscrljen poslom.
– Predomislio sam se. Tih nekoliko dana bili su predviđeni za nas dvoje – priznao sam.
– Onda je bolje što si nastavio da radiš. To leči.
– Da, ali kako ću bez nje odlaziti čak i na posao? Ne mogu da funkcionišem bez nje… – zavapio sam u očajanju.
– Tozo, čoveče, trgni se! – uhvatila me je za ramena. – Devojka te je ostavila, niko nije umro! U redu, razumem da to nije lako jer nisi očekivao i davao si sve od sebe da to između vas uspe ali, Bože moj, ode jedna, druga dođe… Videćeš, za koju godinu jedva da ćeš se Tanje sećati…
– Nikada neću prestati da je volim…
– Ovoliki… – rukama je pokazala otprilike razdaljinu od pola metra. – Ovoliki nož ti je u srce zarila a ti i dalje kmečiš. Na kraju krajeva, muško si! Kako možeš sebi da dozvoliš takvo ponašanje? Stisni srce, oporavi se, nađi drugu, mnoge bi te jedva dočekale…
– A ona, kako ide ta nova romansa?
– Ne znam, a i da znam ne bih ti rekla. Šta imaš od toga? Nju više ne možeš da vratiš jer ona to ne želi i kraj priče!

Kada sam došao kući, išamaran Aleksandrinim rečima ali i osnažen njihovim dejstvom, pomislio sam da je ona hrabra devojka. I ranije sam je smatrao odlučnom i razumnom, ali u ovih nekoliko susreta zapravo sam shvatio koliko je nesebična. Nije ona tip devojke koja bi ostavila dečka na cedilu posle gotovo decenijske veze, pomislio sam i zaključio da je Dušan pravi srećnik. 

Njoj definitivno treba neko ambiciozniji i vredniji od njega, shvatio sam kada sam zaključio da je on u životu, poslu i ljubavi samo imao sreće, bez mnogo truda i odricanja. A ona je bila baš devojka od akcije, za nekoga od akcije. Kada bolje razmislim, za… mene!

Otišavši potpuno severno od srca, shvatio sam da bi možda dobro bilo kad bih sebi i njoj dao šansu. Nema sumnje, njene reči ohrabrenja nisu bile samo uteha, provukla se kroz njih i neizmerna simpatija prema meni… Čak i fizički bolje bih joj pristajao od Dušana koji je morao da se propne na prste da bi bio viši od nje. Ja sam joj bio baš po meri. Slični su nam bili i putevi uspeha na poslu, i svega što je tome prethodilo. Đavo da nosi Tanju koju mi je upravo on i bacio na put… Zašto nisam Aleksandru prvu upoznao kada sve upućuju na to da smo kao stvoreni jedno za drugo?!

Glupost za glupošću

Pozvao sam je opet nabacivši da bismo mogli da pozovemo Dušana na kafu.
– Dušan se odmara – rekla je pre nego što sam do kraja izgovorio pitanje. Hm, simptomatično je bilo to što baš nije htela ni da ga upita… Još koji put špricnuo sam parfem kada sam shvatio da Aleksandra želi da se vidi sa mnom nasamo.

Već je sedela u bašti kafića kad sam došao trudeći se da hodam što ležernije. Gosti su verovatno pomislili da mi je paun omiljena životinja, ali bilo mi je važno to što mi se smeškala ona kojoj sam se dopadao.
Opet se priča najvećim delom svodila na Tanju.
– Budi spreman da ćeš pravu „organsku reakciju“ doživeti tek kada je vidiš sa drugim. To će da boli, veruj mi… Ali, nemoj da pogneš glavu, da se spetljaš ili, ne daj Bože, da im priđeš, nego uzmi neku lepu devojku pod ruku pa učini da i nju bar malo dotakne činjenica da si se odmaknuo od nje… Sam pronađi način…
Upućivala je na sebe, bubnjalo je u mojoj suženoj svesti. I, zaista, šta bi Tanju moglo više da zaboli od pogleda na mene i njenu najbolju prijateljicu kako šetamo ruku pod ruku?! Tu je i Dušan ali, pobogu, bar ja imam pravo da povredim druge posle svega što mi se desilo…
– Onda… – rekao sam kada sam je dovezao kući, a pre nego što je izašla iz auta. – Kada ćemo se opet videti?
– Paaa… ne znam – zamucala je praveći se neveštom. – Javi se kada ti bude teško, prijatelji treba da pomognu.
– U redu je to, ali – rukom sam pokazao na nju, pa na sebe. – Nas dvoje… kada se vidimo?
Namrštila se.
– Ajde – započeo sam samouvereno pre nego što je odgovorila. – Shvatio sam čemu su vodili ovi naši susreti…
– Čemu su vodili?! Tozo, ti si poludeo otkad te devojka ostavila? – rekla je rezignirano.
– Znaš da nisam poludeo… Susreti nasamo, komplimenti, „lepu devojku pod ruku“, pa „Dušan spava“…
– Sve to sam to govorila da pomognem, da se bolje osećaš. A Dušan se zaista odmara. Uostalom, šta je tu čudno? Nisi, valjda, daleko bilo, pomislio da te navodim na to da treba da se udvaraš meni? Daleko bilo… – ponovila je prekrstivši se. – Samo sam htela da te probudim iz obamrlosti u koju si zapao… To sa drugom devojkom bio je moj poslednji adut kada sam videla da ništa drugo ne daje rezultate…
Crvenilo me je oblilo do korena kose. Umesto da shvatim kakav sam šmokljan bio, umislio sam da sam super frajer kome čak ni potencijalna bivša kuma nije mogla da odoli. Na pogrešnoj adresi tražio sam dokaz da vredim, shvatio sam u momentu. Nisam hteo da priznam sebi da sam nekoj poslužio kao kanta za otpatke, pa sam od pogrešne tražio demanti.
– Nemoj ništa da kažeš Dušanu… – pogledao sam je molećivo.
– Ne brini – uzvratila je lafovski.
Upravo taj blam pomogao mi je u „odvikavanju“ od Tanje i svega što je bila u mom životu. Pokazalo se još jednom, kao i u vezi sa njom, da sam sve video onako kako sam hteo žmureći na jedno oko i baveći se površnim emocijama.

Nastavio sam da se družim sa Aleksandrom i Dušanom kao da se ništa nije desilo… Danas se tek ponekad upitam kako sam mogao da budem tako lakomislen sa Tanjom, ali i sa Aleksandrom koja mi ničim nije pokazala da joj se dopadam. Sve je bio proizvod posrnule mašte…
Ipak, da se sve nije tako desilo, i danas bih patio za Tanjom. Ovako, postao sam svestan činjenice kakav sam i počeo sam da tražim iskrenost u očima devojaka, pravu iskrenost, ne onu o kojoj maštam…