LJUBAVNA PRIČA: Posvetio se Bogu zbog izneverene ljubavi

Razočaran u ljubav i ljude, pošten i čestit mladić Dimitrije shvatio je da, posle izdaje voljene, neće imati snage da opstane u svetu koji je na najgrublji način izneverio njegova očekivanja. Marija, devojka kojom je nameravao da se oženi, udala se dok je Dimitrije služio vojni rok za njegovog rođaka, posle čega on, slomljenog srca ali trezvene glave, napušta sve i postaje najpre monah, a zatim i iguman Sava.

Nekada se do manastira stizalo uskom stazom utabanom nogama mnogih ljudi koji su tuda, stotinama godina, hodili. Staza se probijala, krivudala po obroncima planine prolazeći kroz stoletnu četinarsku šumu. Voda je, vremenom, sprala zemlju i ogolela korenje najbliže površini. Povremeno se činilo, posebno kada put vodi uzbrdo, da je šuma stvorila stepenice da olakša putniku namerniku. Malo je tu bilo trave i niskog rastinja. Retki sunčevi zraci, kao da ih je dečja ruka nacrtala, jedva da su doticali tlo ne darujući mnogo života semenu koje bi tu vetar naneo. Pokoja visibaba i ljubičica s proleća, poneka šumska jagoda, sitna ali slasna, tu i tamo poneka borovnica. Šum koraka prigušivao je tepih od iglica, suvih i krhkih, koje su stolećima padale i dok su jedne trunule, druge su nastavljale to beskrajno tkanje. Stabla prava i visoka, krošnje gotovo pod nebom, a između polumrak i po najsunčanijem danu… provlačio se između drveća, igrao oko njega stvarajući privid drugog i drgačijeg sveta. Ako bi čovek hodio sam, ni sopstvena nije mu pravila društvo jer ga ja napuštala čim bi nogom kročio u šumu. Ipak, baš ta staza bila je dokaz postojanja života jer nema staze koja ne vodi nikuda. Ova je vodila do manastira koji bi se ukazao pred očima iza oštre krivine koja je skretala udesno. Granica između šume i livada, tame i svetlosti kao da je nožem odsečena. Za tren bi čovek morao da zažmuri, tek koliko da mu se oči priviknu na svetlost. Nije staza tu nestajala. Krivudala je dalje blagom nizbrdicom kroz cvetne livade, pokošeno seno, ili kao prtina kroz sneg, u zavisnosti od godišnjeg doba. Na proplanku, okružen zidinama, prostirao se manastir. Kao da je ruka Gospodnja raskrčila deo šume stvarajući dovoljno prostora za temelje ovog zdanja, i još malo više, za bašte oko njega, u kojima su vredne ruke monaha sadile i sejale ili iz zemlje plodove ubirale.

Sasvim na kraju livada, gde su se one opet u šumu pretvarale, tekao je žuboreći potok kao srebrna nit. Prirodno proširenje koje je vodu potoka usporavalo dorađeno je i prerađeno pa je sada tu bio ribnjak. Ne velik ali sasvim dovoljan manastirskoj bratiji.

Obale potoka spajao je drveni most čvrste građe sa ogradom na obe strane. I do njega i od njega vodio je širi put – njime su se vukla drva iz šume. Zime su ovde bile i duge i hladne. Struja je stigla tek pre nekoliko godina, ubrzo po završetku puta čija je zmijolika siva traka vodila do kapije manastirskih zidina.

Dolazak u manastir

Baš tom stazom je, pre gotovo trideset pet godina stigao visok i snažan dvadesettrogodišnji Dimitrije. Bilo je kasno leto, polovina septembra, kada je zvekirom udario o vrata čekajući da mu otvore. Na dečačkom licu bila je muška odlučnost. Usne čvrsto stisnute, u crtu slivene, između obrva urezana bora, duboka za takvu mladost, jasno pokazujući da mu se teške misli roje po glavi. Padao je prvi suton; porani on uvek između ovih brda.

– Pomaže Bog, putniče namerniče!

– Bog ti pomogao! Hoću da se zamonašim.

Tri godine Dimitrije je bio iskušenik. Poslušan, predan, vredan, iskušavan na sve načine, što od ljudi, što od sebe samog. Ali se nijednom nije pokolebao. Od svih ljubavi koje je u sebi nosio na prvom mestu i najjača bila je ona prema Gospodu. Dolazili su mu i otac, i mati, i sestre… Ganule su ga njihove suze, posebno očeve. Doduše, samo je jedna kliznula niz obraz, ali je tada prvi i poslednji put video oca da plače. Ta, jedna jedina suza još uvek mu je ležala na srcu ali ju je on primio kao dar i blagoslov, kao znak da je na ispravnom putu. Dugo je sa ocem razgovarao, ozbiljno i muški. Otac je želeo odgovor na samo jedno pitanje: „Zašto?“ I samo na to pitanje nije dobio odgovor. Ne zato što Dimitrije nije želeo da mu udovolji već to jednostavno nije bilo moguće. Mogao je da mu predoči povod zašto je to učinio, ali to ne bi bio odgovor. Uzrok svemu bio je u najtajanstvenijim potrebama njegove duše, koje se ne mogu pretočiti u reči. Začudo, otac ga je razumeo… istina, samo donekle, ali dovoljno da mu da blagoslov. Dolazio mu je otac u još nekoliko navrata: kada se zamonašio i postao otac Sava, kada je po zadatku odlazio u druge manastire i kada je postao iguman ovoga, na čija je vrata jednom davno pokucao. Dolazio je dok je mogao. Kada ga je bolest prikovala za krevet, otišao je sin njemu da ga ispovedi, da mu da poslednju pričest i da ga isprati na poslednje putovanje.

Poseta majci na samrti

Bilo je tiho, sunčano letnje popodne. Iguman Sava je ikonopisao lik svetog Save po kome je dobio svoje monaško ime. Mnoge je ikone oslikao vođen rukom Gospodnjom, ali najmilije bile su mu one svetosavske. Nikada nije birao, sve ih je s ljubavlju i verom stvarao, ali bi mu svaki put kada je ikonopisao svetog Savu, srce brže zakucalo i osećao je da je bliži Bogu. Prenulo ga je kucanje na vratima.

– Uđi! – reče otac Sava.

Stevan, jedan od trojice iskušenika, priđe smerno, poljubi igumanovu ruku i reče:

– Oče igumane, traže vas na dverima. Došao je neki čovek, kaže da je iz vašeg rodnog sela i moli da ga primite.

– Idi, dete, odmah ću ja.

Uputio se iguman kroz hodnike do vrata manastirskih. Izdaleka je prepoznao svog prvog komšiju Vasilija. Obradovao se kada ga je ugledao, ali mu je zebnja stisnula srce.

„Dalek je put prevalio samo da bi me video. Mora da ima još nešto“, pomislio je.

Vasilije mu je bio najbolji drug. Rođeni su u nekoliko dana, zajedno su rasli, trčali po livadama, penjali se na najviše drveće i krali voće iz tuđih voćnjaka. Zbog toga su dobijali pokoju ćušku od očeva. Leti su se krišom kupali u rečici koja je tekla pored sela. Bilo je to lepo detinjstvo… Osmeh ozari igumanovo lice dok je prilazio svome prijatelju. Pozdraviše se čvrstim zagrljajem.

– Kojim dobrom, Vasilije?

– Nije dobro, Dimitrije… oče Savo… – zbuni se Vasilije.

– Šta je bilo?

– Tvoja mati je teško bolesna, više iz kreveta ne ustaje. Slomili su je i starost i bolest. Poslala me po tebe. Kaže, neće se s dušom oprostiti pre nego što te još vidi, zagrli i blagoslovi. Baš je tako rekla: „Moram da blagoslovim mog Dimitrija.“ I eto, došao sam da ti to kažem i da te, ako može, kući odvedem. Koliko danas. Nije htela ranije… Pa, ti vidi…

Za jedan sat sve je otac Sava organizovao, spakovao je nešto stvari i krenuo u svoje rodno selo. Nekako je znao da će je živu zateći i… ne bi mati poslala po njega da nije ozbiljno. Bila je to tiha, ćutljiva, i nadasve vredna žena. Nikada se ni na šta nije žalila, nikada nikome nije prigovarala i ni od koga ništa nije tražila. Sada, na kraju svoga puta, poželela je da još jednom vidi sina i da se od njega oprosti. Bila je to prva, ali i poslednja, želja koju je uputila svome Dimitriju za gotovo trideset pet godina njegovog monaškog života.

Kada su stigli u selo, mati je bila budna; čekala ga je. Ugledavši ga na vratima sobe, nasmešila se:

– Stigao si, sine moj?! Morala je mati još jednom da te vidi i da ti kaže…

– Nemoj, majko da pričaš. Samo se ti odmaraj – reče Dimitrije, saže se i poljubi njeno izborano čelo.

– Naodmaraću se ja… Zvala sam te još jednom da te vidim i da ti blagoslov svoj dam. U srcu se nikada nisam pomirila sa tvojom odlukom. Teško mi je, sine, bilo. Sve ove godine sam, kad god me niko nije video, plakala i tugovala što si takav život odabrao. Sada znam da su najteže suze majčine. Nisam smela tako… Pre nego što odem, hoću da te blagoslovim i da te zamolim za oproštaj.

– Ćuti, majko, molim te, ćuti. Kakav oproštaj? Ako neko treba za njega da moli, onda sam to ja.

Sedeo je pored starice držeći je za ruku svu noć. Nije ona oka sklopila. Nisu pričali. Samo bi joj povremeno dao gutljaj-dva vode. Gledajući to izmučeno telo, tu hrabru ženu koja ni uzdah nije pustila da ne bi video koliki bol u sebi nosi, prvi put je u dubini svoga bića postao svestan majčine veličine. Niz lice mu se skotrljaše suze. Plakao je bezglasno, dugo, puštajući bujicu ljubavi, poštovanja i tuge da se iz njega izlije. Nisu to bile suze kajanja nego pročišćenja. Duboko su ga pogodile majčine reči i njena molba da joj oprosti. Živeći život onako kako je znao da je za njega najbolje, učinio je da ona svoj ne proživi onako kako je želela. A ćutala je sve vreme jer u praznini koju je ostavio svojim odlaskom nije mogla ništa da kaže.

Povratak u prošlost

Majka je konačno zaspala pred zoru. Još malo je posedeo kraj nje, a onda tiho napustio sobu. Izašao je u dvorište da udahne vazduh probuđenog dana, da se prošeta. Hodao je pokošenim livadama i miris sena uvlačio se u svaku njegovu poru. Svakim korakom prolazio je kroz svoje detinjstvo i rano mladićko doba. Nije se mnogo toga promenilo. Samo je drveće poraslo, ponekog žbuna nije mogao da se seti, asfaltnog puta nije bilo. Produžio je do rečice. Seo je na zaravnjen, poveći kamen. Nekada su Vasa i on tu ležali na suncu čekajući da im se osuše gaće, u nameri da prikriju izdajnički dokaz svoje neposlušnosti.

Njegovo detinjstvo bilo je srećno. Bio je najmlađe, šesto dete svojih roditelja. Jedini sin. Rastao je negovan rukama šest žena, a svaka je želela da mu udovolji i da nešto, posebno za njega, učini. Poticao je iz imućne porodice u kojoj su svi morali da rade. Otac je bio strog, ali ne preke naravi. Ljubav prema sinu jedincu nije pokazivao, bar ne javno. Često je „grdio“ žensku čeljad što ga toliko maze i od njega prave „mekušca“. A srce mu je bilo puno dok je gledao Dimitrija. To je radio u potaji, kada je bio siguran da ga niko ne gleda.

Kovao je velike planove za svog jedinca. Oženiće on svog Dimitrija dobrom i zdravom devojkom i dočekaće unuka, ma šta jednog, više njih, da mu ispune i kuću i starost. Odmalena ga je vodio svuda sa sobom govoreći mu i pokazujući šta će sve, jednoga dana, biti njegovo i njegovih sinova. Mali i mlad, nije baš najbolje razumeo šta mu to otac govori, ali je u detinjoj duši osetio da je drugačiji i od svojih sestara i od ostalih dečaka koji su imali braću. Ovaj je vazduh udahnuo, tim je mlekom zadojen, to je sa njim stasavalo.

Prolazile su godine, roditelji su starili, sestre su se, jedna po jedna, udavale, a Dimitrije je rastao i postajao momak, stasit, pametan, poslušan i veoma lep. Nije bilo devojke koja za njim nije uzdisala. Drugovi su mu pomalo zavideli, šalili su se na njegov račun i vodili su sa njim „muške“ razgovore. Duboko su verovali u to da svaka želi da bude njegova. Ispitivali su ga o svemu pokušavajući da saznaju nešto više, kakav detalj koji nije za priču. Dimitrije se na sve to smeškao, odmahivao glavom, slegao ramenima. Kako da im kaže da još nijednu nije poljubio? Sada je već razumeo šta mu je to otac govorio i šta je od njega očekivao. Nije mu se nikada suprotstavio, ali je njegova duša stremila drugde, nešto je tražila, a šta, ni sam nije znao jer to nije u svom okruženju ni video, ni čuo, ni omirisao, ni dodirnuo…

Najbliži sebi bio je u trenutku kada ga je otac prvi put odveo u crkvu u obližnjem gradiću. Bili su tamo nekim poslom i otac je navratio da upali sveće pokojnim roditeljima i jednu posebnu, veću od drugih, za zdravlje svom jedincu. Nisu se dugo zadržali; ocu se žurilo, pa Dimitrije nije shvatio šta ga je to dotaklo. Ali nikada nije zaboravio taj kratkotrajni osećaj ispunjenosti. Nikome ništa o tome nije govorio.

Žena njegovog života

Nekako posle dvadeset prvog rođendana krenu Dimitrije sa Vasom i još dvojicom drugova da pokose najudaljeniju livadu koja je pripadala drugom selu. Bila mu je to majčevina i uvek ju je poslednju kosio; trebalo je dugo do nje pešačiti. Nekada bi i zanoćili ako posao ne bi za dana završili. Otac se slabo osećao pa mu nije dao da i on pođe. Začas će to njih četvorica. Čim su stigli, pojeli su nešto od onog što im je mati pripremila i uhvatiše se posla. Stigli su kosci i na susednu livadu. Kose su sevale, dovikivali su se, čuo smeh. Ali se posao nije prekidao. Najbolje se radi kada se uhvati ritam.

– Posl’o me ćaća da pitam imate li duvana? Njemu ponestalo pa, veli, da se ne vraća u selo ako ko od vas ima.

Dimitrije zaustavi kosu u zamahu, podiže pogled i prva misao mu bi: „To je ona! Takvu i otac želi za mene.“

Ćutke ju je posmatrao. Devojka ga je gledala prvo u oči, pomalo izazivački i bez lažnog stida. Svikla je ona da je momci prvo gledaju „k’o blente“, u šali je govorila drugaricama, pa tek onda ponešto mucajući prozbore.

– Hajde, Mito, odgovori devojci – doviknu mu Vasilije.

– Ne pušim.

To je bilo sve što je uspeo da izusti. Srce mu je brže zakucalo, ispunila ga neka milina, blagost mu je dotakla dušu a krv je brže strujala žilama.

– Marija – reče devojka pruživši mu ruku.

– Dimitrije – jedva je izustio. Brzo je povukao ruku, kao da je punu šaku žara dodirnuo. Pekao ga je dlan danima posle tog prvog dodira.

Ćutao je po povratku kući. Drugovi su zbijala šale na njegov račun stalno dobacujući:

– Ne pušim!

Počeša Marija i Dimitrije da se viđaju. Prvo su se, kao slučajno, susretali po livadama, kraj rečice, u šumi dok je skupljao granje za potpalu, a ona brala jagode ili pečurke. S njim bi bio Vasa, s njom poneka drugarica, ali su ih ubrzo ostavljali same makar na pola sata. Kasnije su se viđali nasamo, još uvek kao slučajno, da bi počeli na rastanku da ugovaraju sledeći susret. Svojima u kući ništa nije govorio ali je otac sve video. Ništa ga nije pitao, da što god ne pokvari, ali je uspeo da sazna koja je devojka u pitanju. Već je polako planirao svadbu o kojoj će se po okolnim selima dugo pričati. Da svi zapamte ženidbu njegovog sina jedinca. Doduše, više bi voleo da Dimitrije prvo vojsku odsluži, ali neka bude kako Bog hoće. Počeo je češće da ga vodi u gradić i stalno mu je odeću kupovao.

– Treba ti, momak si – govorio mu je ako bi se Dimitrije nećkao ili usprotivio.

Zima je sve preokrenula

Prošlo je leto, pa i ono miholjsko. Jesen je bila naklonjena Dimitriju i njegovoj ljubavi. Sve češće odlazio je ujaku u selo, da ga obiđe i popriča sa njim, u nadi da će, makar na tren, videti svoju Mariju. Za njega je to bila gotova stvar. Voli je i oženiće se njome iako joj nikada to nije rekao, ni njoj niti bilo kome drugom osim Vasiliju tek ponešto jer ga je stalno zapitkivao. Tako je vaspitan, za čast i poštenje. Takva im je porodica: iznad svega obraz, pa onda sve ostalo. Ni pomislio nije da se može viđati sa devojkom a ne oženiti se njome.

Marija je bila jedinica u roditelja, čuvali su je i negovali k’o zenicu oka. Kuća bogata, svega u izobilju, a ona jedna. Izrasla je u lepo, ali svojeglavo i vragolasto devojče. Verovala je da ceo svet postoji samo nje radi. Ništa ozbiljno nije shvatala, hirovitost je bila njeno najjače oružje. Što joj je srce poželelo, to je dobila. Život je za nju bio igračka. Ako bi joj roditelji šta prigovorili, odmah bi se „razbolela“ i ostala bi u krevetu sve dok naum ne ostvari. Ljude je volela dok su joj želje ispunjavali i dok su joj se divili.
Tako je i Dimitrija mnogo „zavolela“ jer je znala da je centar njegovog sveta. Dolazio je, na njen zahtev, i po dva-tri puta dnevno u njeno selo samo da bi je video i desetak minuta s njom proveo. Kao da je istraživala granice njegove ljubavi i svoje moći.

Zima je sve preokrenula. Bila je veoma duga i hladna. Toliki sneg ni najstariji meštani nisu pamtili. Napadao je do iznad pojasa odraslog čoveka. Vetar je nanosio smetove koroz koje je bilo teško probiti se. Prekinute su sve veze između sela, na desetine kilometara unaokolo. Dimitrije se samo nekoliko puta probio do ujakove kuće da čuje jesu li dobro i da, bar na tren, vidi Mariju. Dani kratki, brzo se smrkavalo, a noći ledene da je „kamen pucao“… Samo su se najbliže komšije okupljale na sat- dva da popričaju, da rakiju i kafu popiju i saznaju da li je ko šta novo čuo. Žene su plele, ili kakav drugi ručni rad radile, muškarci su vodili ozbiljne razgovore, a mladež je pričala, smejala se, zagalamila ponekad i čekala da prođe zima. Prepričavali su ko se u koga zagledao, ko je s kim raskinuo… Jednom takvom prilikom reče Vasa Dimitriju:

– Ona tvoja, glavna je u selu. Na sve sedeljke ide, najglasnije se smeje i sa svima redom očijuka. Onako, i hoće i neće. Njeni roditelji sve i svakoga u kuću primaju, samo da joj ne bude dosadno; stalno se na nešto žali. Razmili, brate Mito. Sve mi se čini da ona nije za vašu kuću.

– Ljudi svašta pričaju.

Znao je on svoju Mariju. Pa, samo je po desetak minuta s njim bila i bežala je u kuću da je ćaća ne grdi. Jedva je desetak poljubaca dobio i nekoliko zagrljaja. Najviše su se za ruke držali a on joj je prste ljubio. Bila je to devojka na ponos svojim roditeljima i na čast svakoj kući u koju se uda. A ljudi, dokoni u ove zimske dane, jedva čekaju da svašta po kućama pričaju.

Proleće je sporo dolazilo. Poslednji sneg je, tek krajem aprila, okopneo. Marija i Dimitrije nastavili su da se viđaju ali tajno. Ne da ona da se pročuje. A Dimitrije nije navaljivao. Na jesen će u vojsku pa, kad se vrati, razglasiće. Klela se ona njemu da ga voli i da će ga čekati. Eto, kad dođe na odsustvo, njihovi očevi će porazgovarati pa, ako se dogovore, objaviće zaruke.

Odlazak u vojsku

Polovinom septembra otišao je Dimitrije u vojsku, daleko od kuće, u karaulu, graničar da bude. Otac ga je ispratio kako njihovoj kući dolikuje. Tri dana častio je sve one koji su došli da se oproste sa vojnikom. Sve ove godine razmišljao je, planirao i čekao da doživi čast da sina u vojsku pošalje i radost da ga oženi. Posle neka bude kako biti mora. On je svoje uradio. Majka je u potaji brisala suze; znala je da ne valja plakati za sinom vojnikom ali srce nije znalo. Dolazile su sestre sa svojim porodicama pa je kuća vazda bila puna čeljadi. Jedva je uspeo da se iz nje iskrade da bi se pozdravio sa Marijom. Prvi put mu se bacila u naručje ljubeći ga i plačući. I njemu je tuga stegnula srce ali nije smeo to da pokaže, muško je. Tešio je i nju i sebe da će sve brzo proći, a onda će biti samo njegova, do kraja života. Vojnički dani tekli su i sporo i brzo. Karaula je bila na usamljenom mestu, udaljena od kasarne u gradu, pa je u slobodno vreme čitao ili se šetao po okolini. U grad je retko odlazio. Nije se tamo najbolje snalazio. U kafane nije zalazio, otišao je nekoliko puta u bioskop i to je bilo sve. Najlepše mu je bilo u karauli i oko nje jer ga je sve podsećalo na dom: i šume, i livade, i potoci…

Marijina pisma retko su stizala, ali ni on nije bio baš „od pera“, pa mu to nije mnogo smetalo. U malom džepnom kalendaru precrtavao je dane i brojao one do odsustva i povratka kući.

Jedne nedelje nije otišao sa drugovima u grad mada je bio slobodan. Posle ručka javio se dežurnom podoficiru da će prošetati po okolini sa kolegom Lazarom. Krenuše stazom kroz šumu i u razgovoru ne primetiše da su dobro poodmakli.

– Hajde da još onu krivinu prođemo, pa da se vratimo – reče Lazar.

To je bio prvi Dimitrijev susret sa manastirom. Obojica su se ćutke zagledala u prekrasni krajolik koji se odjednom stvorio pred njihovim očima. Činilo im se da posmatraju razglednicu koju su upravo poštom dobili. Malo su postajali, pa se vratiše.

Bio je početak maja i Dimitrije je znao da će polovinom meseca na odsustvo. Osam meseci je prošlo. Kako se dan polaska približavao, bio je sve nestrpljiviji. Mirno je i dalje obavljao sve svoje zadatke, odlazio je u patrolu, ali ga je iznutra obuzeo plamen koji je sve ove mesece u njemu tinjao. Kao da mu je srce kucalo u ritmu: kući, kući, kući… Svojima je pismom javio kada stiže. Samo je trebalo da spakuje i da krene.

Oca je video u oktobru prošle godine kada je zakletvu polagao, a majku s praga, kada je iz kuće krenuo. Nešto je bila bolesna pa su došli samo otac i stric. Baš je se uželeo. I Vase i svih ostalih. O Mariji nije smeo ni da razmišlja, činilo mu se da će mu srace ili stati, ili iz grudi iskočiti.

Monašenje zbog neverstva voljene

Stigao je u svoj gradić u nedelju, oko devet prepodne. Dan bistar i pitak kao izvorska voda. Nebo boje različka, bez ijednog oblaka. Sve već ozelenelo, pa se prelivalo od svetlozelene boje trave do smaragdnih tonova četinara. Livade su bile pune poljskog cveća, žutele su se pod maslačkom, ali je njegovo oko primetilo i sve druge boje cveća koje su se, kao da je neko dugu rasprostro po zemlji, provlačile između tog žutila. Na stanici ga je dočekao Vasilije. Kupio je moped pa je došao da ga do kuće prebaci. Pozdraviše se bratski, puni iskrene radosti što se posle toliko vremena vide.

– Dobro mi došao, brate Mito. E, krajnje je vreme bilo da i ti dobiješ odsustvo. Jesi li dobro putovao? Celu noć si u vozu proveo.

– Bolje te našao, Vasilije! Malo sam odremao, a ovaj naš vazduh me okrepio čim sam ga udahnuo. Je l’ kod kuće sve zdravo i u redu?

– Jeste, moj Dimitrije. Eno, majka ti već tri dana priprema hranu, sve ono što najviše voliš i stalno gunđa sebi u bradu: „Ko zna čime su mi tamo dete ‘ranili…“ Stigle ti i dve sestre da te dočekaju. I ostale će ovih dana. Nego, da prvo malo u kafanu sednemo i da nazdravimo tvome dolasku.

Naručiše pivo, nazdraviše i zaćutaše. Vasilije je više gledao u pivo nego u Dimitrija.

– Kaži mi, Vaso! Ima još nešto, vidim po tebi.

– Ima, moj Mito. Ne znam kako ću… Marija se danas udaje.

– Za koga?

– Za Jovu, tvog brata od ujaka. Šta da ti više kažem, moj Dimitrije?!

– Ništa!

Tri nedelje proveo je kod kuće a da Mariju nije spomenuo. Ni otac, ni mati, niti bilo ko nije je pred njim spomenuo. Prećutno je svima bilo jasno da iz njihove kuće niko neće otići u svatove. To se znalo još kada je ujak dolazio da sestru i zeta o svemu obavesti. Niti ih je zvao niti nije. Samo je rekao da se njegov Jovan ženi Marijom. Čim je to izrekao, otišao je pognute glave ne gledajući ni sestru ni zeta u oči. Sve je on znao. Pa, toliko je Dimitrije njemu dolazio u želji da Mariju ugleda, a sad ovo… Bilo ga je stid, ali nije mogao ništa protiv sinovljeve volje.

Povratak iz prošlosti

Vratio se Dimitrije da dosluži vojni rok. Obavljao je svoje zadatke ne govoreći nikome ništa. Svi su primetili da je nekako drugačiji, ali nisu ga zapitkivali. Ugasio se sjaj u njegovim očima. Najviše je usamljen po strani sedeo i kao da je vojevao sam sa sobom. Teška je bila ta bitka jer mu se iz grudi sve češće otimao uzdah, dubok, bolan, prepun slutnje i pitanja. Jedino se Lazar usudio da ga upita:

– Šta je, Dimitrije? Mogu li kako da ti pomognem? Vidim, mnogo se mučiš.

– Ne mučim se, Lazo, a pomoći mi ne možeš. Sam moram da odlučim. Nije ovaj svet za mene.

– Ma, daj Mito! Kako nije za tebe? Još nisi počeo da živiš…

– Život jeste, ali ovaj svet nije. Duša mi je prazna i traži nešto. Otkako znam za sebe, uvek sam želeo nešto više. Imao sam sve, a osećao da nemam ništa. Nije ovaj svet za mene, Lazare.

Tri dana pre završetka vojnog roka poslao je kući pismo. Poslednjeg dana obukao je odelo koje su mu od kuće poslali, oprostio se sa drugovima i starešinama i pokucao na manastirske dveri…

– Oče Savo! Oče Savo, majka vas traži.

Ustade iguman Sava sa kamena svog detinjstva i brzim korakom uputi se prema kući.