LJUBAVNA PRIČA: Trenutak večnosti vredan

Pošto sam često poboljevala, roditelji su me odveli na planinu, kod bake, kako bih se malo oporavila. Kada sam se obrela u toj divljini, mislila sam da tu neću izdržati ni dana. Međutim, meseci koji su suledili bili su nešto najlepše što sam doživela do tada. Tu se desila i moja prva ljubav, sa čobaninom, Milom, sa kojim sam provela nezaboravne trenutke

Često čitam ljubavne priče i uvek se divim tome kako ljubav pronalazi najčudnije načine da poveže dvoje ljudi, međutim, dosad nisam pronašla nijedan slučaj sličan mojoj ljubavnoj priči.

Davnih šezdesetih, bila sam učenica trećeg razreda Prve beogradske gimnazije. Pluća su mi bila slaba pa sam celu zimu i proleće pobolevala. Smenjivali su se zapaljenje pluća, pa bronhitis, pa uporni kašalj… Lekovi su mi donekle pomogli, a moj dobri stari doktor preporučio mi je odmor i oporavak na nekoj visokoj planini, po mogućnosti na mestu gde se sudaraju morski i planinski vazduh. Uz to, trebalo je da konzumiram samo zdravu, prirodnu hranu, a mladost će, kako je rekao, učiniti sve ostalo. Pošto materijalno stanje mojih roditelja nije bilo sjajno, naš mali kućni savet doneo je odluku da leto provedem kod tatine dalje rodbine na planini Bjelasici u Crnoj Gori. Naime, tatina stara strina živela je preko leta u katunima, čuvala je ovce i krave. Prihvatila je da dođem kod nje u goste i da ostanem, ako želim, celog leta. Iskreno, nisam se radovala letovanju na vrhu planine među ovcama i kravama, ali bila sam svesna činjenice da od tatine radničke plate kojom izdržava četvoročlanu porodicu ne mogu da letujem u hotelu sa pet zvezdica. Uostalom, treba da se lečim, a ne da izvoljevam.

Odmah po završetku školske godine spakovala sam svoje stvari i krenula sa tatom na dug put. Prvo smo išli vozom, pa autobusom ali, kada smo došli do podnožja Bjelasice, mogli smo da biramo: ili pešačenje ili jahanje na konjima. Nikada do tada u životu nisam videla konja a kamoli da sam ga uzjahala, pa izabrah pešačenje. Seljak koji nam je bio vođa puta nije gubio vreme na to da se sa nama ubeđuje. Natovario je naše stvari na konja, drugog je uzjahao i krenusmo uzbrdo. Dugo smo pešačili. Kako sam još uvek bila iscrpljena od bolesti, u jednom momentu zavapila sam: 

– Molim vas, podignite me na konja, lipsaću od umora. Ne mogu dalje…
Brkati seljak se nasmeši i ništa ne reče. Dalje smo jahali tata i ja na jednom konju. Tata je sedeo napred i upravljao dizginima, a ja sam bila iza njega čvrsto ga obujmivši oko struka. Klatila sam se čas na jednu, čas na drugu stranu, i činilo mi se da ću se svakog časa survati na zemlju. Negde pred veče, ukočenih udova, potpuno sluđena od straha, ugledah predivnu poljanu.

Rajski predeo

Pod kosim, zlatnim zracima sunca izgledala je kao predeo iz raja. Šumeći posred livade, kotrljao se potočić. Sjahasmo sa konja. Stajala sam raskrečena, na nesigurnim nogama. éedni i umorni konji požuriše da se napoje na bistrom potoku. Naš vodič pokaza nam rukom na mesto udaljeno pet stotina metara. Tek tada primetih katune jedva malo odlepljene od tla. Ne znam kako sam zamišljala svoje letnje boravište, ali ono što sam videla nije mi ulilo poverenje u dobar smeštaj. Pokupismo svoje stvari i polako krenusmo prema malom naselju. Kada smo se primakli, ugledala sam desetak istovetnih kolibica ozidanih kamenom i pokrivenih slamnatim krovovima. Lepo, ali nemoguće je da tu čovek može da živi. Na vratima jedne kolibice pojavi se krupna, postarija žena.
– O, Rale, sine, jabuko moja, jesi li to ti?
Otac spusti kofere i potrča starici u zagrljaj. Biće da je to strina Petrana.
– Je li ovo naša cura, rano moja, daj da je strina izljubi – potom i ja padoh u čvrsti zagrljaj strine Petrane i poljupci, oni sitni, mnogobrojni, počeše da pljušte po mojim vrelim obrazima.
– Vidi mene, budale stare, sigurno ste gladni i žedni, nego, ulazite u kuću da šta jedete i popijete.
Uđosmo u kolibu kroz minijaturna vrata. Čak sam i ja, iako visoka samo metar i šezdeset, morala da se sagnem da bih ušla. Unutra nas dočeka mrak. Kako su se oči privikavale, prvo ugledah nasred sobe otvoreno ognjište i u njemu vatru, a iznad, na lancima, okačen veliki kotao i u njemu ogromna količina mleka koje se kuva.

Unaokolo, po čađavim zidovima raspoređene drvene police, potamnele od dima i gareži, a na njima priprosto suđe, plehani tanjiri, okrnjene, emajlirane šolje, poneki drveni krčag, drvene kadice za mleko, nekoliko šerpi i lonaca. Odmah iznad ognjišta mnoštvo grumenova sira koji se na dimu suši. Plafona nema, samo crne grede i na njima vise komadi suvog mesa i slanine. Uza sve to, intenzivni mirisi na koje nisam navikla i dim koji štipa za oči. Ne izdržah unutra ni minut i uplakana od dima izleteh napolje. Tata i strina Petrana izađoše za mnom.

– Hajde de, naviknućeš se na dim, lutko moja, evo, nikome od nas to više ne smeta. Zdravo je kad dim štipa. Izneću tronošce napolje pa ćemo ovde večerati.
Neverovatnom brzinom i okretnošću neprimerenoj njenim godinama i korpulenciji, strina Petrana je za nekoliko časaka iznela pred kolibu okrugli stočić, siniju i tri tronošca na koja posedasmo. Onda spusti na siniju hleb još prašnjav od pepela u kojem se pod sačem pekao. Strina ga samo malo oduva i ispraši i poče da seče duge kriške. Sveže kuvano mleko pušilo se iz činije. Mirisao je žuti kajmak, mlad sir se beleo, a crveni luk strina iseče na grube kriške i stavi pred svakoga po komad. Ne znam da sam ikada pojela komadić luka kod kuće, ali kada videh kako ga ona i moj tata slatko grickaju uz sir i kajmak, zagrizoh i ja. Ne pamtim slađu večeru. Posle napornog pešačenja i dobrog obroka, omamljena svežim, planinskim vazduhom, osetih da mi se oči sklapaju. Uđoh u kolibicu pogledom tražeći krevete, a njih nigde. Bože, gde ću spavati? U to baba Petrana iz jednog ćoška poče da izvlači bele, vunene deke, i da ih prostire po zemljanom podu. Namešta nam ležaj. Na podu. Poželeh da se tog časa vratim kući. Nisam mogla da zamislim da spavam na podu, na utabanoj zemlji. Ali, tek što sam se spustila na improvizovanu postelju, ušuškana u grube, vunene deke, zaspah snom pravednika. Sunce je tek zašlo iza najvećeg planinskog vrha.

Sasvim prirodno

Probudi me zvuk lupkanja lonaca po kolibi i meketanje ovaca. U prvi mah nisam znala gde sam. Onda ugledah tatu uspavanog pored mene. Baba Petrana je već poslovala oko ognjišta.
– A, cura mi je vredna, već se probudila. Hajde, rano moja, oblači se da ideš sa mnom u tor da muzemo ovce – odmah me je zaposlila baba.

Započeh dan bez tuširanja i jutarnje toalete. Već sledećeg trena bila sam usred gomile ovaca. Baba mi je naredila da kroz uzak prolaz na tarabi propuštam jednu po jednu. Čim je ja propustim, baba je uhvati, brzo pomuze i pošalje na drugu stranu tora. Kada je svih tri stotine ovaca bilo pomuženo, ponele smo teške kante pune mleka u kolibu. Tu se vatra već razgorela na ognjištu. Mleko smo sipale u ogromni kotao nad ognjištem. Tek je tada bilo vreme za umivanje i uređivanje. Tata se probudio i, sav srećan, udisao je sveži planinski vazduh pred kolibom dok se sunce podizalo sa istoka.
– Šta misliš, Tanjice, hoćeš li moći ovde da preživiš leto? – pomalo zabrinuto čekao je moj odgovor.
– O, i te kako hoću! Mislim da će to biti nezaboravan doživljaj – oduševljeno odgovorih.
Tata je već prepodne morao nazad, pa započe moj planinski život.

Dan sam provela upoznajući najbližu okolinu. Nisam mogla da se nadivim livadama, cveću, potocima, planinskim vrhovima koji su uglavnom bili pod večnim snegom. Prijao mi je oštar planinski vazduh, disala sam prvi put u poslednjih pola godine punim plućima. Baba Petrana je stalno bila nečim zaposlena. Nisam želela da joj smetam, pa je zamolih da i meni nađe neki posao. Priprosta, draga bakica jedva dočeka ponuđenu pomoć. Pomagala sam joj da izliva mleko i da pravi pavlaku. U stupi sam mutila maslac i, kada sam ga napravila, probala sam prvi put sveže maslo, mojih ruku delo. Sve mi se to sviđalo i bila sam zaista srećna. 

Predveče se počeše vraćati stada sa pašnjaka. Prvo se čuo meket, a onda zvuk svirale i umilna melodija. Sviranje se ponekad prekidalo i onda bi se čuo jak usklik kojim je čobanin terao ovce. Psi su lajali, ovce blejale, a kosovi na suvim granama pevali svoju večernju pesmu. Sunce na zalasku sve je pozlatilo i beli planinski vrhovi sada su bili ružičasti. Nikada nisam videla lepši prizor. I u svemu tome pojavio se momak. Visok, tanak, crne kovrdžave kose, divljeg pogleda, stajao je preda mnom u neobičnoj odeći. Gledala sam ga nekoliko trenutaka razmišljajući o tome da li je on stvaran ili je neki čarobni lik, vilenjak ili šumski vražić.
– Je si li ti ta gradska cura koja je došla kod Petrane? – obrati mi se momak.
– Da, ja sam Tanja, a kako se ti zoveš? – uzvratih odvažno.
– Ja sam Milo, moja koliba je odmah do Petranine. ‘Oćeš li posle da dođeš kod nas? Mi se uveče okupljamo na poselu i pevamo – nikad jednostavniji ni iskreniji poziv za druženje nisam čula. Naravno da sam pristala.
Kada sam pomogla baba Petrani oko muže ovaca kao i jutros, upitah je za dozvolu da odem u susednu kolibu na druženje. Ona me je začuđeno gledala, kao, šta tu treba da se pita, pa to je normalna stvar, a ja se zaputih kroz sumrak onih nekoliko koraka do komšija. Pred Milovom kolibom bilo je nekoliko devojaka i momaka starih između četrnaest i dvadeset godina. Malo dalje, u drugom krugu, okupili su se mlađi. Kasnije, kroz razgovor, saznala sam da se dele na ovčare i jagnjare. Dakle, stariji su imali složeniji zadatak da čuvaju ovce, a mlađi jaganjce. Jednostavna podela na mlađe i starije tinejdžere. Prirodnost kojom su me prihvatili ne dade mi vremena da se snebivam. Već posle nekoliko trenutaka smejala sam se njihovim pomalo sirovim šalama. Iznenadih se sa kakvom neposrednošću komuniciraju. Sve je jednostavnije nego kod nas u gradu. Ako imaju zamerke na nekoga, sve se kaže neposredno tu, dok sede u krugu oko vatre. Ukoliko je neko nekome simpatija, taj jednostavno sedne pored svog izabranika pa se to odmah razreši. Primetih da su se već izdvojili parovi koji su slobodno iskazivali međusobne nežnosti. Sve je bilo potpuno prirodno. Nikakvih prenemaganja ni koketiranja.

Zaljubljena u planinu

U neko doba poče pesma. Neobičan zvuk, iste takve reči, sve mi je bilo novo. Onda, posle nekog vremena počela sam da prepoznajem harmoniju u tim jednostavnim napevima. Pokušah i ja da pevam sa njima, ali mi nije išlo od ruke. Na kraju savim slobodno zapevah jednu pop baladu. Slušali su me utišani i zadubljeni. Iako to nije bila njihova muzika, dopala im se. Onda je Milo uzeo svoju sviralu i razlegli su se zvuci kola. Nekoliko momaka i devojaka skočiše i počeše da igraju. Pri tom su podvriskivali i visoko, visoko skakali. Nisam se odmah usudila da zaigram, ali hoću, naučiću. Sve mi se sviđalo u toj divnoj planinskoj noći, pod zvezdama, a nikada ih toliko nisam videla. 

Na spavanje se išlo rano, jer se rano ustajalo. Nerado se odvojih od novog društva ali me tešilo to što je celo leto preda mnom.

Sutradan ujutro, i pre nego što je svanulo, ispred naše kolibe zasvira frulica. Milo me je dozivao.
– Tanja, o Tanja, hoćeš li sa mnom za ovcama?
Još nerazbuđena, u čudu sam gledala u baba Petranu.
– Šta je ovo, kud da idem? – upitah.
– Zove te Milo da sa njim ideš čuvat’ ovce. Vidi vraga, već te begenis’o.
Nisam razumela šta reče baba Perana, ali se ipak spremih na brzinu ne želeći da propustim tu predivnu avanturu. 

Baba mi u čobansku torbicu stavi dimljeni sir, glavicu luka i povelik komad hleba, a u bocu litru mleka. Moja hrana za put. Preko uobičajene odeće baba mi prebaci vuneni ogrtač jer se dešavalo da na planini naglo zahladi. Tako opremljena, krenuh za Milom i ovcama. Dugo smo išli prikupljajući ogromno stado ovaca uz pomoć tri velika ovčarska psa dok ne dođosmo do neviđeno lepe planinske zaravni. Tu je trava bila lepa, zelena, sočna. Ovce navališe da pasu, a ja i moj novi prijatelj smestismo se pod jedno razgranato stablo. On svoj ogrtač prostre ispod mene, a sam se izvali na travu i spusti glavu u moje krilo. Ukočih se.
– Šta ti je, bona, šta si se udrvenila, de me malo češkaj po glavi. Nema mi ništa draže. Odma’ mogu da zaspim kad me neko miluje po glavi – Milo je bio oličenje prirodnosti.

Milovala sam ga i češkala, a on se mazio kao mače u mom krilu. Osetih čudnu toplinu oko srca. Šta je ovo, ljudi moji, tako mi je lepo sa ovim poludivljim momkom koji voli da ga češkaju. Dok je Milo dremuckao, imala sam vremena da ga proučavam. Pravilne crte lica, beli, zdravi zubi, udovi čvrsti kao od kamena, visok, vitak. Kosa meka i sjajna. Da je negde u Beogradu, sve bi devojke poludele za njim. A zašto u Beogradu? Zašto ne i ovde? Oh, kako je lep ovako snen i opušten. Ne znam šta mi bi, sagnuh se i poljubih ga u pune, poluotvorene usne. On se samo nasmeši. Postideh se i odgurnuh njegovu glavu sa svog krila. Ali, njegove ruke su već sledećeg trena bile oko mog struka. Ljubio me je a ja sam mu uzvraćala. I bilo nam je lepo, toliko lepo da nismo želeli da prestanemo. Prekinulo nas je dozivanje čobana sa druge strane zaravni.
– Milo, Milo, đavo da te nosi, šta radiš, vidiš li gde ti odoše ovce?
Milo i ja se trgnusmo i već sledećeg trena trčali smo niza stranu za razbežalim ovcama. Srećom, sve smo ih prikupili pa naš prvi dan ljubavi ne postade i dan štete. Naveče, na poselu oko vatre, Milo i ja sedeli smo jedno kraj drugog i svima je bilo jasno da smo par. To je bilo tako prirodno. Posednički je držao ruku oko mog ramena i svaki čas ljubio me je u obraze. Nisam se stidela. I drugi su to radili. 

Svakog dana Milo i ja išli smo na pašnjake da čuvamo ovce. Upoznavala sam Biogradsku goru i bivala sve zaljubljenija u te divne predele i u mog Mila. Vodili smo ljubav kraj potoka, u šumi na mekom tepihu od opalog lišća, na livadi. Išli smo na izlet u Biogradsku šumu. Kupali smo se u hladnom planinskom jezeru. Uz njega mi je sve bilo divno i zanimljivo. Svirao mi je na frulici, a ja sam njemu pevala pesme na engleskom i francuskom. Iako dva sveta, potpuno različita, tog leta bili smo srećni.

***

Krajem avgusta došlo je vreme za rastanak. Tata se pojavio jašući konja. Kada me je ugledao, razrogačio je oči od čuđenja. Porasla sam i ugojila sam se tog leta. Postala sam prava devojka. Rumeni obrazi i sjajne oči odavali su potpuno zdravlje. Tata nije mogao da se nadivi koliko sam se promenila. Kada je prišao da me poljubi, malo mu se namreškao nos jer je osetio moj prirodni parfem zvani „tor i ovca sa dodatkom dima“. Dok sam spremala svoje stvari, gorko sam plakala. Moj Milo bio je na pašnjaku sa ovcama. Oprostili smo se prethodne noći, ležali smo pod zvezdama i nikako nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Srce mi je krvarilo, a znam da je i njegovo. Bili smo svesni činjenice da se naši životi kreću različitim tokovima i da za našu ljubav nema budućnosti. Sve što smo imali bio je taj trenutak i produžili smo ga na celu noć. Moja dobra baba Petrana nije me ometala. Znala je ona šta je ljubav. Kraj noći obeležila je zvezda Danica. Obeležila je i kraj naše ljubavi. Zakleli smo se da ćemo dok živimo pomisliti jedno na drugo kada ugledamo tu najsjajniju zvezdu. Tako ćemo biti jedno uz drugo zauvek u mislima.
Vratila sam se u Beograd oporavljena fizički, ali tužna. Znala sam da tamo negde u svojim planinama tuguje i moj Milo. Ali, moj svet i njegov svet nigde se ne preklapaju. Moralo je tako da bude.

Mirjana Kapetanović