LJUBAVNA PRIČA: U novogodišnjoj noći

Nežni dodir njegove ruke i čudesni pogled njegovih tamnih očiju, očarali su me u trenutku. Verovatno je svemu doprinela i romantična muzika čiji su se zvuci razlegli po sali i… zaljubila sam se na prvi pogled. Osećala sam da je to što mi se događa početak nečeg lepog.

– Mamice, mamice, ala je lepa! – uzvikivala je veselo mala Danijela bezbrižno trčkarajući po dnevnoj sobi.

– Još samo da okačim ovih nekoliko kuglica, a onda ćeš ti, mama, morati da staviš zvezdu na vrh i završićemo kićenje jelke – užurbano je rekla starija Sara.

Uživala sam gledajući svoje male princeze, najveće bogatstvo u mom životu, i bila sam zahvalna Bogu što mi je podario toliku sreću.

Ubrzo je naš važan posao bio završen. Isključila sam svetlo i uključila sijalice na jelki i u sobi je zavladala neobična čarolija. Moje devojčice razdragano su cvrkutale, a meni je srce bilo ispunjeno bezgraničnim zadovoljstvom. Prijatnoj atmosferi u našoj prostranoj dnevnoj sobi doprinosila je toplota koja je dopirala iz velikog kamina.

Čitavim mojim telom strujala je pozitivna energija, osećala sam se toliko snažnom i poletnom da nisam znala šta bih od silne snage i zadovoljstva.

Prisetila sam se poznanstva sa Stevanom

Samo još da Stevan stigne s posla pa da postavim večeru – pomislila sam, a pogled usmeren na zlatnu kuglicu na jelki vratio me je u prošlost podsetivši me na jednu davno prošlu Novu godinu kada sam upoznala jedinog muškarca u svom životu, svog supruga i oca ovih slatkih devojčica…

Iako sam bila punoletna maturantkinja, roditelji su mi retko dozvoljavali da izlazim sa društvom. Moj otac je bio strog i neumoljiv pa smo mama i ja morale da ga slušamo bez pogovora. I dok je mama bila pomirena sa takvim načinom života, ja sam se, što je valjda sasvim normalno u tim godinama, nadala da će moja budućnost biti lakša i lepša.

Sve moje školske drugarice uveliko su izlazile i zabavljale su se sa momcima, a ja sam, da bih skrenula misli na drugu stranu, sebi postavila u zadatak da u dnevniku, ispod mog imena, ne bude nijedna ocena manja od petice.

Sa ovakvim namerama i željama započela sam poslednju školsku godinu i sasvim sam uspešno realizovala ono što sam isplanirala. Ipak, ponekad, u hladnim jesenjim večerima osetila bih tugu što mi život prolazi na relaciji kuća-škola dok se moje drugarice zabavljaju i provode, ali već u sledećem trenutku pomislila bih na odlične ocene u školskom dnevniku i bilo bi mi lakše.

Približavala se Nova godina. Društvo iz mog odeljenja dogovorilo se da, pošto nam je to poslednja Nova godina u školi, iskoristimo priliku i dočekamo je zajedno, ludo i nezaboravno se zabavljajući.

I mada su pripreme odavno bile u toku, nisam se usuđivala da pitam tatu za dozvolu da novogodišnju noć provedem sa drugovima i drugaricama iz škole. Pred društvom sam se pretvarala da je sve u redu i da imam nekoliko varijanti pa ne mogu da se odlučim. Jedino sam Goci, svojoj drugarici iz klupe, poverila šta me muči.

– Ne mogu da poverujem da te ne bi pustio – rekla je zabrinuto.

– Ne znam, možda i bi, ali čim se setim njegovih strogih očiju koje me „streljaju“ i prodiru duboko u moju dušu, sve mi presedne i čini mi se da bi bolje bilo da ne pokušavam – rekla sam pomalo stidljivo svesna svoje jadne i bezizlazne situacije, ali nekome sam morala da se poverim.

Otac me je pustio na proslavu

Goca je razmišljala kao da rešava pitanje od životnog značaja, a onda mi je predložila sledeće:

– Možda bi bilo dobro da ga ja pitam. Nisam njegovo dete i sa mnom ne može tako da postupa… Reći ću mu i da je to moja ideja… Uostalom, ne možeš ništa da izgubiš, možeš samo da dobiješ… Možda ćemo uspeti, ko zna…

– Možda – promrmljala sam strahujući od toga šta će se dogoditi ako se moj tata naljuti na Gocu.

Bilo je mučno i napeto. Mama je uporno ćutala i nije pokušavala da pomogne Gordani i meni. Osećala sam da mi obrazi gore i činilo mi se da se sve oko mene vrti, a Gordana je odmereno i razložno, biranim rečima, pokušavala da mom ocu objasni da ničeg lošeg nema u tome da budem sa svojim društvom iz škole.

On ju je ćutke saslušao a onda je počeo da iznosi argumente protiv njenog predloga a u trenutku kada mi se učinilo da je sav trud moje drugarice uzaludan, rekao je:

– Pa, dobro, neka ide. Samo, ako bude problema…

– Neće ih biti, čika Miloše. Obećavam – veselo mu je uzvratila dok sam ja stajala kao ukopana.

Nisam reagovala, ni radovala se nisam nesvesna onoga što se događa.

Tako sam, zahvaljujući svojoj dragoj Goci, dobila priliku da predstojeću Novu godinu dočekam drugačije nego sve dotadašnje. Ali, to nije bilo sve. Ona je bila zaslužna za još nešto što je te večeri počelo.

Dan pred najluđu noć Gordana nas je obavestila da njen brat od strica dolazi u Novi Sad i da bi, ako nemamo ništa protiv, sa nama proslavio praznik. Svi su se složili jer su mnogi planirali da dovedu prijatelje ili rođake. Na njene reči nisam reagovala, gotovo da sam bila ravnodušna jer još nisam mogla da poverujem u to da ću celu noć provesti van kuće.

Celog tog popodneva pripremala sam se psihički, a u ranim večernjim satima shvatila sam da je krajnje vreme i da se doteram. Bila sam ponosna na svoju prirodnu plavu kosu, diskretno sam se našminkala i namirisala i… odjednom sam osetila da sam neobično zadovoljna. Uz to, uživala i u mirisu parfema koji se oko mene širio. Jedini oblak koji se te večeri pojavio na mom horizontu bio je u obliku mog oca čiji sam strogi, ispitivački pogled morala da istrpim.

Čim sam ušla u salu, mnoštvo raznobojnih balona, ukrasnih šarenih papira, različitih sijalica kao i velika okićena jelka privukli su mi pažnju a muzika je upotpunjavala dobru atmosferu.

Ljubav na prvi pogled

I dok sam se vrtela ukrug oduševljena prizorom koji se ukazao preda mnom, prišla mi je Gordana, uhvatila me je za ruku i uzviknula:

– Ćao, stigla si! Sjajno izgledaš, ne mogu da verujem da si to ti. Neverovatno je šta može da učini malo šminke – izgovorila je u dahu, a onda, kao da se nečega setila, zastala je i, pokazujući rukom prema mladiću koji se odjednom tu stvorio, dodala:

– Ovo je moj brat Stevan.

– Zdravo, ti si sigurno Vesna? – upitao me je blago dodirnuvši moje vrele prste.

Taj nežni dodir njegove ruke i čudesni pogled njegovih tamnih očiju u trenutku su me očarali. Verovatno je svemu doprinela romantična muzika čiji su se zvuci razlegli po sali i… zaljubila sam se na prvi pogled. Da, prvi put u životu i to na prvi pogled. Ljubavi što se tiče, nisam imala nikakva iskustva, ali duboko u sebi osećala sam da je to što mi se događa početak nečeg lepog i neponovljivog.

– Da, ja sam Vesna – prošaputala sam toplo mu se osmehnuvši.

Celu novogodišnju noć provela sam sa Stevanom, a Gordana nam je prilazila samo s vremena na vreme i, pošto je shvatila šta se događa, odlučila je da nas ne uznemirava.

Iako sam sa svojom najboljom drugaricom Gocom provodila mnogo vremena, njenog brata od strica upoznala sam tek te večeri. Ponekad je spominjala svog brata iz Beograda, ali veoma retko i neobavezno, pa te priče nisu privukle moju pažnju.

Te večeri saznala sam gotovo sve o Stevanu. Da, zaista je tako bilo i ne kažem slučajno „gotovo sve“. Nešto važno iz svoga života pokušao je da mi prećuti, ali privremeno, jer se plašio moje reakcije.

Rekao mi je da mu je dvadeset pet godina, da radi u poznatom trgovinskom preduzeću, kao i to da ne živi sa roditeljima već da ima svoj stan. Po njegovim rečima nedostajala mu je samo mila devojka pa da njegova sreća bude kompletna, a ja sam se savršeno uklapala u sliku te „mile devojke“, kako je rekao.

Moje neiskustvo sa mladićima doprinelo je tome da je lakše „čitao“ moje ponašanje i reakcije iz kojih mu je postalo sasvim jasno da nisam ravnodušna i da mi se veoma sviđa. Uostalom, nisam želela da krijem ono što osećam, a njemu je bilo drago što sam iskrena i neposredna.

U toj novogodišnjoj noći započela je naša velika ljubav, a ja sam bila užasno srećna jer nikada ranije nisam mogla da pretpostavim da takva osećanja uopšte postoje. Tek tada, u Stevanovom zagrljaju, shvatila sam koliko je moj dotadašnji život bio prazan i da petice u dnevniku osamnaestogodišnjoj devojci ne mogu da pruže ni upola onoliko radosti i zadovoljstva koliko to može nežnost i pažnja privlačnog i simpatičnog mladića. Pomislila sam na svoje roditelja, pre svega na tatu, i znala sam da će biti problema, da neće odobravati moju vezu sa Stevanom, ali odlučila sam da se hrabro borim za svoju ljubav i da je sačuvam od svih mogućih prepreka i „vetrova“ koje život donosi.

Bio je pun strpljenja i razumevanja

Sledećeg popodneva Stevan i ja smo prošetali ulicama mog zavejanog Novog Sada, svratili smo u poslastičarnicu na kolače, a posle toga ispratila sam ga na autobusku stanicu. Na rastanku smo se dogovorili da ćemo se redovno čuti telefonom, a on je obećao da će, kad god mu poslovi to budu dozvoljavali, dolaziti u moj grad. Takođe je znao da ja u početku neću moći njega da posećujem jer mi roditelji ne bi dopustili da idem momku u Beograd, ali je bio pun razumevanja i strpljenja. Pred polazak autobusa naše usne su se stopile u dug i nežan poljubac. Potom je moj dragi otputovao a ja sam još dugo stajala na stanici sa suzama u očima.

Tako je započela naša ljubavna priča…

Polako sam se vratila svojim uobičajenim obavezama u školi, ali petice više nisu bile moj jedini cilj. Nisam popustila u učenju, i dalje sam bila savesna i odgovorna i lako sam savlađivala novo gradivo. Ipak, moje misli bile su usmrene uglavnom na drugu stranu, prema Beogradu i mom Stevanu.

Svakodnevno mi se javljao telefonom kada su moji roditelji bili na poslu, pa smo tako slobodno mogli da razgovaramo. Takođe je često dolazio u Novi Sad i tada smo se viđali i uživali u svakom zajedno provedenom trenutku.

Kada nisam bila sa njim, vreme mi je ispunjavala Goca koja je na neki način bila moj neiscrpni izvor najrazličitijih informacija o Stevanu. Sve ono što me je interesovalo mogla sam da je pitam, a ona mi je, srećna zbog naše ljubavi i ponosna što je zaslužna za naše poznanstvo, strpljivo odgovarala. Često je umela da mi kaže:

– Vas dvoje ste naprosto stvoreni jedno za drugo.

Ili bi mi rekla:

– Da sam znala da ćete tako da se slažete, upoznala bih vas ranije, ne bih čekala Novu godinu…

Prijale su mi ove njene reči, bile su u stvari pravi melem za moju, čežnjom ispunjenu, dušu.

Stevan i ja zabavljali smo se puna tri meseca kada mi je moj dragi najavio da prilikom sledećeg dolaska u Novi Sad mora nešto važno da mi kaže i da je neophodno da ozbiljno porazgovaramo o budućnosti naše veze. Nestrpljivo sam ga čekala kao i vesti koje je trebalo da mi donese. I koliko god da sam razmišljala o tome šta bi mogao da mi kaže, ono što sam čula bilo je neočekivano, i nikada mi ne bi palo na pamet.

– Vesna, imam dete, četvorogodišnjeg dečaka – „presekao“ me je tim rečima izgovorenim bez ikakvog uvoda.

Nisam zbog toga prestala da ga volim. Moja osećanja se zbog te činjenice nimalo nisu promenila i dete mi ni u kom slučaju nije smetalo, ali sam bila strašno iznenađena i zatečena, tačnije, to je bilo nešto što ni u snu nisam očekivala.

Priznao je da ima dete iz prvog braka

– Bio sam mlad i Lidiju sam veoma voleo. Ona je bila moja prva prava ljubav i verovao sam da ćemo ostati zajedno dok nas smrt ne rastavi… Međutim, dogodilo se nešto neverovatno, razdvojilo nas je naše dete… Čim se Darko rodio, Lidija je počela da se menja. Jeste da je bila mlada i da se u ulozi majke nije najbolje snalazila, ali bile su tu njena i moja mama da nam pomognu i priskoče… Međutim, kada je Darko napunio pet meseci, ona je zaključila da joj sve to predstavlja preveliki teret, pokupila je svoje stvari i zauvek izašla iz naših života… – Stevan je zastao i nežno me je pogledao, a u njegovim očima primetila sam suze.

– Mili moj, kako si se snašao u svemu tome? – brižno sam ga upitala uhvativši njegovu ruku.

– Moja mama je preuzela brigu o Darku i mnogo mi je pomogla. Gotovo svakodnevno odlazim kod njih, tačnije, kada ne putujem u Novi Sad, i mogu da ti kažem da se ponosim svojim sinom – dodao je sa osmehom.

Iako iznenađena, brzo sam se snašla. Rekla sam mu da ću njegovo dete voleti isto koliko i njega, uostalom, Darko je deo njega, što znači da moja ljubav pripada i njemu. Stevan me je čvrsto privio na grudi toplo šapućući:

– Znao sam da si divna, da si moja najveća sreća i radost, ljubav moga života… I, molim te, da mi oprostiš što ti nisam odmah sve ispričao… Shvati me, dušo moja mila, jedina moja…

Naravno da sam ga razumela i volela, i te večeri dogovorili smo se da odmah po završetku škole, dakle za dva meseca, pređem kod njega u Beograd, da se venčamo i da svijemo naše toplo porodično gnezdo.

Čitave te noći oka nisam sklopila, bila sam veoma uzbuđena ali, priznajem, pomalo i uplašena jer sam dobro znala da moji roditelji neće pokazati razumevanje za brak koji sam planirala. Ipak, odlučila sam da im ne dozvolim da osujete moje namere kao i da po svaku cenu ostvarim najveću želju svoga života.

Oboje su znali za moju vezu sa Stevanom i uglavnom su ćutke prelazili preko te činjenice. Pretpostavljala sam da tata ne pravi probleme i zbog toga što moj dragi ne živi u Novom Sadu pa se ne viđamo svakodnevno a ja gotovo nikuda ne izlazim u večernjim satima. Uz to, u školi sam i dalje bila najbolja i verovatno je mislio da će me vremenom sasvim proći „ljubavne bubice“. Uostalom, često je umeo da kaže „daleko od očiju, daleko od srca“. Ipak, u mom slučaju nije tako bilo i u to su se uskoro uverili moji roditelji.

Dobro sam znala da svoje planove ne mogu dugo da krijem, a to, zapravo i nisam želela. Pitanje udaje nekako sam i smela da pokrenem, ali da roditeljima kažem da Stevan ima dete bilo bi kao da sebi potpisujem smrtnu presudu. Odlično sam poznavala i mamu i tatu, i mogla sam sasvim jasno da predvidim njihove reakcije, ali od istine nisam mogla da pobegnem: znala sam da jednoga dana ipak moram da im kažem pa sam odlučila da je bolje ako se to dogodi što pre. Odlučila sam da prvo o svemu obavestim mamu jer sam mislila da će me ona lakše razumeti i podržati. Međutim, grdno sam pogrešila.

Moji roditelji bili su protiv naše veze

– Kakvo dete, crna Vesna! Tako mlada da se udaš za razvedenog čoveka koji uz to ima dete… pa, ti nisi normalna! Zapamtiće mene i ta Goca koja te je tako podmuklo prevarila… Čekaj samo da sve ispričam Milošu, videćeš šta će se dogoditi!

Mama je vikala, plakala i izbezumljeno jurila po stanu.

Kada je tata stigao s posla i zatekao mamu u takvom stanju, jasno je da je i on poludeo. Prvo mi je zabranio da ikada više vidim Stevana, zabranio mi je da izađem iz stana, sem da odem u školu, a mama je po njegovom nagovoru već sledećeg dana otvorila bolovanje da bi stalno bila u stanu i tako sprečila telefonske razgovore između Stevana i mene.

U kući je nastala prava ludnica, a ja sam se pitala da li su oni normalni. Nimalo ih nije interesovalo kakav je Stevan čovek, šta u životu planira i kakve su mu namere. Bilo im je jedino važno to što ima dete i u startu su ga zbog toga smatrali lošom prilikom, tačnije, bezobraznikom i prevarantom čiji je cilj da zavede, prevari i iskoristi mladu i neiskusnu devojku.

Na Gordanu su se takođe naljutili jer me je „nasamarila iskoristivši moje poverenje“, kako su govorili. Ona više nije smela da me posećuje, ali ta zabrana nije uticala na naše drugarstvo. Štaviše, postala mi je jedina veza sa Stevanom.

Kada je on čuo šta se dešava u mojoj kući, osetio se krivim i dužnim da mojim roditeljima sve lepo objasni, da iznese činjenice i planove za budućnost. Dobro sam znala da bi to bilo uzalud i da ne bi imalo nikakvog efekta da se trudi jer „krivu Drinu ne vredi ispravljati“. Uostalom, bila sam punoletna i moju odluku niko nije mogao da promeni.

Onoga dana kada sam maturirala, spakovala sam najpotrebnije stvari i sela u autobus za Beograd. Roditeljima sam ostavila pismo objasnivši im gde mogu da me nađu ako to žele, i broj telefona da im se nađe za svaki slučaj. Njima, međutim, nisu bili potrebni ni moja nova adresa ni broj telefona jer mi se nisu javljali punih šest godina. Najviše me je ipak pogodilo saznanje da im verovatno nisam bila potrebna jer nisu poželeli ni da me vide ni da me čuju tolike godine, a i sada se retko posećujemo.

Međutim, to mi više nije važno. Kraj mene je čovek koga silno volim i dve slatke princeze i to mi je sasvim dovoljno. A uspomena na onu davnu Novu godinu živeće u meni večno, dok god budem disala.