LJUBAVNA PRIČA: Vratio sam joj veru u iskrenu ljubav

Jedne kišne noći tajanstvena devojka iznenada je ušla u moj život da bi, posle samo dva susreta, isto tako nenajavljeno otišla. Tešio sam je kolačima od borovnice, slušao njene ispovesti i čeznuo za poljupcem. Dugo je potom nije bilo, a ja sam neprestano mislio na prelepu, tužnu neznanku koja je izgubila veru u ljude. Kada je nestala svaka nada da ću je opet videti, od nje mi je stigla razglednica izdaleka, a uskoro se i ona vratila…

Kiša je danima padala. Posmatrao sam krupne kapi kako se slivaju niz izlog kafića u kojem sam godinama radio. Te večeri svi gosti su već bili otišli, napravio sam popis, sredio lokal i uživao u tihoj muzici i osvežavajućoj limunadi. Nisam žurio kući, uostalom, niko me tamo nije čekao, bio sam sam već duže od godinu dana. Najteže mi je padao povratak u prazan stan, saznanje da nemam sa kim da podelim sva ona lepa, pa i loša iskustva koja čine ovaj, u suštini predivan, život. Bilo mi je prijatnije na poslu, često sam radio prekovremeno da bih, bar prividno, pobegao od samoće. U kafiću se nikad nisam osećao usamljenim, čak ni kada svi gosti odu. U stvari, najviše sam voleo te časove kada sve utihne. Dešavalo se da dočekam zoru čitajući neku zanimljivu knjigu i da tek u pet sati ujutro stignem u stan, gde bih samo prespavao, probudio bih se oko podneva i opet odlazio na posao.

Čudesna noć

Upravo sam se spremao da zaključam lokal i da se zadubim u Markesov roman „Sto godina samoće“, jer sam poželeo ponovo da ga pročitam, kada me je iznenadila devojka koja je silovito uletela u kafić. Kažu da se najlepše priče dešavaju naglo, da poput oluje ulaze u naš život. Tako je bilo i u ovom slučaju.

Bila je predivna tako pokisla. Duge, crne kose i krupnih, plavih očiju, ličila je na devojku iz bajke. Kada mi je sasvim prišla, nisam bio siguran da li to niz njeno lice teku suze ili kapi kiše. Čvrsto me je zgrabila za ruku.

– Molim vas, recite mi, da li je pre pola sata odavde izašao visok, crn mladić u društvu zgodne plavuše?

– Oprostite, gospođice, imamo mnogo mušterija, posebno vikendom, zaista ne bih mogao to da vam kažem – slagao sam u momentu iako sam se dobro sećao poslednjih gostiju koji su izgledali upravo onako kako ih je ova čudesna devojka opisala. Činilo mi se da su srećno zaljubljeni.

– Svejedno, videla sam ih kako izlaze držeći se za ruke, ne znam zašto mi je bilo važno da mi i vi to potvrdite – rekla je snuždeno. – Mislim da sam sebe previše obmanjivala, jednostavno, nisam u stanju da prihvatim istinu – sela je za šank pognute glave.

Da, nije to bila kiša, već njene suze. Nisam znao šta da kažem, pomislio sam da je možda najbolje da je pustim da se na miru isplače. Blago sam pojačao muziku i spremio sam joj čaj od kamilice. Klimnula je glavom u znak zahvalnosti.

– Imamo divan kolač od borovnice, nekako uvek preostane, ljudi više vole druge poslastice, ali vam ga toplo preporučujem. Kada se rastužim, pojedem parče-dva. Bolji je i od čokolade – pokušao sam da se našalim.

– Hvala, možda bi mi prijalo jedno parče. Znate, to je bio moj verenik, trebalo je da se venčamo za nepunih mesec dana, ali… to je sada završena priča. Našao je drugu, zaljubio se, više me ne voli. Sve je prolazno, a mislila sam da ćemo zauvek biti zajedno.

– Molim vas, smirite se, evo, izvolite kolač, biće sve dobro. Inače, ja sam Aleksej, drago mi je.

– Danijela – tužno je izgovorila svoje ime i pružila mi sitnu, nežnu šaku koja kao da je bila od porcelana.

Prelepa je i ovako tužna, kakva li je tek kada se smeje, čežnjivo sam pomislio.

– Umorna sam od svega. Želela bih samo da zaspim i da se posle sto godina probudim u nekom drugom, lepšem svetu.

– Može i ovde da bude lepo, verujte mi, samo nemojte da bežite od tuge. Proći će – pokušao sam da je utešim iako sam znao da je to trenutno nemoguće.

– Ne znam – nemoćno je izustila spustivši glavu na šank.

Dok je ona spavala

Nedugo potom primetio sam da je zaspala. Ko zna koliko je dugo lutala po kiši, sigurno je iscrpljena. U uglu njenih usana zadržao se komadić borovnice. Poželeo sam da je poljubim ali se nisam usudio. Utišao sam muziku i počeo da čitam. Posle svake pročitane rečenice skrenuo bih pogled na nju. Tuga je izbijala iz svake njene pore čak i dok je spavala. Bolelo me je to. Činilo mi se kao da je poznajem godinama, možda i vekovima, kao da razumem svaku njenu reč, misao, pokret, kao da vidim snove koje upravo sanja. Želeo sam da je usrećim, da vidim njen osmeh, da joj iz očiju isijava radost. Dao bih sve za to.

Tek što sam pročitao prvo poglavlje, ona se trgnula iz nemirnog sna.

– Izvinite, molim vas, treba da krenem – prošaputala je, potom je žurno ispila čaj i krenula prema vratima. Shvatio sam da joj je bilo neprijatno.

– Ne, sačekajte, ispratiću vas do kuće, odavno sam ovde završio posao, kasno je, ne želim da idete sami u takvom stanju – nisam hteo da dozvolim da tek tako nestane.

– Nema potrebe, zaista, uzeću taksi. Hvala vam na svemu, ne znam šta mi bi da tako upadnem, izvinite – nisam stigao ništa da kažem a ona je već izletela iz kafića.

Otišla je kao što je i došla, iznenada, pomislih razočarano posmatrajući kako nestaje u tami.

U iščekivanju prelepe neznanke

Očekivao sam je danima iako je nestala bez reči. Nadao sam se da će možda ponovo poželeti da dođe na šoljicu čaja, da će tako usamljena i tužna osetiti potrebu da podeli bol sa nekim ko bi joj mogao biti prijatelj. Svake večeri čuvao sam najbolje parče kolača od borovnice i, nakon što bi poslednji gosti otišli, stavljao sam ga na šank, kao da ona upravo treba da stigne. Verovao sam da će je snaga moje želje privući, da ću je na neki čudan način prizvati. Verovao sam da se čuda dešavaju. Nije bilo moguće da je tek tako došla, te kišne noći, i da je tek tako nestala… ne! Sigurno se ništa ne dešava slučajno, hrabrio sam sebe. Ali, posle desetak dana prestao sam da je čekam utonuvši u melanholiju.

Dve nedelje kasnije kiše su ponovo počele. Tek što je prošla ponoć, zaključao sam lokal, neko vreme posmatrao sam ljude na ulici kako žurno hitaju kućama, razmišljao o tome kako mnogi od njih sigurno imaju nekoga ko će im se obradovati kad stignu u tople domove i zatim sam odlučio da se zadubim u knjigu da bar na nekoliko sati odlutam u drugi svet, gde je još uvek sve moguće. Nisam iščitao celu stranicu kada me je iz magičnog Markesovog pričanja prenulo lupanje na vratima lokala. Neko je pokušavao da uđe. Podigao sam pogled i ugledao nju, sa crvenim kišobranom u ruci. Kosa joj ovoga puta nije bila mokra, iz očiju joj nisu tekle suze, a njene usne su se stidljivo osmehivale.

Ukočio sam se od zaprepašćenja i, umesto da požurim da otvorim vrata, zurio sam u taj čarobni prizor. Tek kada je ponovo pokucala rukom pokazavši da bi želela da uđe, skočio sam sa stolice i otključao vrata.

– Primate li goste u ovo kasno doba ili da dođem sutra? – upitala je.

– Naravno, oprosti, pomislio sam da si priviđenje – našalio sam se mada to nije bilo tako daleko od istine.

– Slučajno sam prolazila ovuda, videla sam te kako čitaš i pomislih da bih mogla da pojedem još jedno parče onog ukusnog kolača.

Sela je za šank i, kao i prethodnog puta, pripremio sam joj čaj i kolač, pustio muziku i započeo neobavezni razgovor. Međutim, Danijela nije bila devojka koja je gubila mnogo vremena na takve stvari, nije želela da priča o bilo čemu. Prekinula je moje naklapanje o vremenskim prilikama i hrabro rekla:

– Znaš, nisam slučajno prolazila. U stvari, nisam mogla da spavam, noćima već ne spavam, usamljena sam i tužna više nego ikada. Boli me svaka misao, svaki pokret, zvuk, bilo šta, jedino želim da ništa od ovoga nije stvarno, danima ne izlazim iz stana, ne pričam ni sa kim, osećam kao da mi je telo izbrazdano dubokim ranama koje nikada neće zarasti, duša mi krvari, ne verujem više ni u šta. Ne znam zašto, ova kiša me je podsetila na tebe i pomislila sam da bih možda mogla da te posetim, da bi mi bilo lakše kad bih nekome ispričala koliko me bole izneverena očekivanja – pognula je glavu a u očima su joj ponovo zablistale suze.

Nisam mogao ništa da kažem, prišao sam joj čvrsto je zagrlivši, nadao sam se da bih nekako mogao da preuzmem na sebe teret koji ju je razdirao.

Te noći otvorili smo dušu jedno drugom. Iako smo zapravo bili stranci, razgovarali smo kao da se oduvek poznajemo. Bilo je gotovo jutro kada sam je otpratio do njenog stana. Šetali smo kraj reke u praskozorje posmatrajući nesputani let ptica. Rekao sam joj da će i njoj ponovo izrasti krila, da je bol ponekad lekovit i da nas uči onome što smo negde usput zaboravili i zanemarili.

Sjaj u njenim očima govorio mi je da će se ona uskoro ponovo smejati, da će joj srce opet biti ispunjeno i da će se radovati životu. Na rastanku je obećala da će ponovo doći, na isto mesto i u slično vreme.

Nestala je bez traga

Ali, Danijela nije dolazila. Čekao sam je, posebno tokom kišnih noći, očekivao sam da ugledam njen crveni kišobran, lutao sam u svitanje obalom reke, tražio sam je po pustim ulicama, sedeo satima u blizini zgrade u kojoj je živela, zaustavljao prolaznike i ispitivao ih da li možda poznaju prelepu devojku crne kose nadajući se da su njene prve komšije… Uzalud. Obuzimao me je očaj, svaki moj pokušaj bio je bezuspešan. Iako sam je posle samo dva susreta zavoleo, nije mi toliko teško padalo njeno odsustvo koliko sam brinuo o tome da li je dobro. Pomišljao sam na najgore, listao sam sve moguće novine nadajući se da neću ugledati početno slovo njenog imena u crnoj hronici, molio sam Boga da je srećna negde, bilo gde, makar se i pomirila sa verenikom, samo da je dobro. Nisam imao mira.

Jednoga dana, možda dva meseca nakon što je Danijela nestala (vreme sam počeo da računam na ono pre i posle nje), tek što sam stigao na posao i preuzeo smenu, iznenadio me je dolazak poštara koji mi je predao šarenu razglednicu iz Barselone. U prvom trenutku pomislio sam da je to sigurno neki gazdin prijatelj poslao pozdrave ali, kada sam okrenuo poleđinu razglednice i ugledao njeno ime ispisano predivnim rukopisom, srce mi je zaigralo kao nikada pre.

Toliko sam bio uzbuđen da nisam bio u stanju odmah da pročitam tekst, ruke su mi se tresle, a u stomaku kao da mi je poigravao čitav roj leptirića. Kada sam se malo pribrao, pročitao sam tekst:

„Dragi Aleks, oprosti što se nisam ranije javila. Odlučila sam da napustim svoju tmurnu svakodnevicu. Trenutno sam kod prijateljice u Španiji, usavršavam jezik i učim ponovo da se smejem. Hvala ti na svemu. Pisaću ti. Tvoja prijateljica Danijela“

Narednih meseci njene razglednice i pisma redovno su stizali na adresu kafića. Nikada mi nije ostavila adresu ali to me nije sprečavalo da i ja njoj pišem. Bio sam siguran da ću je jednom ponovo sresti i da ću joj uručiti ta pisma. Ali, ona kao da je čitala moje misli, pa naša komunikacija nikako nija bila jednosmerni monolog već pre suptilan, imaginarni dijalog. Pisala mi je da pohađa večernju školu španskog jezika dok preko dana radi u maloj poslastičarnici u centru grada, kako joj samoća više ne pada teško i da sam bio u pravu kada sam joj onoga jutra pričao da bol može da leči, kako se budi nasmejana i kako se raduje svakom novom danu. Ipak, još uvek je razočarana u ljubav i ne veruje ljudima. Znao sam da će to osećanje proći, da neko poput Danijele ne može dugo da bude maloveran i nepoverljiv, da će jednom ponovo voleti bez straha od izdaje. Jer, veliki smo onoliko koliko volimo, pisao sam joj.

Kada sam primio njenu poslednju razglednicu, shvatio sam da su čuda sasvim moguća.

„Dragi prijatelju, poslednjih nekoliko meseci pokušavala sam da naučim da ne verujem ljudima i drago mi je što nisam uspela. Nekada zavisimo od drugih ljudi kao ogledalo, da nas odrede, da nam kažu ko smo. A svaki odraz me sve više čini svojom. Vidimo se uskoro.

Danijela“

Topla julska noć bila je na izmaku kada sam je ugledao na vratima kafića predivnu, preplanulu, nasmejanu, očiju plavih poput nebeskog svoda.

– Da li si možda raspoložen da zajedno posmatramo izlazak sunca? – upitala je kao da nije bila odsutna punih godinu dana, kao da smo se rastali nedavno, kao da je oduvek bila tu.

– Naravno. Čekao sam te. Jutro će biti divno.

Zaputili smo se prema reci držeći se za ruke. Život je bio pred nama.