Mrzela sam ga zbog onoga što mi je učinio

Kada me je Žika prisilio da se odreknem ploda naše ljubavi, verovala sam je razlog tome činjenica da smo oboje bili mladi i nezreli. Međutim, da nisam bila u pravu, uverila sam se godinu dana kasnije kada je, na moje zaprepašćenje, u kuću doveo drugu devojku kojom se ubrzo oženio. U tom trenutku srušio se sav moj svet… Nažalost, i mnogo godina kasnije osećala sam tugu i bol…

– Ja imam motor, a ti nemaš. Vidi, ej… vidi… – tamnokosi trogodišnjak spustio je svoju igračku u krilo mog supruga.
– E, baš ti je dobar ovaj motor – reče Relja.
– A ti nemaš motor?
– Nemam – Relja se nasmeši i tobože nemoćno sleže ramenima.
– A zašto ti tata ne kupi pa da se trkamo? – usledilo je još jedno radoznalo dečje pitanje.
– Pa, moj tata nije dobar kao tvoj – Relja pogleda u pravcu muškarca koji je sedeo preko puta i šeretski mu namignu. Ovaj mu uzvrati osmehom a ja osetih kako mi se utroba prevrće.
Nisam znala kako se oseća majka živahnog i radoznalog dečaka, žena sasvim prosečne lepote koja je sedela kraj meni nesuđenog čoveka. Možda me je nekada videla, možda je znala i čula da sam upravo ja „ona Kalina“, nekadašnja velika ljubav njenog supruga, a možda nije imala pojma, u svakom slučaju držala se dostojanstveno i mirno, kao pobednica.
Osetih kako mi kapljice hladnog znoja klize niz kičmu. Da li smo morale da se sretnemo na takvom mestu ili me je sudbina ponovo iskušavala? On, ja, naša prošlost, naša sadašnjost, njegova budućnost… Bar da je u čekaonici ispred ginekološke ordinacije bilo još nekog da mogu da se sakrijem i da se pretvaram da ga ne vidim, možda se ni ono nedužno dete ne bi prilepilo za mog muža.

Odrekla sam se ploda naše ljubavi

Pokušala sam da se setim imena te žene ali nisam mogla. Posmatrala sam je krišom, ispod oka. Smeđa kosa srednje dužine, krupne oči, pravilan nos. Ništa naročito u odnosu na mene, zanosnu crnku, pravu lepoticu. A opet, šta sam ja imala od svoje lepote? Bila sam i lepa i bogata, ali nesrećna, a ona nije bila bogata zato što je uzela mog bivšeg Žiku, već zato što je imala nestašnog trogodišnjaka i stomak do zuba.
Dakle, još jedno dete na putu, a ja sam došla na kontrolu posle drugog spontanog pobačaja. U tom trenutku učinilo mi se da sam uvek predosećala da će biti baš tako. Zapravo ne oduvek, već od dana kada me je Žika ubedio da se oslobodim ploda naše ljubavi.
– Gospođice, izbor je vaš ali ne bih vam savetovao da učinite to što ste naumili. Da ste bar jednom rodili, sve bi bilo drugačije, ovako se izlažete velikom riziku. Trebalo bi da mislite na budućnost – rekao je ginekolog.
– Gluposti – prokomentarisao je Žika. – Ili možeš da rodiš ili ne možeš, nema tu velike filozofije. Mladi smo, biće vremena i za decu i za sve ostalo.
Poslušala sam ga. Osetila sam samo fizički bol, bez trunke griže savesti verujući da će zaista sve biti u redu. Uostalom, voleli smo se, zašto mu ne bih verovala. Doduše, nismo bili previše mladi, njemu je bilo dvadeset i šest, meni dve godine manje, zabavljali smo se četiri godine i svi oko nas verovali su da je samo pitanje dana kada ćemo objaviti venčanje, ali sam ga ipak poslušala.
– Pogrešila si, Kalina, grdno si pogrešila – govorila je moja prijateljica, medicinska sestra. – Nikako to nisi smela da učiniš…
Okrenula sam glavu na drugu stranu. Nisam mogla da gledam Žikinu porodicu, a još manje da trpim njegovu sreću.
Kažu da ne treba zavideti. Žika je kriv za moju sudbinu i ne smeta mu to što je ličnu sreću skovao na mojoj nesreći.

Samo smo mi postojali

A nekada sam mislila da je Bog svu sreću ovog sveta poslao meni. Bila sam mlada, vesela, lepa, čak sam odmah po završetku škole dobila posao, a samo koji mesec kasnije zaljubila sam se na prvi pogled. Bilo je obostrano, naravno, baš onako kako sam priželjkivala. Bio je dovoljan jedan pogled tamnih očiju pa da se zarumenim kao devojčica, da mi srce zatreperi a u stomaku zaigraju leptirići, da osetim slabost u nogama i gotovo da zaboravim kako se zovem. I on se ukopao u mestu. Iz očiju su mu izbijale iskrice milujući me po licu, a potom su se zabile u moje mlado srce.
Činilo se da dišemo kao jedno, da jedno drugom čitamo misli, da je Bog ovaj svet stvorio samo za nas dvoje i da bismo umrli jedno bez drugog.
Ne znam, možda sam pogrešila kada sam, dve godine kasnije, odbila predlog da zajedno živimo. Mogli smo, oboje smo bili zaposleni i finansijski nezavisni od roditelja ali, eto, nije nam bilo suđeno. U meni je još uvek spavala devojčica koja je maštala o dugoj beloj venčanici i princu koji dolazi da je povede u svoj zamak.
Nisam želela „divlji brak“, a Žika se nije naljutio, pa smo nastavili da kujemo planove za budućnost, smišljali smo imena za našu decu. Voleli smo se i kada smo mislili da smo isuviše mladi za prave obaveze, i kada smo odlučili da ubijemo plod naše ljubavi. Ili je to zapravo bila njegova odluka koju sam ja prihvatila.
Trajalo je još godinu dana. Ne znam, valjda smo se voleli. Zašto me je prevario i izdao na najgori mogući način, verovatno nikada neću saznati. Bar da mi je otvorio srce i rekao na vreme, preživela bih. Čovek nije svestan činjenice koliko je snažan kada gubi, a on, moj voljeni Žika, nije imao snage da me pogleda u oči, pa se poneo kao kukavica.
Nikada neću zaboraviti to neobično hladno septembarsko veče. Trebalo je da stigne sa službenog puta. Tri dana otegla su se kao tri godine, već sam bila spremna da izletim iz kuće, a šta me je to nateralo da mu najavim svoj dolazak…
– Teta Stano, Kalina ovde. Pošla sam kod vas, Žika je sigurno već stigao?
– Došao je, a bilo bi bolje da nije. A ti, srećo moja, nemoj da dolaziš – prošaputala je jedva čujno, kao da se guši u sopstvenim suzama.
Osetih slabost i zavrteh glavom.
– Šta se dogodilo? Šta krijete od mene? On nije došao? Da li je živ? – prolete mi je kroz glavu crna slutnja.
– Živ je, Kalina – reče njegova majka. Rodila sam ga, neću da ga kunem, ali ne nije mi drago što je došao. Trebalo je da ostane tamo, kod one koju je doveo u našu kuću.
– Koga je doveo?! – vrisnuh od bola.
– Ne znam. Ne znam ko je, odakle je, iz kakve porodice, ali znam da ju je doveo rekavši da će nam to biti snajka. A ti… srce moje lepo… – zastala je za trenutak a potom smo istovremeno spustile slušalice.

Patnja koja tinja

„Treba samo da se pomirim, da prihvatim istinu, treba…“, osećala sam da tonem, zidovi su se okretali oko moje glave, boje su mi se slivale pred očima a potom je sve postalo crno. Probudila sam se u svojoj sobi, u svom krevetu, ulepljena i mokra od šećera i vode. Pokušala sam da se okrenem prema zidu nesvesno želeći da zauzmem položaj fetusa i da osetim sigurnost, a onda sam jauknula. Bolela me je glava, rame i ruka. Kasnije sam saznala da je majka otvorila vrata baš u trenutku kada sam pala kao sveća, pravo na ivicu komode.
– Isplači se, biće ti lakše – govorila je moja majka, a meni je bilo još teže zato što nisam imala snage da urlam. Dušu sam svoju isplakala. Najgora je patnja koja tinja. Taman pomislim: proći će, nije vredan mojih suza, a onda izroni neka davna uspomena, kao suva grana na vatru, i ne da da se ugasi ono što tinja. A pitanja iskaču kao varnice. Zašto? Čime sam to zaslužila? Gde sam pogrešila? Da li sam bila slepa od ljubavi pa nisam videla, ili nisam želela da vidim? Da li je to bio razlog da nije želeo dete? I zašto je večito nekud žurio?
Trajalo je mesecima ali sve ima kraj. Kada se ugasio i poslednji žar, znala sam da sam ga odbolovala. Naravno, ožiljak je ostao. Pomirila sam se sa tim da nikada više neću biti ona stara Kalina, ni onako vesela, ni zaljubljena, ni predana do poslednjeg atoma pa, ako je u ime svih onih lepih godina Žika bio vredan tolike patnje, za izdaju nije zaslužio ni da spomenem njegovo ime. Tako su se ljubav, bes i tuga slili u neko tupo osećanje gorke ravnodušnosti, a trebalo je živeti.
Za početak, promenila sam frizuru, ali i radno mesto. Nije mi bilo teško da ustajem ranije ni da se guram u gradskom prevozu da bih stigla na periferiju. Naprotiv, posle toliko meseci tuge i izolovanosti bilo mi je potrebno upravo to, da me prodrma, probudi, pokrene i pruži šansu za nova poznanstva. I upravo na tom radnom mestu upoznala sam svog sadašnjeg supruga.

Dva spontana pobačaja

Relja nije bio visok ni mišićav, ali bio je duhovit i interesantan, pa je to bilo sasvim dovoljno da prihvatim njegovo nenametljivo udvaranje.
Počelo je, dakle, prijateljski i pomalo u inat sudbini. Nije to bila strast koja muti razum, niti je bilo obećanja i velikih planova. Ali, vreme i blizina učinili su to da me dve godine kasnije Relja odvede pred oltar.
Bila sam srećna i volela sam Relju. Njegovi su bili bogati, on jedinac, pa smo zajednički život započeli u raskošnoj dvospatnici. Držao me je kao malo vode na dlanu obasipajući me skupim poklonima. Radovala sam se kao dete kada mi je za trideseti rođendan poklonio auto „jer sam to zaslužila i tako nešto priliči ženi poput mene“, rekao je tada. Ipak, nisam se udala iz koristoljublja. Relja je bio dobar domaćin, trošio je zato što je imao i mogao, ali je umeo da ekonomiše. Vredan, bio je dobar sin svojim i još bolji zet mojim roditeljima, odan i požrtvovan suprug. Nikada nije povisio ton i nijednu odluku nije doneo na svoju ruku, a pri tom je umeo da zadrži dostojanstvo.
Kada sam ostala u drugom stanju, procvetala sam i činilo se da volim Relju više nego što sam ikada volela Žiku. A onda sam se jednog jutra probudila u lokvi krvi.
Sećam se neopisivog bola, strašnog osećaja praznine, Reljinih suza i svog tupog pogleda. Ničega nije bilo na tavanici bolničke sobe, a ja sam bez prestanka zurila u nepostojeću tačku. Pravi duševni bol sustigao me je nešto kasnije. Molila sam Relju da me ne teši. Kada će biti bolje, vrištalo je sve u meni.
Ne znam da li sam tada prizvala zlo strahom od još jedne trudniće i mogućeg gubitka tek, snašlo me je opet, desetak meseci kasnije. Nisam znala da sam u drugom stanju i možda je dobro što nisam imala kad da se radujem, ali ipak sam preživela težak šok. Nisam se više pitala čak ni: zašto? Zašto baš meni? Znala sam zašto mi se sve to događa i nije mi više bilo važno šta će Relja kazati i dokle će izdržati pre nego što kaže da bi trebalo da se raziđemo kao civilizovani ljudi.
Dve sedmice posle drugog spontanog pobačaja obreli smo se pred ginekološkom ordinacijom. Šta sam još mogla da izgubim pa da strahujem? Ništa, i zato mi je sve bilo ravno, a potom me je susret sa Žikom i njegovom porodicom izbacio iz koloseka. On je bio srećan… i baš me je to zabolelo.

Nismo znale jedna za drugu

Mučnu tišinu razbilo je odzvanjanje užurbanih koraka.
– Evo, doktor stiže. Radio je kiretaže – reče sestra i otključa vrata ordinacije.
Krajičkom oka pogledah Žiku. Sedeo je mirno, prekrštenih ruku i nogu, i razmišljao je ko zna o čemu… Nekada sam se zavaravala da mogu da pročitam njegove misli. Nije bilo tako jer, da jeste, sve bi bilo drugačije.
Kada je doktor prišao vratima, nisam pokušala da ustanem iz stolice. Nije važno ko je prvi stigao, trudnice uvek imaju prednost, a ja sam opet bila druga, zapravo poslednja, obična pacijentkinja.
– Gde je mama? – upita onaj dečkić.
– Kod čika doktora.
– Sada će da rodi bebu?
– Ne baš sada – Žika se nasmeši. – Za dva meseca.
– A šta bi više voleo, batu ili seku? – umeša se Relja.
– Batu – mališan sleže ramenima i umornu glavicu spusti u očevo krilo. Bože, kakav čudan osećaj, kakva koincidencija, kakav trougao. Žika je nežno gledao dete koje je moglo da bude naše, mrzela sam ga zbog onoga što mi je učinio, i skretala sam pogled samo da me manje boli, a Relja se oduševljavao.
Često je govorio da će biti nežan i brižan otac, te ga je ta scena nesumnjivo raznežila. A ja sam se pitala šta bi rekao da zna da mi je upravo taj čovek skrojio sudbinu. Valjda sam se zato osećala glupo, jadno i bezvredno kao nikada ranije.
Uz smešak od uva do uva izašla je ona koja je zauzela moje mesto. Tek mi je tada postalo jasno da je moja najveća ljubav vodila dvostruki život i, kako ja nisam znala da postoji druga, tako ni ona nije znala za mene. Nije mi ga preotela, bio je to isključivo Žikin izbor.
Uletela sam u ordinaciju brzinom munje. Ako se srušim od naleta bolnih sećanja, bar da to ne bude pred Žikinim očima, a ako se ne srušim, da ne moram da ih gledam kako odlaze zagrljeni i srećni.

Lažna nada

– U redu je, gospođo – kazao je ginekolog posle pregleda. – Sledeći put, čim osetite promene, odmah se javite. Znate, mnoge žene… – videla sam kako otvara usta ali nisam čula šta govori. Za trenutak sam pomislila da se gasim, da umirem, ali Bog me nije hteo, nije bio moj red. Uostalom, šta bih čula novo, pametno, ohrabrujuće? I šta je tu u redu? Nisam mogla da iznesem trudnoću ni do četvrtog meseca, a doktor je lagao i za svako ohrabrenje i nadu bio je plaćen.
Eh, da je bilo sreće da i ja izađem sa osmehom. Ovako, dočekala me je prazna čekaonica, čak je i Relja stajao kod prozora. Gubio je strpljenje i to mi je stavio do znanja na indirektan način, naravno, ali očigledno pod snažnim uticajem srećne porodice iz čekaonice.
– Relja, hoćemo li? Hej, gde si odlutao? – prenuh ga iz razmišljanja.
Nije me čak ni pitao šta je doktor rekao. Razvukao je usne u nešto što je ličilo na osmeh i kazao:
– Razmišljam o onom klincu. Tako je radoznao, živ, sladak, umiljat…
Nisam mu zamerila. Sasvim je prirodno da čovek želi potomstvo, jedino me je zabolelo to što mu se dopao Žikin sin.
– Samo da ne izraste u skota kakav je njegov otac – promrmljah sebi u bradu.
– Nešto si kazala? – upita Relja.
– Nisam, učinilo ti se – zakoračih na stepenište, potom zastadoh i uhvatih Relju pod ruku. Bar da još neko vreme budem nečija supruga.