Ne znam kako izgleda moje lice

Pokušajte da zamislite kako stojite ispred ogledala a ne možete da prepoznate sopstveno lice! Dvadesetpetogodišnja Marija, bivša manekenka, veoma dobro poznaje taj osećaj. Ona je slepa za lica i ne može da prepozna ni svoje roditelje, prijatelje, čak ni sebe…

Moj momak Momir izgleda veoma zanimljivo i uvek se „izdvaja iz gomile“.  Kosa mu je prirodno plava, a obrve crne kao gar, no, za mene je on još zbog nečega drugačiji od drugih. Njegovo lice bilo je prvo koje sam zaista „videla“. Bila je to, u pravom smislu reči, ljubav na prvi pogled…

SLEPILO ZA LICA
Obično, kada se sretnem sa nekim – čak i ako dobro poznajem tu osobu – ne prepoznam ga. Ali, ne zbog toga što sam nepristojna ili zaboravna, već zato što patim od vrlo retkog neurološkog poremećaja „slepila za lica“, čiji je stručni naziv prozopagnozija.
To znači da mogu da vidim kakvu kosu neko ima, kako je obučen i kako je građen, ali ne mogu da kažem kako izgleda njegovo lice. Zbog ovog poremećaja često dolazim u neprijatnu situaciju. Recimo, kad razgovaram sa nekom prijateljicom u kafiću, a ona ode u toalet i vrati se za sto podignute kose, ja je više ne prepoznajem! Inače, izuzetno je teško objasniti drugima ono šta ja vidim, odnosno ne vidim. Neki ljudi misle da to znači da vidim prazan prostor umesto lica. No, situacija je mnogo komplikovanija. Sposobna sam da na trenutak uočim oči, nos i usta, ali kada okrenu glavu i ponovo me pogledaju, ti ljudi izgledaju potpuno drugačije. Zato bih svoje stanje najpribližnije nazvala amnezijom za lica.
Otkrila sam da patim od ovog neobičnog slepila kada sam imala osamnaest godina, i to čitajući jedan stručni medicinski časopis.

Tako sam saznala da ljudi koji pate od ovog poremećaja ne mogu da prepoznaju lica drugih ljudi i oslanjaju se na ostale vizuelne odlike da bi mogli da utvrde o kojoj je osobi reč. Čim sam pročitala taj tekst, znala sam da sam pronašla pravo ime za svoje tegobe. Tada sam konačno shvatila da nesposobnost „sećanja na izgled ljudi“ nije normalna pojava, kao što sam pokušavala sebe da ubedim.

Oči širom zatvorene
I pre ove spoznaje, žalila sam se svom lekaru na to da često ne mogu da se setim kako neko izgleda, i da se zbog toga osećam izgubljeno, ali on nije imao predstavu šta je dešava sa mnom. Kada su mu dosadile moje posete i pitanja, poslao me je psihologu. U savetovalištu su mi pomogli utoliko što me je psiholog uputio jednom stručnjaku koji se bavi urođenim neurološkim poremećajima i on je konačno postavio pravu dijagnozu. U okviru testova, jedan od zadataka bio je da, među 100 poznatih lica, prepoznam što je moguće više njih. Rezultat je bio katastrofalan: uspela sam da prepoznam samo šesnaest osoba!
Kada mi je doktor saopštio da sam slepa za lica, osetila sam olakšanje. Osećala sam se mnogo sigurnije kada sam saznala da za ono što se meni dešava ipak postoji medicinski naziv i da nisam jedina osoba na planeti koja boluje od prozopagnozije.
Zapravo, i kod mog oca nedavno je dijagnostikovan isti poremećaj, zbog čega zaključujem da se radi o naslednom oboljenju. Inače, moj tata nije naročito druželjubiv i uvek je izbegavao da plati račun u restoranu. Sada znam da je to bilo zbog toga što nije bio siguran koji nas je konobar uslužio! Iako ne znam kako izgledaju moja majka i otac, ipak mogu da ih prepoznam, jer je mama vrlo niska i ima crvenu kovrdžavu kosu, a tata je visok i mršav. No, ni on ne zna kako ja izgledam!
Povremeno, dešava mi se da zapamtim neka lica ako osoba ima izražajne, svetle oči, ili puna usta, ali kada ponovo sretnem tu osobu, ne mogu da povežem crte koje sam zapamtila sa njenim licem. Sve u svemu, navikla sam da skrivam svoju bolest: čekam da osoba prva kaže da smo se sreli na tom i tom mestu i da smo bili u društvu tih i tih ljudi da bih shvatila o kome je reč. Kada se pogledam u ogledalo, vidim lice, ali me moj izgled svaki put iznenadi. Na svu sreću, moje stanje nije prepreka da se šminkam, uspela sam da naučim kako da istaknem oči ajlajnerom i maskarom.

Sve je u tvojim očima
Znam da je prozopagnozija izuzetno redak poremećaj, ali uverena sam da i jedna od mojih prijateljica pati od njega. Primetila sam kako netremice pilji u lica drugih ljudi i istražuje ih u nastojanju da otkrije ko su te osobe. Pokušavam da je nagovorim da se obrati lekaru, jer sam se uverila koliko dijagnoza može da donese olakšanje. Objektivno, u pitanju je ekstremno stanje i, kada ljudi žele da izraze saosećajnost, izgovaraju frazu: „Ah, i ja sam katastrofalno loš u pamćenju lica!“, jedino što mogu, i to s pravom, da pomislim jeste: „Ma, nemate vi pojma o čemu pričate“. Ipak, ne mogu da ih osuđujem.
Slepilo za lica ne može da se izleči. Radi se o poremećaju u mozgu koji još uvek nije u potpunosti istražen. Imam utisak da mi nedostaje deo mozga! Ali, budući da sam oduvek ovakva i ne znam za bolje, uverena sam da moj problem nije strašan koliko onaj kad čovek izgubi ruku ili nogu. Svesna sam da moja bolest donosi brojna ograničenja, ali nekako se snalazim i mislim da sam pronašla način da se što bezbolnije probijam kroz život.

– Ljubav na prvi pogled –

Noć kada sam upoznala Momira definitivno je bila prekretnica u mom životu. Bila sam na jedoj žurki i zapazila sam samo njega. Dok sam ga posmatrala, shvatila sam da vidim njegovo lice, i to mnogo jasnije nego bilo čije. Započeli smo razgovor i nismo prestali da pričamo nekoliko sati. Bio je to jedan od onih retkih trenutaka kada sretnete nekoga i imate utisak kao da ga poznajete celog života.
Momir i ja smo vrlo brzo postali bliski, a naša romansa pretvorila se u ozbiljnu vezu. Započeli smo zajednički život već nakon tri meseca zabavljanja. Iako ne vidim celo njegovo lice, prepoznajem ga na osnovu zaista specifičnih crta.
Međutim, i nakon četiri godine, ponekad se ipak dešava da ne prepoznam Momira. Znajući koliko to može da me pogodi, on se uvek trudi da sve okrene na šalu.
Među mojim prijateljima postoje oni koji se (na sreću!) izdvajaju izgledom. No, imam i nekoliko prijateljica koje ne mogu da razlikujem, ali one znaju od čega bolujem i razumeju me. Neugodne situacije najčešće rešavamo šalama i smehom.
Budući da sam se do pre dve godine bavila manekenstvom, u kojem sve počiva na izgledu, moj problem deluje još bizarnije. Slikali su me za časopise, zvali me da snimam TV reklame, ljudi su mi davali komplimente za lep izgled. Nikad nisam mogla da shvatim zbog čega se podiže tolika frka oko moga lica, jer fizičku lepotu ne doživljavam kao nešto važno. Trenutno radim sa Momirom i njegovim malim timom u jednom muzičkom studiju. Iako njegovu ekipu čini svega nekoliko ljudi, teško mi je da zapamtim ko je ko. To su muškarci koji najčešće nose crnu garderobu, zbog čega ih često zamenim. Pokušavam da uhvatim neke odlike po kojima se razlikuju, ali se uspaničim svaki put kada treba da se obratim nekom od njih. Jedan od trikova kojima se služim jeste da pitam gde se nalazii „X“ osoba, u nadi da će mi reći mesto, ili ga prstom pokazati, ali je nevolja u tome što to pitanje često postavljam baš osobi koju tražim!
Jedna od stvari koja me najviše nervira jeste gledanje filmova. Gotovo je nemoguće da pratim radnju, jer nikada ne znam ko je ko u filmu. Obožavam filmove u kojima glumi Robert De Niro, jer ga prepoznajem po velikom mladežu na licu!

Tekst: Nataša Ćovin; Foto: Shutterstock