Ostavio me je pred oltarom zbog starog ljubavnog pisma

Najsrećniji dan u mom životu pretvorio se u noćnu moru onog trenutka kada je moj verenik pročitao ljubavno pismo koje je napisano pre mogo godina a upućeno mojoj rođenoj sestri Lidiji… Sergej, moja jedina ljubav, ostavio me je u venčanici, s bidermajerom u rukama, misleći da Petar, potpisnik spornog pisma, nije Lidijin Petar već onaj s kojim sam se ja zabavljala u srednjoj školi.

Lidija jeste moja sestra, i mnogo je volim, ali njeno ponašanje prema muškarcima nikada mi se nije dopadalo. Menjala je momke češće nego papirne maramice i… I oni su joj se uvek vraćali! Ali, kad malo bolje razmislim, potpuno ih razumem. Lidija je bila oličenje fatalne žene. Pokupila je sve najlepše od naših predaka. Moji roditelji su često govorili da je ona lepa, ali da ja ne zaostajem za njom jer „zračim“ unutrašnom lepotom. Maštala sam o tome da ću sresti čoveka kome ću biti najlepša, najzgodnija i, naravno, najpametnija žena na svetu.
Te večeri sedela sam u svojoj sobi pokušavajući da se koncentišem na učenje. Besomučno sam ponavljala jednu istu, glupu rečenicu ali mi ništa nije ulazilo u glavu. Sve vreme sam, zapravo, maštala o zelenim očima i šarmantnom osmehu koji bi bio samo moj.

Čeznula sam za iskrenom ljubavlju
– Ako se izuzme privredni dohodak… privredni dohodak – ponovila sam stoti put kada je, prethodno ne pokucavši, u moju sobu uletela Lidija.
– Ćao, sele, šta je novo? – upitala me je, a njene oči slale su mi signal: „Pitaj ti mene, pitaj me!“
– Dobro, Lidočka, šta je novo?
– Joj, kad već pitaš, svašta! Čik pogodi!
– Lidija, nemoj da me držiš u neizvesnosti! – uzviknula sam.
U stvari, jedva sam čekla da završi svoju trač partijicu, pa da se vratim “učenju”, zapravo, sanjarenju.
– Pa… Petar i ja smo opet zajedno! – smešila se srećno.
Nekako, sve sam očekivala, ali to… Ni u najluđim snovima. Doduše, Petar je bio njena velika, davno zaboravljena ljubav. Imala je novog dečka, divnog i pažljivog i… Da, i ja sam joj na tome pomalo zavidela.
– Čekaj, čekaj! Šta je s Goranom?
– Šta bi bilo? Još uvek smo zajedno. Mislim da ne bi bilo u redu da ga ostavim samo zato što sam se pomirila s Petrom, zar ne?
– Ne razumem, kako možeš to da radiš? Nije fer ni prema jednom ni prema drugom.
– Kako to misliš: „nije fer“? Nije fer da jednog od njih ostavim. Vidi kakvo mi je lepo pismo napisao Petar – rekla je vadeći iz džepa pomalo zgužvanu hartiju. – Pročitaj…
Iako nisam odobravala njenu igru, priznajem da pismo nikoga ne bi ostavilo ravnodušnim. Bilo je poetično, iskreno, puno ljubavi i nežnih reči. Podsetilo me je na moju veliku ljubav, na mog Petra koji je pre tri godine otišao u Grčku.
– Lidija! Goran je stigao! – čule smo majčin glas.
– Goran… brzo, sakrij pismo! – panično je otrčala do vrata da presretne Gorana.
Strpala sam papir u malu belu torbicu koja je slučajno bila pored fotelje. Podigla sam palac u znak odobravanja i moja sestra se tek tada smirila i uvela Gorana u sobu.
I Lidija i ja zaboravile smo na to pismo. I ne samo mi. Izgleda da je na pismo zaboravio i Petar jer je u roku od mesec dana našao novu devojku. Lidija nije očajavala, štaviše, mislim da joj je laknulo. Nikada je nisam razumela. Ja sam za svojim Petrom dugo patila i najverovatnije bih patila i danas da te jeseni nisam srela Sergeja.

Potpuno me je osvojio
Upoznali smo se u biblioteci. Tražili smo knjige po policama i sam Bog zna kako smo počeli da razgovaramo. Ispostavilo se da oboje volimo knjige, filmove i slikarstvo, i to je bilo dovoljno za lep početak prijateljstva.
– Hoćeš li da odemo nekud na kafu? – upitao me je.
Pristala sam bez pogovora. Nije mi bilo važno kuda ćemo ići, jedino što mi je bilo važno da me je pozvao na sastanak.
Sergej mi se mnogo dopao. Imao je divne zelene oči koje su ulivale poverenje. Bio je šarmantan i duhovit, sve u svemu, mladić za koga se može reći: „Uvukao mi se pod kožu“.
Redovno smo razgovarali telefonom i svakog dana, pod ovim ili onim izgovorom, viđali smo se. Što sam ga više poznavala, više mi se dopadao. Lidija i mama šalile su se na račun moje zanesenosti. Naravno, i one su se radovale što sam konačno prebolela Petra.
Međutim, uprkos redovnim susretima, istim intresovanjima i neskrivenim simpatijama, Sergej se nijednom nije osmelio da napravi prvi korak. Bio je stidljiv i ja sam to smatrala vrlinom. Ipak, to je počelo da mi smeta jer sam želela da osetim njegove usne na svojima, želela sam da me zagrli, da… Ali nisam znala kako to da postignem. Bila sam neiskusna i nesigurna, pa sam se za pomoć obratila svojoj sestri Lidiji.
– Slušaj, sele, prvo ćeš početi da nosiš one miniće što vise u tvom ormaru. Imaš bolje noge od mene, a nikad ih ne pokazuješ. To je zločin! – bila je u svom elementu. – Posle toga, šminka! To je ono što se stavlja na lice, ono u kutijici, različitih boja, znaš? – naravno, morala je da usput da me žacne. – Zatim, važno je da prekrstiš noge, isturiš grudi i, šta god da priča, smeši se i kikoći makar ti dva sata pričao o fudbalu. Razumeš?
– Aha…
– Slušaj dalje. Važni su dodiri. Skidaj mu mrvice s bluze, trepavice s lica, grli ga i kad imaš i kad nemaš razloga.
– Kako da ga grlim, jesi li ti normalna?
– Kako da ga grlim? – podsmešljivo me je imitirala. – Rukama, kako drugačije? Jao, da l’ će ikad od tebe biti prava žena?!
I, mada mi je bilo naporno da slušam njene savete, priznajem da mi je Lidija mnogo pomogla. Počela sam da primenjujem novu taktiku i rezultat je bio neverovatan. Posle nekoliko dana nevini zagrljaji  pretvorili su se u poljupce, a prijateljstvo u ljubav.
Sergej je bio divan, nežan i pažljiv. Donosio mi je cveće, vodio me u duge šetnje, vozio me na svom biciklu, ali od svega sam najviše uživala u čitanju knjiga s njim. Seli bismo ispod nekog drveta i jedno drugome čitali. Dok sam ja čitala, on je spuštao glavu u moje krilo, a kada je on čitao, naslanjala sam mu se na grudi i osluškivala otkucaje njegovog srca.
– Da znaš da ti zavidim – rekla mi je jednom Lidija.
– Zašto?
– Baš si srećna, imaš super dečka.
– Imaš i ti dečka. Šta fali tvom? Kako mu je ono ime? Izvini zaboravila sam: Nenad ili Nebojša?
– Nenad. Šta mu fali?! Sve! Je l’ on meni ikada napisao pesmu? Nije! Je l’ me ikada nazvao usred noći samo da mi kaže da me voli? Nije! A tvoj Sergej sve to radi i bolji je od desetorice mojih zajedno. Nenad je tunjavko.
– Ali, Lidija, zajedno ste tek nedelju dana.
– Kakve to veze ima? Blago tebi!

Zaprosio me je
U redu, niko nije savršen pa ni Sergej, ali on je bio veoma blizu tog ideala. Sve je razumevao i pravdao. Pred njim čovek nije mogao da ima tajne i tako sam mu jednom prilikom spomenula Petra. Učinilo mi se da je pomalo ljubomoran. Ipak, naglasila sam da je Petar prošlost i da ga nikada nisam volela kao što volim njega, Sergeja.
Kako je vreme prolazilo, Sergej i ja smo se sve bolje uklapali i više nisam mogla da zamislim život bez njega. Stalno sam maštala o danu kada ćemo se venčati ali to mu, naravno, nikada nisam spominjala jer sam strahovala da će se možda uplašiti obeveze.
– Lepotice, da li si raspoložena da sutra odemo na izlet? – upitao me je Sergej jedne subote dok smo se opraštali pred mojim vratima.
– S tobom ću i na kraj sveta – čvrsto sam ga zagrlila.
– Na kraj sveta ćemo drugom prilikom, a sutra samo do reke – prste je nežno provukao kroz moju kosu.
Dan je bio divan, kao stvoren za izlet. Vreme je brzo prolazilo i dok smo trepnuli, sumrak je počeo da pada. Sergej je odjednom ustao i otišao do torbe koju smo ostavili na drvenoj klupici. Kada se vratio, u ruci je držao kutijicu. Seo je i uzeo obe moje ruke.
– Jovanka, ti si nešto najlepše što mi se dogodilo. Da mi je neko pričao da postoji devojka poput tebe, ne bih mu verovao – gledao me je pravo u oči gotovo ne trepćući. – Volim te i ne želim više da se rastajemo ni za tren. Hoću da kažem… Da li hoćeš da budeš moja žena? – drhtavim rukama otvorio je kutijicu iz koje je zablistao zlatni prsten s malim dijamantom, baš onakav kakav bih izabrala za sebe.
– Hoću! Naravno da hoću! – rasplakala sam se od sreće.
Jedva sam čekala da ovu radosnu vest podelim sa svojom porodicom. Znala sam da će se radovati. I bila sam u pravu. Tata je ponosno nazdravio našoj sreći, a mama i Lidija su plakale. Sergejevi roditelji  takođe su bili veoma srećni.

Pripreme za svadbu
Svadbu smo odmah počeli da planiramo. Hteli smo da što pre da stanemo pred matičara i da se nikada više ne razdvojimo. Da smo se mi pitali, bila bi to mala svadba, ali moji roditelji i Sergejeva majka  insistirali su na tome da pozovemo više stotina rodbine i prijatelja.
– Moramo li pozvati baš sve ove ljude? – negodovala sam.
– Jovanka, znaš da smo već skinuli pedesetoro sa spiska…
Na kraju smo digli ruke i prepustili drugima da organizuju našu svadbu. Petnaestak dana pre venčanja Sergej i ja smo pošli na poslednju probu kod moje krojačice. Trebalo je da platim venčanicu i da je ponesem kući.
– Jovanka! – čula sam iz sebe prodoran muški glas.
– Petre! Jesi li to ti? – iznenadila sam se.
– Naravno da sam ja. Otkad se nismo videli… – pogledao je Sergeja, pružio mu ruku i predstavio se.
– Šta radiš ovde? – upitala sam ga.
– Došao sam na godišnji odmor. Nego, čuo sam da se udaješ – okrenuo se Sergeju koji je stajao po strani. – Pretpostavljam da si ti srećnik. Čestitam! Znaš, dobio si najdivniju devojku na svetu i dobro je čuvaj, inače ćeš se jednog dana pokajati – dodao je setno.
– Nema problema. Umeću da je sačuvam! – Sergej je bio ciničan.
Nastala je neprijatna tišina pa se Petar brzo oprostio od nas. Kada je otišao, moj budući muž i dalje je ćutao. Dobro sam ga poznavala: bio je sumnjičav i ljubomoran. Doduše, razumela sam njegovu ljubomoru. Da se kojim slučajem pojavila neka njegova bivša devojka, raščerupala bih je nasred ulice. Zato sam obećala i sebi i Sergeju da Petra više neću viđati i, ako mi se bude javio, da ću ga odbiti. Međutim, neke stvari ne mogu da se isplaniraju.

Mučila ga je ljubomora
Tog dana vratila sam se od zubara i u kući zatekla Petra kako veselo čavrlja s Lidijom.
– O, stigla si, lepotice – rekao je ustajući, a onda mi je pružio buket ruža.
Lidija nas je ostavila same. Petar je došao da mi poželi sreću u braku i da pozove Sergeja i mene u goste. Potom je Petar odlučio da krene. Dodala sam mu jaknu a on se nagnuo u nameri da me poljubi u obraz. U istom trenutku vrata su se otvorila i Sergej je ušao u sobu.
– Izvinite, nisam nameravao da vas prekidam. Trebalo je da kucam – iz njegovih očiju sevale su varnice.
– Šta to pričaš?! Uđi! Soba je moja, ja sam tvoja, znači i soba je tvoja – pokušala sam da ga oraspoložim.
Sergej je bio ozbiljan i nije se trudio da prikrije ljubomoru.
– Petar nas je pozvao da ga posetimo a doneo mi je i cveće.
– Super…
– Ostavljam vas da uživate. Sam ću izaći, nemoj da me pratiš – Petar je izašao iz sobe.
– Šta on radi u tvojoj sobi? – pobesneo je Sergej.
– Rekla sam ti, doneo mi je cveće.
– Ne razumem zašto te ne ostavi na miru.
– Upravo je to učinio, sutra putuje. Nemoj da se ljutiš na mene. Došla sam od zubara, a on je već bio tu. Pa, nisam mogla da ga isteram! Uostalom, nije imao zle namere. Nije on loš čovek…
– U redu, nećemo više pričati o njemu – predložio je Sergej.
Poštovala sam njegovu želju i Petra više nisam pomenula. U svakom slučaju, bilo je mnogo važnijih tema za razgovor jer je za samo dva dana trebalo da se venčamo.
Konačno je osvanulo to jutro. Moji mi nisu dozvoljavali bilo šta da radim.
– Ti treba da izgledaš lepo i da budeš srećna! – rekla je Lidija.
Uz pomoć drugarica našminkala sam se, namestila frizuru i obukla venčanicu. U mojoj sobi vladala je poprilična gužva. Konačno, Lidija se iznervirala i počela da isteruje napolje one koji su bili suvišni. Jedan uvređeni i već pomalo pijani gost nije želeo da izađe pa ga je Lidija obema rukama pogurala napolje i pri tom slučajno zakačila šoljicu kafe koju je neko ostavio na ivici stola. U sobi se odjednom začula vriska. Svi su poskakali u stranu u želji da spasu svoju svečanu odeću. Na sreću, jedina žrtva ove nezgode bila je moja svilena tašnica.
– Šta ćemo sad? – upitala je moja kuma.
– Ne brinite, ja ću sve da sredim – Lidija je počela da kopa po mom ormaru.
– Šta tražiš?
– Sele, gde ti je ona bela torbica? Nije baš prava zamena, ali će poslužiti – i dalje je „kopala“ po ormaru. – Aha, evo je. Može da prođe, je l’ da? – pokazala je svima torbicu.
Nažalost, Lidija i ja potpuno smo zaboravile da je na dnu torbice davno zaboravljeno pismo. Moja sestra ga nije primetila ni kada je prepakivala stvari.

Ostavio me je pred matičarem
Gosti su se skupljali i nešto posle podneva krenuli smo u opštinu. Sergej i ja bili smo u kolima na čelu kolone, držali smo se za ruke i uzbuđeno čekali veliki trenutak koji će promeniti naše živote.
Stigli smo malo ranije pa su se svatovi zabavljali uz muziku, a nas dvoje nestrpljivo smo čekali da tek venčani par napusti salu za venčanja.
– Imaš li maramicu? Vidi kako sam se oznojio od treme, ne mogu ovakav da se ženim – šapnuo mi je Sergej.
– Uzmi iz moje torbice, ostavila sam je u kolima. Hoćeš li da ti donesem?
– Neka, ja ću.
Sergej se u kolima zadržao duže nego što sam očekivala. Pretpostavljala sam da skuplja snagu za veliko finale pa nisam bila zabrinuta. Kada se konačno vratio, bio je bled i zamišljen.
– Šta je bilo? Sergej, šta je bilo? – upitala sam ga zabrinuto.
Ćutao je. Nije bilo sumnje da se nešto događa, ali nisam imala vremena da zahtevam objašnjenje jer je matičar čekao.
Kada smo ušli u salu, Sergej je još uvek delovao izgubljeno. Pogled mu je bio prazan, a usne čvrsto stisnute i gotovo bele. Matičar je počeo pozdravni govor, a gosti su se utišali da bi ga čuli. Aparati su škljocali i svetlost bliceva pomalo me je zaslepljivala. Odjednom, Sergej je podigao ruku i matičar je ućutao.
– Izvini, ne mogu. Izvini… – rekao je gledajući me pravo u oči, okrenuo se i probio kroz gužvu prema izlazu.
Svi su bili u šoku, niko nije imao snage da se pomeri, a kamoli da krene za njim. Začudo, prva sam reagovala. Ustala sam i potrčala prema vratima u nameri da ga vratim.
– Sergej, gde si?! Sergeeej! – vikla sam očajno.
Nije ga bilo. Nestao je. Konačno sam odustala i sela na stepenice. Nemoćno sam spustila glavu na kolena i počela da plačem. „Posle onolike ljubavi, posle svega… Kako je mogao to da mi učini?! Ne razumem. Pa, uvek smo o svemu otvoreno razgovarali. Zašto mi nije rekao šta ga muči? Zašto?!“

Odjednom se oko mene okupilo mnoštvo ljudi. Pričali su mi, milovali me, tešili, ali ja ništa nisam osetila, čula, niti razumela. Doveli su me do automobila kojim su Sergeja i mene dovezli. Zamolila sam ih da me puste nekoliko minuta da budem sama pa sam zalupila vrata za sobom. Na sedištu je bila moja otvorena tašnica a pored nje je ležao zgužvan list papira. Uzela sam hartiju u ruke i vrisnula. Potom sam počela histerično da se smejem. Zaista je bilo tragikomično! Sergej me je ostavio zbog ljubavnog pisma koje je mojoj sestri davno napisao njen bivši momak Petar! Lidija je ušla u kola i nežno me zagrlila.
– Šta je bilo? Jovanka, smiri se!
I dalje sam se histrično smejala.
– Pismo… pismo od tvog Petra, tvoje ljubavno pismo – mahala sam hartijom. – Sergej me je ostavio zbog tvog Petra… Ostavio me je zbog tuđeg ljubavnog pisma. Ostavio me je… – moj smeh se odjednom pretvorio u plač. Nisam više mogla da govorim.
Ne sećam se šta se dešavalo narednih dana. Nisam izlazila iz kreveta i stalno sam ponavljala Sergejevo ime. Odbijala sam da idem na posao i da s bilo kim razgovaram.
Vest o mom najsrećnijem danu koji se pretvorio u najgoru noćnu moru brzo se pronela gradom. Svi su o tome pričali, ali je malo njih pominjalo da je pismo koje je Sergej pročitao upućeno Lidiji, ne meni. Ljudi vole da ogovaraju, ne zanima ih istina. Znala sam da je Sergej najverovatnije čuo tračeve, ali sam isto tako znala da nije čuo da pismo nije meni napisano…
Kada sam se oporavila od šoka, počela sam da tražim Sergeja, međutim, niko, pa ni njegova majka, nije znao da mi kaže gde je. Prošli su meseci, već je proleće, a njega nema…
Sergej, ako slučajno ovo čitaš, shvatićeš. Čekam te i nadam se da ćeš mi se vratiti jer, da nije tako, ne bih imala razlog da živim. Vrati mi se, molim te!