Pala sam na kockarev šarm

Iskorišćena sam i prevarena, ali bar će žene slične meni toga biti pošteđene. Naime, muškarac u koga sam se do ušiju zaljubila na letovanju u stvari je okoreli kockar u Budvi poznat po zavođenju naivnih žena željnih romansi na letovanju…

Prva misao koja mi je pala na pamet kada sam ugledala Stefana, bila je: "Ovo je idealan muškarac, definitivno čovek mog života!" Zalizane kose crne kao noć, sedeo je na visokoj barskoj stolici uz šank šarajući pogledom po gostima koji su se odmarali uz ivicu hotelskog bazena u Budvi.
Tu i tamo na usnama bi mu zatitrao osmeh koji kao da je govorio: "Mmm, ovo mi se dopada!", i zatim bi njegov pogled odlutao dalje. Na sebi je imao samo kupaće gaćice i – odlično je izgledao. Svaki mišić njegovog tela bio je izvajan do perfekcije, a ruke su otkrivale osobu koja se ne bavi teškim fizičkim poslom. "Mora da je stručnjak za kompjutere, lekar, pijanista ili neko ko se bavi kancelarijskim poslom! Ovako negovane ruke ima samo osoba koja vodi računa o sebi! Ovaj lepotan izgleda kao Šon Koneri u najboljim danima”, pomislila sam i uzdahnula.

Bio mi je neophodan odmor

Prvi put u životu otišla sam sama na godišnji odmor i, da budem iskrena, nisam se osećala baš najbolje zbog toga. Do pre deset dana mislila sam da ćemo moj dugogodišnji momak Đorđe i ja zajedno otputovati, međutim, dva dana nakon što sam izvršila sve neophodne rezervacije bezobzirno mi je sasuo u lice da je umoran od naše veze i – to je bio kraj. Prvih nekoliko dana nisam mogla da dođem sebi od šoka, ali već početkom sledeće nedelje u meni je proradio inat i odlučila sam da mi to sigurno neće pokvariti letovanje. S obzirom na činjenicu da sam u očevoj velikoj firmi naporno radila od jutra do večeri, odmor mi je bio preko potreban.
– Mlada damo, jesi li raspoložena za piće? – iz razmišljanja me je trgnuo dubok muški glas.
Kada sam se okrenula, shvatila sam da mi je prišao onaj Šon Koneri koga sam domalopre bezobrazno odmeravala.
– Učinilo mi se da me posmatraš pa sam pomislio da ne bi bilo loše da se upoznamo. Ja sam Stefan – pružio mi je ruku uz šarmantni osmeh.
– Sandra, drago mi je! – zbunjeno sam odgovorila i mahinalno počela da popravljam frizuru. – Izvini ako sam te gledala previše upadljivo, nešto sam se zamislila!
– Nemoj da se izvinjavaš, tvoj pogled mi je laskao! Ne dešava se baš svakodnevno da se za mene zainteresuje tako lepa devojka. Nego, nisi mi odgovorila… hoćemo li nešto popiti?
Uz osmeh sam klimnula glavom i ustala sa ležaljke.
Tako je sve počelo…
Pošto smo oboje odseli u istom hotelu, bilo nam je suđeno da se viđamo tokom obroka, u liftu, na recepciji, na bazenu… Pošto nam je oboma to odgovaralo, bilo je očigledno da se jedno drugom dopadamo. Kako mi je rekao, na odmor je došao sam da bi "pročistio ventile i skupio snagu za nove radne pobede." A imao je svoju advokatsku kancelariju i hvalio se brojnim klijentima i uspešno rešenim sporovima.

Čovek mog života

– A ti, čime se baviš? – upitao me je sutradan za doručkom dok je u slast jeo omlet. – Jesi li manekenka ili glumica? Lice kao tvoje ne mogu da zamislim u drugačijem okruženju.
– Hvala na komplimentu, ali… Otkad sam završila ekonomiju, zaposlena sam u očevoj firmi na mestu direktora prodaje i po ceo dan buljim u kompjuterski ekran i cifre! – odgovorila sam uz uzdah.
– Ali zato se sigurno ne žališ na platu, zar ne? – Stefan se vragolasto nasmešio.
– Ne, naravno. Ali, često poželim da radim inventivniji i zanimljiviji posao. Ipak, kada pomislim na to kako drugi ljudi žive, shvatim da ne smem da se žalim.
Potom smo prešli na druge teme, razgovor smo nastavili na bazenu pa uveče u diskoteci… Za samo dva dana shvatila sam da sam se zaljubila u Stefana i da mi Đorđe više na pamet nije padao. Da mi je to neko prorekao pre nego što sam krenula na odmor, znam da bih se slatko nasmejala, ali ovako…
Dani su nam leteli, uživali smo u zajedničkom sunčanju, kupanju, obilascima plaža, a noći… Noći smo provodili u dugim šetnjama obalom ili u hotelskim sobama gde smo otkrivali tajni svet telesnih zadovoljstava. Stefan je bio iskusan i vešt ljubavnik, i u njegovim rukama osećala sam se slobodnom kao nikada pre.

Pristala sam da mu pomognem

– Sandra, upravo su mi iz Beograda javili da smo izgubili važnu parnicu, povodom toga iskrsnuli su mi vanredni troškovi a ja ovde nemam toliku svotu. Znam da se ne poznajemo dovoljno dugo, ali pitao sam se da li bi mi možda pozajmila nešto novca na nekoliko nedelja, obećavam da ću ti sve vratiti uz bogatu kamatu – molećivo me je upitao jednog prepodneva posle obavljenog telefonskog razgovora.
– Naravno, reci koliko ti treba. Na sreću, ponela sam svoju kreditnu karticu pa nema problema – zaljubljeno sam odgovorila, uhvatila ga pod ruku i pošla s njim u prvu banku.
– Vratiću ti ovo čim dođemo u Beograd, a kamate što se tiče… – činilo mi se da je Stefan užasno nervozan.
– Nema problema, pobogu! Nisam ja zelenaš, nemoj da me vređaš. Dovoljna mi je tvoja reč. Uostalom, za ono što mi pružaš iz noći u noć, ja sam tvoj dužnik! – odgovorila sam i potom smo pošli na plažu.
Sledećih nekoliko noći nisam bila sa Stefanom jer mi je rekao da mora da obavi neke poslovne razgovore s klijentima koji su u međuvremenu doputovali u Budvu. Iako mi nije bilo pravo to što me zapostavlja zbog posla, ništa nisam mogla da mu prebacim. Na kraju krajeva, na ovo letovanje došli smo svako za sebe, pa niko nikome nije morao da polaže računa. Umesto u strasnim igrama u hotelskoj sobi, te noći provela sam u usamljeničkim šetnjama do mogrenske plaže i nazad, i jedino me je tešilo to što ću sutra ponovo ceo dan provesti s mojim Stefanom…
Naravno, letovanje se završilo mnogo brže nego što sam želela i, dok sam trepnula, osvanuo je dan kada sam morala da se vratim kući. Iako sam očekivala da će Stefan poći sa mnom istim avionom pošto su nam se smene poklapale, neprijatno sam se iznenadila kada mi je rekao da je "zbog iznenadnih obrta u poslu" odlučio da produži boravak u Budvi na još sedam dana.
– Dušo, nemoj da brineš! Čućemo se telefonom, a ja ću ti se javiti čim dođem kući, pa ćemo se naći negde na kafi. Baš mi je krivo što je ovako ispalo, ali šta ćeš, viša sila… – pričao je brzo i tiho dok mi je u aerodromskom kafeu nežno prstom prevlačio po vratu.
– Stefane, nije da te podsećam ali… U vezi s onim novcem, molim te da ispoštuješ rok i da mi vratiš pare do prvog, inače će finansijska kontrola u tatinoj firmi otkriti manjak – rekla sam mu oklevajući.
– Nemoj ništa da brineš, mila, sve je pod kontrolom! Juče mi je sekretarica rekla da će u ponedeljak otići u banku i da će podići novac namenjen tebi. Daj mi adresu na kojoj ona može da te nađe.
Sumnja i strah rasli su u meni ali trudila sam se da ostanem hladnokrvna i prisebna. Na parčetu papira napisala sam mu adresu tatine firme i broj telefona na poslu, još malo sam popričala s njim i potom sam pošla na terminal. I dok sam ulazila u avion, primetila sam da je Stefan već usredsredio pažnju na neku elegantnu plavokosu ženu. Bio je toliko obuzet razgovorom s njom da nije primetio da mu mašem…

Kasno sam shvatila da sam prevarena

Povratak kući i brojnim obavezama nije me obradovao, ali utučenost i mrzovolju lečila sam sećanjima na Stefana i predivno letovanje s njim. Čuli smo se svakodnevno telefonom i svaki taj razgovor delovao je na mene kao tableta za smirenje.
Euforično mi je pričao da posao privodi kraju i da će već za vikend doći kući, a potom mi je razočarano javljao da je ponovo nešto iskrslo… A ja sam strpljivo ćutala i čekala. Bila sam toliko zaljubljena u njega da nisam dozvoljavala sebi razmišljanje u smeru da me je taj čovek možda prevario. Ali, kako se bližio prvi septembar, moja nervoza se sve više pojačavala.
Svota koju sam mu pozajmila bila je isuviše velika da bi ostala neprimećena, pogotovo zato što je pola službenika tatine firme tada bilo na odmoru a ovlašćenje za rukovanje novcem imalo je svega nas nekoliko. S druge strane, moja ušteđevina nije mi bila dostupna jer je bila oročena na duži vremenski period, pa sam se našla u nezavidnoj situaciji. Stefanova sekretarica nije se pojavljivala niti me je tražila telefonom, a njegov mobilni stalno mi je bio nedostupan.
Međutim, tridesetog avgusta u prepodnevnim satima pozvala me je žena koja se predstavila kao Stefanova sekretarica pa sam s olakšanjem uzdahnula. Užurbano mi je pričala o novčanom zastoju u službi platnog prometa, spominjala je loše telefonske veze s Crnom Gorom, svoje bolesno dete i na kraju mi je rekla da će mi za sat vremena doneti novac.
I zaista, u naznačeno vreme u moju kancelariju ušla je visoka crvenokosa devojka i, uz veliko izvinjenje, pružila mi je kovertu. Odmah sam je otvorila i počela da brojim novčanice. Zahvalila sam joj se kada sam shvatila da mi je vraćeno sve do poslednjeg dinara.
– Šta se Stefanu dešava? Nikako ne mogu da ga dobijem telefonom? – morala sam da je upitam.
– Ma, znate i sami da ova mobilna telefonija nije pouzdano sredstvo komunikacije. Inače, koliko mi je poznato, Stefan je došao u Beograd pre neki dan ali je potom hitno morao da otputuje u Kragujevac povodom novog slučaja. A sada me izvinite, moram da žurim jer danas još mnogo toga treba da obavim!
Dakle, bio je tu i nije mi se javio! Šta ovo treba da znači? Po glavi mi se rojilo bezbroj pitanja na koja nisam znala odgovor. Osetila sam da mi srce lupa sve jače i neki unutrašnji instinkt mi je govorio da sam prevarena iako mi je novac vraćen. Požurila sam u prvu banku da ga položim na račun, i… Tamo sam doživela šok!
Dok sam sedela u fotelji u blizini šaltera i čekala potvrdu o prijemu novčane uplate, trgnula sam se kada su mi prišla dvojica ljudi.
– Jeste li vi Sandra Marković? – upitao me je viši od njih, vrlo službeno.
– Jesam, a vi ste…? – zbunjeno sam odgovorila i ustala.
– Molim vas, pođite s nama! – pretvarao se da nije čuo moje pitanje i nestao je iza jednih vrata dok je onaj drugi očigledno bio zadužen za to da me prati.
Da ne bih komplikovala situaciju, poslušno sam pošla za njima i ubrzo sam saznala da su sve novčanice koje sam donela da položim na račun – falsifikovane! Dok sam čekala policiju, grozničavo sam razmišljala kako da se izvučem iz ove neprijatne situacije, a pred očoma su mi titrali Stefanovi osmesi, naše igre u hotelskoj sobi, njegovo raspitivanje o poslovima tatine firme, njegov molećivi pogled kada mi je tražio novac na zajam, iznenadni poslovi i klijenti na letovanju, njegov nedostupni mobilni, crvenokosa sekretarica u žurbi… Delići slike počele da se sklapaju velikom brzinom u jednu celinu i kada sam privedena istražnom sudiji, bila sam konačno uverena u to da sam iskorišćena i prevarena. To saznanje odjednom je poništilo svu zaljubljenost i ushićenje u meni i umesto toga preplavili su me razočarenje, tuga i bes.
Posle nekoliko sati u istražni zatvor došao je moj otac i dao izjavu o stanju na računu firme kao i o svom poslovanju. Potom sam puštena na slobodu. Satima smo razgovarali o svemu što mi se desilo i na kraju smo skovali plan kako da povratimo izgubljeno.

Nadam se da će platiti za grehe

Unajmili smo najboljeg privatnog detektiva u gradu, platili veliku svotu da uđe u trag Stefanu, i poslali smo ga pravo u Budvu. Posle nekoliko dana saznali smo da Stefan u hotelu uopšte nije bio prijavljen pod tim, već pod drugim imenom i da je u Budvi poznat po zavođenju naivnih žena željnih romansi na letovanju. Sudeći po priči brbljivog recepcionara, Stefanu tj. Milošu (kako mu je bilo pravo ime) za petama su bili mnogi prevareni muževi ali i mafijaši kojima je ostao dužan ogromne sume novca izgubljenog na pokeru. Da, da, moj Šon Koneri koga sam idealizovala bio je zapravo zagriženi kockar, spreman na svaku manipulaciju i prevaru samo da se domogne novca. To je objašnjavalo i njegovo izležavanje na suncu po ceo dan, negovane ruke, uglađene manire, laskavost i dvoličnost… A ja sam verovala da je zaljubljen u mene!
Na sreću, svega desetak dana posle mog hapšenja u novinama sam pročitala da je Miloš konačno uhvaćen na jugoslovensko-mađarskoj granici u nameri da zauvek napusti zemlju. Odmah je sproveden u beogradski istražni zatvor i za koji dan treba da mu počne suđenje na koje sam i ja pozvana da svedočim.
Šta reći na kraju? Ako je verovati infomacijama koje ovih dana kruže po medijima, šanse da povratim svoj novac, ugled i očevo poverenje zaista su minimalne, ali s obzirom na to da više nemam šta da izgubim, nada me ipak ne napušta. Volela bih da mi se na tom suđenju ukaže prilika da gledam Stefanovo lice kada mu pročitaju presudu, ali sumnjam da će mi to doneti sreću ili zadovoljstvo. Ipak, bar se nadam da će pravda na kraju pobediti i da će on i njemu slični prevaranti završiti iza rešetaka na duži rok. Iskorišćena sam i prevarena, ali bar će žene slične meni toga biti pošteđene.