Ponižena i osramoćena
Verovala sam da živim u skladnom braku, kao i da moj suprug i ja imamo zajednički centar sveta – našu kćerkicu Saru. Nijednog trenutka nisam pomislila da mi Saša iza leđa radi nešto veoma ružno, protivprirodno. Trebalo je da se „nameste“ neke okolnosti pa da shvatim da je sve, zapravo, privi.
Bila je zima. Skazaljke na zidnom satu pokazivale su da ističe radno vreme i bilo je jasno da će proći samo još koji minut kada ćemo svi mi, zaposleni očajnici, grunuti na automat kroz koji ćemo redom provlačiti svoje kartice i nakon toga, kao bez duše, trčati kući. Misli su mi šetale od naše sumorne firme, preko moje trogodišnje Sare koja me je u vrtiću čekala, do mog supruga Saše koji je te nedelje bio na službenom putu u Americi. „Valjda ću uspeti sad da ga dobijem“, razmišljala sam hvatajući slušalicu.
– Ljubavi – gugutala sam sa poslovnog telefona – konačno sam i ja provalila vremensku razliku. Nikada ne znam da li da zovem osam sati pre ili posle ovog našeg vremena.
– Helo! I don’t understand you! – čula sam nepoznati muški glas.
– Sorry – promucah i brzo pekinuh vezu.
– E, vidite, ovo će ubrzo morati da prestane – začula sam glas direktora koji se nekim čudom obreo tik uz mene. – To vam je valjda jasno?
Ma jasno k’o dan, pomislih i klimnuh glavom.
– Klimanje glavom ću razumeti kao da ste shvatili… Dobro, oduzeo bih vam, draga koleginice, još jedan trenutak vašeg dragocenog vremena da vas obavestim da ćete od sutra kancelariju deliti sa novim kolegom.
Strašno, pomislila sam, samo mi fali neki novi idiot koji će beležiti svaki moj odlazak do toaleta i svaki broj telefona koji okrenem.
– Nemojte da budete tako snuždeni, koleginice. Poreskih obveznika je sve više, posao se gomila, a vi ste ostali kao jedini referent koji nema svoju, kako bih rekao, „produženu ruku“. Prema tome, radujte se, draga moja, biće vam lakše. U prvo vreme ćete, doduše, vi njega uputiti u posao, ali posle izvesnog vremena verujem da će vam dobro doći njegova pomoć – rekao je i okrenuo se prema vratima, a onda, kao da je nešto zaboravio, zaustavio se, okrenuo i dodao: – I, da… Ako već zovete Ameriku, potrudite se da odmah okrenete pravi broj. Greške koštaju, to i sami znate.
Dome, slatki dome
Sara me je dočekala spremna za pokret, u jakni i čizmicama. Izljubila sam njene tople, meke obraze i zahvalila sam se vaspitačici na strpljenju.
– Jesam li ti dostajala? – upitala me je medenim glasom.
– Dostajala si mi – rekoh joj stežući jače njenu ruku.
– A nećeš sada da ideš na posao? – nastavljala je.
– Neću sad, ljubavi. Tek sutra kada se probudimo.
Do ulaska u stan, iako sam vrlo uporno odgovarala na sva Sarina pitanja, nisam mogla da izbacim iz glave direktorovo obaveštenje da ću od sutra dobiti novog kolegu koji je, po svemu sudeći, trebalo da bude Hitlerov klon.
Prekoračivši kućni prag i ugledavši Sašu kako nam se obema smeška, osetih neverovatno olakšanje.
– Tata, tata! – Sara mu je potrčala u zagrljaj.
– Sanjam li? – upitala sam ga.
– Ne sanjaš, lutkice, tu sam.
– Pa, kako? Rekao si da ćeš tamo provesti celu nedelju…
– Brzo smo se dogovorili a i da nismo, ne bih više izdržao tamo bez vas dve. Svakako bih se ranije vratio.
– To znači da smo ti mnogo dostajale – zaključila sam poljubivši ga.
– Nedostajale ste mi, ne možeš da zamisliš koliko – nasmešio se i dodao: – I, nemoj da prihvataš Sarin način govora, ipak si joj majka, treba da je ispravljaš.
Na tu njegovu zamerku nisam želela da odgovorim. Po mom mišljenju dete je trebalo da bude dete, opušteno i srećno, da se ne zamara pravilima u trećoj godini života.
Te večeri, pošto smo Saru smestili u krevetić, povukli smo se u spavaću sobu i do duboko u noć prepričavali smo ono što se u međuvremenu dešavalo.
– Šta ćeš sutra sa novim kolegom? – upitao me je pre nego što je legao pored mene.
– O njemu ću da razmišljam sutra – rekla sam ubrzo utonuvši u san.
Moj novi kolega
Ujutru, dok sam pokušavala da se razbudim, Saša je već kuvao kafu.
– Hajde, vreme je za ustajanje – doviknuo mi je. – Nećemo valjda dopustiti da novi kolega stigne pre tebe.
– Ma, nek se nosi – rekla sam pokušavajući da se osmehnem.
– Hajde, polako popij kafu, a ja ću Saru odvesti u vrtić.
– U vrtić?
– Da, u vrtić – rekao je Saša. – Zašto si iznenađena?
– Ma, ništa.
– Kako sad ništa? Šta si mislila da kažeš?
– Iskreno, mislila sam da si je se uželeo i da ćeš je ti danas čuvati… Slobodan si, pa zato.
– Dogovorili smo se, lutkice, da je nećemo razmaziti. Nije mi problem da je čuvam, ali znaš da je bolje za nju da je sa svojim društvom.
– Znam – rekla sam poraženo – ali mi je žao da joj kidamo san i da je po ovoj hladnoći vučemo tamo. Jedan dan kod kuće neće je preterano razmaziti.
Malo je ćutao pa je rekao:
– Dobro, ali samo ovoga puta. Nemoj da ti takvo ubeđivanje pređe u naviku. Znaš da smo se dogovorili?
– Znam, ali isto tako znam da si ti moj slatki dasa – rekla sam skočivši iz kreveta.
U odlasku sam ga poljubila i požurila na taksi. Na posao sam stigla među prvima. Dok sam provlačila karticu kroz automat, pomislila sam da neću dozvoliti da mi niko i ništa poremeti dobro raspoloženje. Saša je bio kod kuće sa našom divnom kćerkom, ja sam, za promenu, na vreme stigla na posao i bila sam odlučna da od novog kolege, za koga sam verovala da je monstrum, napravim normalnog čoveka.
– Drago mi je, Milan – rekao je mladi čovek pruživši mi ruku.
– Au… Pa, ili ste ranoranilac ili stanujete blizu – rekla sam sumnjičavo.
– Ono prvo – ugrizao se za usnu.
– Recite slobodno, nemojte da se ustručavate…
– Bio sam nervozan pa sam poranio.
– Sve je to normalno, Milane. I ja sam bila nervozna kad sam počinjala. Oko mene su bile aždaje i tresla sam se kao prut. Vi, ipak, imate sreće, radićete sa mnom a ja sam, verujte, sasvim OK čovek.
– To mi je drago da čujem.
Dakle, to je bio moj novi kolega ili, bolje reći, moja produžena ruka. Posle naše prve zajedniče kafe otrčao je po doručak a kada se vratio, pitao je šta treba da radi. Pokazala sam mu dve gomile papira na mom stolu, a kad sam videla njegov izbezumljeni pogled, brzo sam dodala:
– Šalim se, to su arhivirani predmeti. Opusti se.
– Pa – rekao je oprezno – ako nemam šta da radim i ako mi dopustite, ovaj „prazan hod“ iskoristio bih da prošetam po gradu.
– Mene što se tiče, možeš slobodno da šetaš ali ako direktor dođe pa te ne zatekne… – rekla sam a onda sam se setila se Sare za koju sam jutros izvojevala „slobodan dan“ – ma, briši, pokriću te ako bude frka.
Vratio se posle dva sata noseći mi pitu sa višnjama.
– Šta je ovo? Mito? – upitala sam ga zaverenički.
– Ma, ne. To je način da se zahvalim.
– Pa, Milane, hvala tebi.
Trenutak nepažnje
U tom trenutku zazvonio mi je mobilni. Čula sam Sašin glas ali ga ništa nisam razumela. Da li mi se učinilo ili sam čula Saru da plače?
– Saša, polako pričaj, ništa te ne razumem. Šta je sa Sarom?
– Sara… opekla se.
– Na šta se opekla? Gde?
– Ma, u kuhinji – bio je užasno uzrujan. – Ne znam šta da radim.
– Saša – trudila sam se da zvučim pribrano i strogo dok sam brisala suze – slušaj me! Njena zdravstvena knjižica je u prvoj fioci, tu, pored telefona. Uzmi knjižicu, obuci Saru, sedi u auto i pravac na Dečiju kliniku! Naći ćemo se tamo.
Ne sećam se šta sam rekla Milanu, ali pamtim da je klimnuo glavom u znak razumevanja.
Do klinike nisam bila ni živa ni mrtva. Kada sam konačno utrčala u hodnik prepun uplakane dece i izbezumljenih roditelja, udahnula sam duboko i krenula u potragu za svojom Sarom i Sašom. Nije mi dugo trebalo da ih nađem. Sara je jecala, premorena od plakanja, a Saša ju je, u pokušaju da je umiri, pritiskao na svoje grudi.
– Saša – drmusala sam ga – saberi se! Daj da vidim gde se opekla.
– Na rernu – rekao je.
– Mani rernu, čoveče, pitam te šta je ona opekla?
– A to… ruka. Ne mogu… nemam snage da je uvedem. Hoćeš ti?
– Dođi, ljubavi – rekla sam joj uzimajući je iz Sašinog grčevitog zagrljaja. – A ti, idi na vazduh i pokušaj da dišeš.
Primili su nas kao hitni slučaj. Doktor je bio ljubazan i, koliko je bio pažljiv prema Sari, toliko je, čini mi se, bio pažljiv i prema meni.
– Takve se stvari događaju – rekao mi je. – Dok su moja deca odrastala, većinu pokućstva morao sam da izbacim iz stana. Ali, štekere, peglu i šporet nisam mogao. Posle prve sinovljeve opekotine popio sam lek za smirenje. Posle druge nisam pio ništa, rekao sam: „Zar opet?!“ Posle treće sam ga ćutke previjao.
Sara je dobila debeli zavoj na ruci, a kada je bol uminuo, upitala me je:
– Sada nećeš na posao?
– Neću, ljubavi. Mama će sa tobom i tatom otići kući.
– Jesam li ti nedostajala?
– Kao nikad.
Po povratku kući nazvala sam direktora objasnivši mu šta se dogodilo i dala sam mu do znanja da ću nekoliko dana biti na bolovanju jer je Saru trebalo voditi na previjanje, a moj Saša, sudeći po njegovoj prvoj reakciji, za tako nešto nije imao snage. Kasnije tog dana, kada smo se svi troje pribrali, pitala sam ga šta je Sara tražila oko rerne.
– Ne znam – rekao je – za sekund sam se okrenuo od šporeta, a već u sledećem trenutku njena ruka bila je na grejaču. Da li ju je privukao miris pite od višanja ili joj je bilo dosadno u sobi, ne znam.
– Hm…
– Šta je bilo? Kriviš me, znam, ne moraš ništa da mi kažeš.
– Ma, ne krivim te, nego sam se setila ovog mog novog kolege. Razmišljam, kakva koincidencija, baš mi je on danas doneo pitu sa višnjama da mi se zahvali što sam ga pokrivala dok nije bio u kancelariji.
Povratak u budućnost
Dve nedelje kasnije Sarina ručica bila je u mnogo boljem stanju, skinuli su joj zavoj i rekli da može da se vrati u vrtić. Saša je morao da otputuje u Berlin, a ja sam morala da se vratim na posao.
– Kako je malena? – upitao je Milan čim me je ugledao.
– Dobro je, hvala… A kako si ti?
– Dobro, zašto pitate?
– Onako. Nov si, trebalo je nečemu da te naučim ali se desilo što se desilo, pa si morao sam da se snalaziš. Zato sam te pitala kako si.
– A zato… Pravo da vam kažem, snašao sam se, ali se plašim da ću uskoro morati da dignem ruke od ovog posla.
– Da digneš ruke? – gledala sam ga zaprepašćeno. – Milane, vidi, zaista ne znam gde si dosad radio i šta, ali moj prijateljski savet ti je da ostaneš.
– Bojim se da neću moći da izdržim.
– Šta nećeš moći? Daj, Milane, saberi se čoveče! Državna firma, plata, imaš godišnji odmor, markicu, topli obrok… doduše, moraš da se ukucavaš kad dolaziš i odlaziš, ali uvek postoji varijanta da se izmigoljiš. Pa, ja ću da te pokrivam kad god bude trebalo.
– Ma, nije zbog toga.
– Nego zašto?
– Zbog moje lepše polovine.
– Ne razumem – rekla sam iskreno.
– Pa… kako bih vam rekao… Ljubomorna je.
– Molim?! Daj, majke ti, dovedi je da se uveri da sam potpuno bezopasna. Pa, udata sam žena i majka trogodišnjeg deteta! Insistiram da je dovedeš.
– Nemojte, molim vas, da navaljujete, radije ću dati otkaz.
Nekoliko dana od tog našeg razgovora Milan je zaista otišao iz firme. Direktorov komentar bio je:
– Vi, koleginice, ili nemate sreće ili volite mnogo da radite. Šta da vam kažem? Hteo sam da vam pomognem, ali kad ne ide, ne ide. Moraćete sami da se borite sa papirima i obveznicima.
– Šta ćete – rekla sam smešeći se – što se mora, mora se.
Nisam časila ni časa, dohvatila sam telefon i nazvala Sašu. „Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan“, čula sam glas automatske sekretarice.
– E, moj Saša – pričala sam kao da sedi pored mene – nikad te nema kad mi zatrebaš.
Posle dva sata mobilni pretplatnik postao je dostupan o čemu sam obaveštena SMS-om.
– Ljubavi! – viknula sam kada sam mu konačno čula glas. – Nećeš verovati! Onaj moj kolega… – veza se prekidala. – Halo, Saša… Čuješ li me? Nema veze, ako me čuješ, sve je u redu, dobro smo i Sara i ja. Zvala sam te da ti kažem nešto… Ma, kad bolje razmislim, nije važno.
I zaista nije bilo važno. Sve drugo bilo je važnije. Trebalo je obaviti „tovar“ posla, otići po Saru, obaviti kućne poslove… Trebalo je i sačekati da se Saša vrati iz Berlina. Iz misli me je prenuo direktor koji se opet nekim čudom stvorio u mojoj kancelariji.
– Koleginice… Izvinite što vas prekidam. Maločas sam dobio poziv za večeru pa, ako ste slobodni sutra uveče, voleo bih da mi pravite društvo.
Ne znam kako sam izgledala, pretpostavljam kao avet, jer je sledeće što je izgovorio bilo:
– Zaboravite da sam vas išta pitao… Nego… vama izgleda nije dobro. Zašto ne biste uzeli koji slobodan dan da se odmorite od svega?
– Da znate da bih mogla.
Šokantno saznanje
Munjevito sam se spakovala i otišla po Saru. Znala sam da će se obradovati što sam došla pre njene dosadno-obavezne popodnevne dremke. Ni sada nisam sigurna koja je od nas dve bila srećnija, ali znam koja je po dolasku kući bila zaprepašćenija. Prvo iznenađenje bila je brava na ulaznim vratima, koju nisam uspevala da otvorim.
Saša se garantovano opet vratio da nas iznenadi, pomislila sam odlučivši da ovu situaciju pretvorim u iznenađenje za njega.
– Ljubavi – rekla sam Sari – tata se, izgleda, opet ranije vratio, hteo je da nas iznenadi. Hajde da ga zovemo telefonom, da ga pitamo šta radi, pa da tek onda pozvonimo, da nas dve njega malo iznenadimo. A, šta kažeš?
– Važi – rekla je oduševljeno.
Rečeno-učinjeno.
– Ljubavi – cvrkutala sam – čuješ li me?
– Čujem – rekao je kao da se budi iz medveđeg sna.
– Šta radiš?
– Ništa, zašto pitaš?
– Onako… Neko hoće da te čuje – rekla sam i predala Sari telefon.
– Dostaješ nam tata, otvori vrata.
Cvrc, nije trebalo tako, pomislila sam, ali ni ovo neće ispasti loše. Uglavnom, da skratim, nas dve smo stajale na hodniku ispred vrata dobrih deset minuta dok moja muškarčina konačno nije okrenula ključ u bravi.
– Tata, tata – Sara mu je potrčala u zagrljaj.
Ja bih opet, po svom običaju, prišla da ga zagrlim da nisam iza njegovih leđa, u našoj, ponavljam našoj, spavaćoj sobi primetila mušku siluetu u potrazi za nečim.
– Saro, ljubavi – pomazila sam je po kosi trudeći se da ne primeti grč na mom licu – idi u svoju sobu.
– Ali, nisam oprala ruke.
– Posle ćeš, dušo – rekla sam. – Mama prvo mora da počisti đubre koje se prosulo po stanu.
Sašu ni pogledala nisam. Prošla sam pored njega i otvorila vrata spavaće sobe.
– Dobar dan… Tražite nešto? – obratila sam se muškoj prilici koja se savijala ispod kreveta.
– Dozvoli da ti objasnim – čula sam Sašin glas.
– Ti ćuti, računaj da si mi sve objasnio – rekla sam mu ošinuvši ga pogledom, i ponovo sam se obratila onoj polugoloj „prilici“ – da li bi bio ljubazan da se okreneš da te vidim?
Kao da me je grom pogodio: preda mnom je stajao Milan.
– Izvinite – promrmljao je.
Trebalo mi je dve sekunde da eksplodiram ali sam se obuzdala.
– Hajde sad, lepo, Milane, uhvati, kako ono reče „svoju lepšu polovinu“, i marš odavde, obe! Ti – obratila sam se Saši – samo pokušaj da priđeš Sari, da tražiš starateljstvo ili bilo šta drugo, i veruj mi da ćeš zažaliti što si se rodio! A sad, napolje!
Moja Sara je danas napunila deset godina. Svog oca nije videla od dana kada sam ga izbacila iz kuće. Razlog tome sigurno nije njegovo seksualno opredeljenje, već odsustvo pažnje prema detetu koje nije zaslužilo da se opeče na grejač dok njen vrli tata udovoljava svom ljubavniku. Sećanje na tu opekotinu, na Sarine suze – to me boli, a sve drugo, posle ovoliko godina, verujte, nije mi više važno.