SLAVNI BRAKOVI: Oni se baš vole

L&Z je pomnim posmatranjem emotivnih veza poznatih zaključila da ovi parovi, čak i kod najvećih skeptika, bude veru da velika, strasna, beskompromisna, ljubav „do kraja života“ ipak postoji.

Emina i Mustafa
Emina: Krajem jula 2004. godine, na jednoj od najlepših bodrumskih plaža, dok sam zavaljena u ležaljci sa slušalicama na ušima opušteno leškarila na suncu, pojavio se muškarac sa kačketom i upitao me kakvu muziku slušam. Iako sam veoma neprijatna u takvim situacijama, ovoga puta nisam burno reagovala. Ugledala sam interesantne oči, koje se ne mogu tek tako zaboraviti. Nisam imala pojma da je preda mnom jedna od najvećih turskih muzičkih zvezda Mustafa Sandal.

Jelena Ivanović i Bane Tomašević
Jelena: Upoznali smo se u Njujorku, prvog dana mog kratkog boravka. Drugog dana smo već odlepili od zaljubljenosti, a trećeg sam se vratila u Pariz, u kojem sam tada živela. Zanimljivo je da se u Beogradu nikada nismo sreli, te su ta dva dana u NY bila sudbonosna. Bane tvrdi da je odmah znao da je pronašao „ženu svog života“. A, ja… ja sam osećala neverovatan mir i harmoniju.

Ognjen i Milica Amidžić
Ognjen: Da je Milica prava, shvatio sam takoreći kad sam je prvi put video. Tokom izvesnog perioda, koji smo proveli zajedno, pokazalo se da je taj prvi zaključak bio ispravan. Svoje prvo zajedničko letovanje proveli smo na Malti i bilo nam je super. Ti dani su samo učvrstili moje uverenje da je Milica prava. Sve se lepo uklapalo, kockica po kockica… Jednostavno, neko ti leži ili ne.

Nebojša i Dragana Grnčarski
Nebojša: Da je Dragana ona prava, shvatio sam kad je – na pitanje za koga si glasala – dala pravi odgovor. Bilo je to 1995. godine… Ne šalim se, jer taj odgovor govori veoma mnogo o ličnosti koja ga daje. Sledeće pitanje je bilo za koga su glasali njeni roditelji, jer mi se nije dopadala pomisao da mi budući tast i tašta „ispiraju“ mozak. Pošto su svi prošli „politički test“, pomislio sam – idemo dalje.

Srđan i Marija Đurić
Srđan: Na kraju našeg prvog izlaska, prolazili smo pored automobila parkiranog na obali reke, prekrivenog snegom. Predložio sam Mariji da napišemo početno slovo prve reči koja nam u tom trenutku pada na pamet. Ja sam napisao samo jedno veliko V. Odlazeći od nje te večeri, broj njenog mobilnog telefona uneo sam pod imenom „Anđela“. Istog trenutka sam znao da će se tako zvati i naša ćerka. Anđela danas ima tri godine a mi, i dalje, svake godine prošetamo obalom te reke na dan kada smo prvi put napisali velika slova. Tu najveću izjavu – „Volim te“, i danas govorimo jedno drugom sa istim osećanjem kao i te hladne večeri.

Jelena i Mihajlo Vukić
Jelena: Ranije sam se smejala pričama „kad sretneš pravog, znaćeš da je to On“. Međutim, kad sam Mihaila prvi put videla, imala sam viziju. U mislima mi se stvorila slika njega u smokingu, kao na venčanju. Sutradan, pričajući drugarici o tome, nekoliko puta sam rekla „šta mi se to dešava“. Verovatno ću većini čitateljki zvučati suludo i reći će „ova bulazni“, ali zaista je tako bilo. Pod tim utiskom bila sam sve do sledećeg susreta. Naravno, na toj vezi i njenom kvalitetu se kasnije radilo, ali taj momenat je bio presudan. Najkraće rečeno, videla sam muškarca kojeg sam celog života čekala.

Saša i Tamara Plećević
Saša: Kad bi me prijatelj, koji je u dilemi da li da se ženi ili ne, pitao zašto je lepo biti u braku, rekao bih mu: „Divno je ako nađeš ženu svog života, a to znači da ti je stvarno lepo kad dođeš kući i vidiš nju; kad jedva čekaš da je ugledaš; kad ti prija da sediš kod kuće s njom; kad želiš da s njom sve deliš; da s njom nešto stvaraš… kad osetiš da uz nju dobijaš dodatnu energiju i postaješ još bolji i jači.“

Brankica Treskavica