Traume iz detinjstva koje vas sprečavaju da pronađete ljubav

Ponekad ne uspevamo da izgradimo zdrave i harmonične odnose jer imamo „sidra“ iz prošlosti – traume iz detinjstva koje i danas utiču na nas. Hajde da pokušamo da shvatimo koji događaji iz detinjstva mogu da odjekuju kroz ceo vaš život.

Šta su traume iz detinjstva?

Zahvaljujući aktivnoj popularizaciji psihologije poslednjih godina, verovatno samo lenji nisu razmišljali o tome kako je njihovo detinjstvo uticalo na formiranje njihovih ličnosti. S jedne strane, ovo je dobra vest, jer je razumevanje uzročno-posledičnih veza u odnosu na svoje stavove i ponašanje prvi korak ka njihovom ispravljanju. S druge strane, značajan deo informacija o ovoj temi često ostaje u senci, što dovodi do velikog broja mitova i nagađanja.

Psihološka trauma je rezultat izlaganja nepovoljnim faktorima spoljašnje ili unutrašnje sredine, uticaj sa kojim niste uspeli uspešno da se izborite. To može biti jednokratna ili dugotrajna traum, na primer, iznenadna smrt ili produžena bolest člana porodice. Bilo bi pogrešno verovati da psihološka trauma može nastati samo u detinjstvu, a avaj, te mogućnosti nismo oslobođeni ni u odraslom dobu. Međutim, u detinjstvu, resurs naše psihe je posebno organski, a životno iskustvo, granice i strategije suočavanja nisu dovoljni da „preživimo“ traumatski događaj bez povrede psihe.

Evo četiri najčešće traume iz detinjstva koje vas mogu sprečiti da pronađete ljubav i izgradite harmonična partnerstva kao odrasli.

Trauma izgnanika

Ovu traumu dete može da razvije  kroz ignorisanje, izdaju i razne manipulacije. Sve ove situacije povezuje jedna stvar – da bi se zaštitilo dete odbija ljubav u strahu da će ponovo biti odbačeno. Lakše mu je da živi bez osećanja, nego da mu osećanja budu izigrana.  Treba dodati da je na arhaičnom nivou psihe odbacivanje za dete jednako smrti (ne može da preživi samo, bez roditelja), stoga se doživljava tako traumatično, po intenzitetu – kao pretnja po život.

Kao odrasla osoba, osoba sa traumom odbacivanja će verovatno imati poteškoća da veruje ljudima, imaće nisko samopouzdanje, imaće poteškoća da pokaže (ako pokazuje) svoja osećanja i verovatno pati od usamljenosti.

Trauma fizičke inferiornosti

Oni koji su se u ranom detinjstvu suočili sa bolešću, ograničenjima u fizičkom razvoju, operacijom i smeštajem u medicinske ustanove često imaju bolna sećanja zauvek urezana u pamćenje. Pada mi na pamet priča Hansa Kristijana Andersena o postojanom limenom vojniku, koji je, s obzirom na prirodnu ograničenost, uvek imao više poteškoća u svemu od svoje braće. U odraslom dobu, ljudi koji su dobili takvu traumu mogu se osećati nesigurno, biti previše sumnjičavi ili pasti u hipohondriju, i iskusiti naizgled nerazuman bes na svet i druge. U partnerskim odnosima takvi ljudi često zahtevaju roditeljsku brigu od partnera, ne nailaze na razumevanje, očekuju „slatkiš posle gorke pilule“.

Trauma gubitka

Smrt je sastavni deo našeg života. Suočeni sa tuđom smrću, nekako se suočavamo sa temom sopstvene smrti i konačnosti. Ako se ovo iskustvo doživi u potpunosti i u fazama, može da pruži veliki resurs u obliku holističkog razumevanja života, značenja i vrednosti. Ovo usklađivanje možemo primetiti kod odraslih koji imaju određenu psihološku zrelost. Kada dete izgubi voljenu osobu, jako je važno da odrasli oko njega urade ono što odrasla osoba uradi svesno za sebe. Pustite decu da izraze svoja osećanja, da tuguju, objasne sebi šta se desilo, okružite ih podrškom i svojom stabilnošću.

Inače, takvi događaji ostavljaju duboke rane. Dete koje je preživelo gubitak, kao odrasla osoba, može da izbegava intimnost, da doživi preteranu anksioznost za voljene osobe ili da ga proganja krivica.

Povreda ili fizičko nasilje

U našoj kulturi, nažalost, fizičko kažnjavanje i dalje je rasprostranjeno. Ne ništa što bi moglo da opravda upotrebu fizičkog nasilja nad decom. Nasilje ostavlja dete u osećaju sopstvene bespomoćnosti, osećaju straha od drugih, nepoverenju prema svetu, pa čak i prema bližnjima.

U odraslom dobu ova trauma se ogleda u niskom samopoštovanju, anksioznosti, ozbiljnim problemima sa sopstvenim i tuđim ličnim granicama, nesposobnosti da se nosi sa svojom agresijom – nemogućnosti da je kontroliše, ili, obrnuto, strahu od ispoljavanja zdrave agresije.