Venčala sam se sa sestrinim deverom

Moja sestra Sanja odlično me je poznavala. Znala je da ću doleteti prvim avionom i zato me je slagala da ima užasan problem. Bila je udata za veoma bogatog čoveka kao što je to oduvek i želela u svom životu i prvo što mi je palo na pamet je bilo to da njen suprug i nije baš neka cvećka. Nisam bila u pravu…

Imala je moćna oružja: telo boginje i lice anđela. Dok je bila dete, život ju je gazio a sada je ona gazila sve pred sobom. Želela je bogatstvo i moć, a dobila ih je zahvaljujući jednom gospodinu. I nije bila svesna činjenice, smatrala sam, da sve to preskupo plaća. Kada mi je rekla da je muči užasan problem, odlučila sam da joj smesta odem u posetu. Najzad, iako smo se poprilično udaljile tokom ovih nekoliko godina, bila mi je sestra i volela me je na svoj način.
Sačekala me je na stanici. Izgledala je predivno, kosa joj je bila duga, rasuta po golim, preplanulim ramenima a svilena bela haljina prianjala je uz njeno vitko telo. Gordo je podigla glavu tražeći me pogledom.
Zadivljeno sam je posmatrala. Pomislila sam da možda ipak grešim, možda je zaista srećna kao što je donedavno tvrdila. Potrčala mi je u susret čim me je uočila. Nije mi promakao pokret čoveka iza njenih leđa, koji ju je pratio u stopu. Kada me je zagrlila, rasplakala sam se jer se dugo nismo videle. Brbljala je o nečemu što je planirala za mene. Nisam je slušala. Gledala sam u tamne kolutove oko njenih očiju, koje nikakva šminka nije mogla da pokrije. Krenule smo prema parkingu, a onaj čovek pošao je za nama. Sanja je primetila moj začuđeni pogled pa je požurila da mi objasni:
– To je moj telohranitelj, uvek je uz mene. Čuva me da mi se nešto ne bi dogodilo.
– Šta bi, pobogu, moglo da ti se desi? – upitala sam uplašeno.
– Ništa, ne brini.
Užasno me je nerviralo prisustvo tog čoveka, izgledao je kao tip s poternice. Nisam se trudila da prikrijem netrpeljivost.

Hladna, raskošna kuća

Posle tri sata vožnje konačno smo stigli. Vila u uvali na obali mora bila je ogromna. Unutrašnjost, koju mi je Sanja oduševljeno pokazala, bila je ukusno uređena i videlo se da vlasnik nije kuburio s novcem. Međutim, sve to na mene nije ostavilo nikakav utisak jer je kuća delovala hladno, kao da u njoj niko ne živi. U holu su odjeknuli koraci pa je moja sestra potrčala u susret svom dragom. Polako sam krenula za njom, htela sam da im ostavim dovoljno vremena da se pozdrave.
Darko, o kome mi je sestra toliko pričala, bio je visok i kratko ošišan čovek. Priznajem da su me prijatno iznenadile farmerke i patike na njemu. Zamišljala sam ga kao nekakvog Kaponea, a preda mnom je bio sasvim običan muškarac. Nežno je gledao Sanju, onako kako se gleda dete. Pružila sam mu ruku i izgovorila svoje ime.
– Darko – rekao je uz osmeh dobrodošlice. – Drago mi je što si došla. Ovih dana imam mnogo posla i Sanja je usamljena. Mnogo mi je pričala o tebi.
– I meni je pričala o tebi pa mi se čini da te poznajem – slagala sam.
Uveče su me pozvali da izađemo na večeru. Umor od puta poslužio mi je kao dobar izgovor da ostanem u kući. Nisam imala snage da se već prvog dana suočim sa "elitom" i podrazumevajućim snobizmom.
Izašla sam napolje i, praćena drugim tipom s poternice, prošetala po obali mora. Izula sam se i potrčala. Kada sam se okrenula, videla sam da je moj pratilac još uvek iza mene. Osećala sam se veoma glupo i zato sam odlučila da se vratim. Telohranitelj se izmaknuo u stranu čekajući da prođem kraj njega. Zastala sam i drsko mu se zagledala u lice koje je bilo sasvim prijatno, a na njemu su se isticale lepe zelene oči i pune usne.
– Kako ti je ime? – upitala sam ga.
– Radovan, gospođice – odgovorio je kratko.
– Nisam ja nikakva gospođica. Ime mi je Snežana. Ako smo već primorani da veče provedemo zajedno, pokušajmo bar da se prijatno osećamo.
Pokazao mi je rukom ulaz u kuću.
– Hajdemo, postaje hladno.
Poslušala sam ga ali mu nisam dozvolila da ide iza mene. Uhvatila sam ga pod ruku i tako smo ušli u kuću koja je bila raskošno osvetljena. Još je bilo rano za spavanje. Otišla sam u kuhinju i skuvala dve kafe, pa sam jednu odnela Radovanu.
– Niste morali – promucao je.
– Pobogu, znam da nisam morala! Ovde sam samo Sanjina sestra, ništa više. Prekini da mi persiraš.
– Gosp… Snežana, tim tonom ne treba da razgovaraš sa mnom – procedio je kroz stisnute zube.
– Gle? Pa, ti umeš da pričaš – namerno sam ga provocirala. Sve više mi se dopadao, u njegovom pogledu bilo je nešto što me je neodoljivo privlačilo. Možda je to bio bol…

U telohraniteljevom zagrljaju

Prišla sam mu sasvim blizu. Sedeo je na stolici, trudio se da bude sasvim distanciran. Nisam obratila pažnju na to, uzela sam mu iz ruke netaknutu kafu, provukla mu prste kroz kosu i spustila nežan poljubac na njegove usne.
Ostao je potpuno miran, ali dah mu se ubrzao. To me je ohrabrilo da nastavim. Opkoračila sam ga i poljubila još jednom, ovoga puta strasnije. Odgovorio mi je. Ljubio me je gladno, željno. Oči su mu bile zatvorene i znala sam da uživa. Milovao mi je leđa. Odvojio je usne od mojih. Svukla sam majicu a potom je počeo da petlja oko mog rajsferšlusa. Ustala sam da mu pomognem. Šorts i gaćice skliznuli su na pod. On se nije svukao, samo je raskopčao pantalone. Nisam žurila, čekala sam da postane nestrpljiv. Spustio me je na pod i… izmešali su se naši uzdasi dok su nam tela podrhtavala…
Posle nekoliko minuta odneo me je u kupatilo. Zajedno smo se istuširali i tu, pod tušem, ponovo smo vodili ljubav, ovoga puta sporije i duže, uživajući u svakom trenutku.
Kada je sve bilo gotovo, odneo me je u moju sobu, spustio me na krevet i seo kraj mene. Milovao mi je kosu i nežno šaputao dok nisam zaspala. Kada sam se probudila, u kući je vladala apsolutna tišina. Ustala sam i požurila u kuhinju. Iz trpezarije se čulo šuškanje papira. Provirila sam i ugledala Darka, sedeo je za stolom.
– Uđi, Snežo – pozvao me je. – Pridruži mi se za doručkom.
– Dobro jutro – rekla sam. – Sanja još spava?
– Da, znaš da ona ne ustaje pre dvanaest. Ja moram u kancelariju. Hoćeš li sa mnom? Sigurno će ti biti dosadno samoj, a osim toga, obećao sam Sanji da ću te upoznati s mojim bratom. Kaže da ste vas dvoje stvoreni jedno za drugo. Oboje, po njenim rečima, ne vadite nos iz knjige.
– Hoću, vrlo rado. Sačekaj samo da se presvučem.

Pravo iznenađenje

Stigli smo u njegovu firmu i Darko me je proveo kroz dve prostorije koje su bile prepune ljudi i žena. Svi su vredno tipkali po kompjuterskim tastaturama.
– Ono tamo je – pokazao je rukom tapacirana vrata – moja kancelarija.
Ušli smo unutra. Za stolom je sedeo mladić zadubljen u papire.
– Ovo je moj brat Radovan – reče Darko.
Zaledio mi se osmeh na licu. Preda mnom je stajao, prijateljski mi pruživši ruku, niko drugi nego moj sinoćni ljubavnik. Poželela sam da umrem od stida.
– Ja sam Radovan – rekao je a ja sam nešto promrmljala. Varnice su sevale iz mojih očiju. Darko nas je sve vreme posmatrao silno se zabavljajući…
– Znao sam da ćete se vas dvoje dopasti jedno drugom, ali ovo prevazilazi moja očekivanja – rekao je.
– Darko, molim te, uozbilji se – uzdahnuo je Radovan. – Čeka nas mnogo posla.
– Neću vam smetati. Idem da prošetam – pokušala sam da se izvučem.
– To ne dolazi u obzir. Sama da šetaš po nepoznatom gradu? Ostaćeš ovde, brzo ćemo završiti – insistirao je moj zet.
– Ivana danas nije došla na posao – rekao je Radovan svom bratu ali je sve vreme gledao mene. Počela sam da se osećam kao muzejski eksponat. Darko mi se obratio:
– Snežo, ako se ne varam, ti radiš kao referent prodaje. Da li bi mogla da nam pomogneš? Dolaze nam partneri iz Španije i moramo da završimo izveštaj do prekosutra.
– Ja sam mlađi referent, nemam dovoljno iskustva. Osim toga, moja firma je mala, naš godišnji promet manji je od vašeg dnevnog…
– To nema veze, princip je isti. Ako negde zapneš, tu smo Radovan i ja da ti pomognemo – bio je uporan Darko.

Sve mi je bilo sumnjivo

Postala sam sumničava. Otkud baš danas, kada sam ja došla, da ta devojka izostane s posla? Dok sam bila zabavljena svojim mislima, Radovan i Darko su razgovarali. Do mozga mi je doprlo Radovanovo gunđanje:
– Nisam baš siguran…
– U redu, Darko, prihvatam posao – uradila sam to iz inata tom naduvanom “gospodinu nepogrešivom”.
Pokazali su mi kancelariju. Bila je manja od Darkove, ali dobro opremljena. Sve mi je bilo nadohvat ruke. Pre podne mi je prošlo u proučavanju poslednjeg izveštaja. Počela sam da radim i brzo sam napredovala jer su svi potrebni podaci bili brižljivo pripremljeni i samo je trebalo da se uradi konačni obračun. Moja pomoć gospodi vlasnicima nije bila toliko neophodna kao što su želeli da mislim. U glavi mi se zavrtelo od cifara koje su prevazilazile moja očekivanja. Trudila sam se da sve proverim dva puta. Osetivši umor, pomislila sam da me je moj dugi jezik ponovo doveo u škripac. U tom trenutku vrata kancelarije nečujno su se otvorila.
– Idemo na ručak, mlada damo – rekao je Radovan. Gledao me je isto onako kao sinoć, pogledom gladnog lava. Progutala sam knedlu hladno mu uzvrativši:
– Nisam još završila posao, gospodine Bojiću.
– Sinoć mi se nisi tako obraćala – vragolasti osmeh zaigrao je na njegovom licu.
– Kako se usuđuješ?! – bes mi je naterao suze na oči. – Sinoć sam mislila da smo jednaki, oboje izgubljeni u svetu kojem ne pripadamo. Mislila sam da si obični radnik. Gledao si me tužno i poželela sam da te zaštitim, utešim. Pustio si me da verujem da si telohranitelj. Jutros sam jedva čekala da te vidim, zaljubila sam se u svoj san o tebi…
Prišao mi je opasno blizu i prestala sam da govorim. Poljubac koji je spustio na moje usne oduzeo mi je želju za svađom. Ljubio me je dugo i nežno. Kada je odvojio usne, izgovorio je promuklo:
– Onakav sam kakvog si me sinoć upoznala. Ono što osećam nema nikakve veze s mojim novcem, sa statusom… Sada znam da me želiš kao čoveka, a ne kao vreću novca.
Nisam mogla da poverujem sopstvenim ušima. On me je proveravao?! Zamahnula sam rukom da ga ošamarim. Vešto se izmaknuo i ponovo me čvrsto zagrlio. Poljupcima je prigušio moje negodovanje.
Moje telo mu je odgovorilo strasno se privivši uz njega. Lagano me je gurao prema stolu. Koračala sam unazad ne skidajući usne s njegovih, a potom me je nežno spustio na glatku površinu stola istovremeno mi zadižući suknju…
Posle izvesnog vremena moj mozak je proradio i grubo me vratio u stvarnost. Primetivši ljutiti izraz na mom licu još rumenom od strasti, Radovan mi je spustio prst na usne i rekao:
– Mi pripadamo jedno drugome. Boriti se protiv toga bilo bi smešno. Znam da te je verenik ostavio dva dana pred svadbu. Znam i da od tada ne postoji niko u tvom životu. Sanja mi je sve ispričala. Kada mi je pokazala tvoju sliku, poželeo sam da te upoznam, međutim, odbijala si sve Sanjine pozive. Zbog toga smo smislili plan. Navela te je da pomisliš da ima nerešiv problem i, kao što smo se nadali, odmah si dojurila. Sa Sanjom je sve u redu, nije bolesna… ona je trudna. Nikome to nije rekla sem meni. Večeras planira da sve kaže tebi i Darku i to je još jedan razlog zbog kojeg te je pozvala.

***

On je pričao, a meni se svet okretao pred očima. Poželela sam da pobegnem kući. Da, sutra, čim završim posao. Ta pomisao me je umirila. Popravila sam šminku i krenuli smo na ručak. Darko nas je čekao u restoranu. Sve vreme Radovan mi se zaljubljeno smeškao, a ja sam užasnuto gledala modrikasti trag na njegovom vratu. Darko je, prateći moj pogled, shvatio zašto smo zakasnili na ručak. Nasmejao se i poljubio me u obraz.
– Lakše malo, burazeru – “opomenuo” ga je Radovan.
– Samo sam čestitao Sneži – branio se Darko.
– Čestitao? – Radovan je izvio obrve.
– Naravno, skorašnju udaju.
Zapanjeno sam gledala Darka, a ni Radovanu ništa nije bilo jasno.
– Vas dvoje ćete se venčati tako brzo da nećete stići ni burme da kupite – Darko je uživao zabavljajući se na naš račun.
Radovan me je ozbiljno pogledao i sa najnežnijim osmehom na licu rekao:
– Čekao sam je celog života. S burmom ili bez nje, Snežana je moja.
Te večeri Sanja je saopštila svoju slatku tajnu Darku koji nas je, presrećan zbog najave rođenja deteta, sve naterao da se napijemo. Ipak, u tim trenucima porodične sreće bila sam pomalo tužna jer sam znala da ću uskoro otputovati.
Te noći iskrala sam se iz kuće i, s koferom u ruci, krenula na železničku stanicu. Vrele suze slivale mi se niz lice.
– Kuda si pošla? – čula sam poznati glas. – Zar si mislila da možeš pobeći? Preslatka ludice! – čvrsto me je zagrlio.
Više se nikada nismo razdvojili. Provodimo večeri pomažući Darku da okupa malog Radovana i čekajući rođenje naše devojčice.