VENČANJE iz snova: ISPOVEST poznatih

Naravno, najvažnije (i najteže) je pronaći osobu pored koje ćete provesti ostatak života… Ali, i organizacija venčanja ponekad ume da bude veoma naporan posao i još kako može da zagorča život ukoliko omane neka od stavki kao što su mesto na kojem će se svadba održati, spisak zvanica, cveće, muzika, venčanica, pozivnice…
Međutim, kad ONA i ON dobro znaju šta hoće a šta neće, onda svadbeno veselje izgleda baš onako kako treba. O tome kako je protekla njihova ceremonija „spajanja za ceo život“ govori nekoliko poznatih pripadnica lepšeg pola…

SEJŠELI – raj za mladence

ZVEZDANA JOVANOVIĆ- POPOVIĆ TV voditeljka

Venčanje u inostranstvu Zoran i ja smo mnogo razgovarali o tome kakvo venčanje želimo i na kraju smo se složili da ne želimo pompeznu svadbu i stotine zvanica, pa smo odlučili – da se venčamo na nekom egzotičnom mestu. Kad smo se informisali o tome iz kojih se sve zemalja venčani list priznaje i u Srbiji, izbor je pao na Sejšele.

Druženje s papirima Ako nešto žarko želite, ništa vam nije teško, pa ni prikupljanje neophodnih dokumenata. Malo gužve na šalterima, malo čekanja i strpljenja…. Posle venčanja kod matičara, treba da se pobrinete za sertifikat i „Haški apostil“, kako bi brak bio priznat i u Srbiji. Na mnogim drugim, podjednako lepim mestima, ne postoji takva pravna mogućnost,pa smo se zato odlučili upravo za Sejšele. Moram da priznam da sam sve vreme strepela da li će dokumenta stići na vreme, ali sve se odvijalo baš onako kako treba i, verujem, mnogo organizovanije nego da smo ga planirali kod nas.

Mame, tate, kumovi „Pobegli“ smo od velike svadbe, zamornih priprema, „tona“ hrane, trubača i ostalih pratećih elemenata, jer to nije naš način proslavljanja važnih događaja u životu. Verujem da je našim najbližima bilo malčice žao što nisu bili kraj nas u trenutku kada izgovaramo sudbonosno „da“, ali kad vas neko voli, onda i razume zašto nešto činite. Kad smo kretali na Sejšele, samo smo roditeljima i nekolicini prijatelja saopštili svoje namere. 

Princ i venčanica Princ o kojem sam maštala kao mala je sada moj mužić, za kojeg sam sigurna da je moja druga polovina. I moja venčana haljina bila je baš onakva kakvu sam želela – jedinstvena. Nije bilo jednostavno poneti venčanicu na Sejšele, jer je samo za nju bio rezervisan jedan kofer. Neverovatno, ali na aerodromu se prtljag u kojem je bilo moje „blago“ pojavio poslednji, u trenutku kad sam već počela da strepim kako ću morati da se udam u kupaćem kostimu!

Da na engleskom Na Sejšelima smo proveli nezaboravnih petnaest dana, a venčali smo se na ostrvu Praslin, i to na samoj obali okeana. Matičarka je bila preslatka Sejšelka, a jedan od dva svedoka bila je Anja, organizatorka venčanja. Gosti hotela, koji su se okupili, praktično su bili celi naši svatovi. Sama ceremonija ne razlikuje se mnogo od one koja se odvija u Beogradu, ako izuzmemo činjenicu da se zaklinjete na engleskom, što je malo neobično ali simpatično. Oni ne poznaju naš običaj bacanja buketa, ali kad smo im objasnili o čemu se radi, tamošnje devojke su ga rado prihvatile. Deo njihove tradicije jeste da mladenci hrane ribe, jer se veruje da time usrećuju buduće generacije.
Kad smo se posle venčanja vratili u sobu, dočekalo nas je bezbroj cvetnih latica. Bilo ih je svuda, a najviše na krevetu i u kadi. Ostatak dana proveli smo na plaži kupajući se, a tek uveče smo venčanje proslavili uz šampanjac, sveće i večeru pored okeana, uz muziku, koju je organizovao hotel.

Tri meseca posle Verujem da bih bila najsrećnija mlada na svetu i da sam se venčala na nekom drugom mestu, ali na Sejšelima atmosferu su upotpunili šum talasa, posvećenost, uživanje… Najkraće rečeno, za mene je TO BILO TO.

Mrsna SRPSKA svadba

Kada god smo muž i ja na nekoj svadbi, kažemo „jao što je lepo, bilo bi super kad bismo našu ponovili“. Nas dvoje smo se na svojoj svadbi ludo proveli, a Ivan iako ne voli, plesao je celu noć. Svi naši prijatelji bili su dobro raspoloženi. Hrana je bila savršena i sve je bilo vrlo pažljivo odabrano. U planiranju svadbe, osim nas dvoje, aktivno su učestvovale i naše porodice. Mislim da taj dan nije važan samo za mladence, već je jednako bitan i njihovim najbližim. Volim prave srpske svadbe. Ovde smo odrasli, ovde živimo, pa zašto onda ne bismo poštovali običaje svojstvene ovoj sredini. Ne dopada mi se kad neko pokušava po svaku cenu da nametne nešto „fensi“. Na tuđim svadbama mi najčešće smeta što oni koji su ih organizovali uopšte nisu razmišljali o tome gde će gosti ostaviti svoja kola, pa se dešava da kružiš-kružiš-kružiš, a onda pešačiš-pešačiš, naravno sa sve cvećem i tortom.

Zoran i ja smo se venčali u Atini, u prisustvu naših porodica i kumova. Nastojali smo da sve bude što praktičnije i da što lakše izađemo na kraj sa brojnim dokumentima koji su nam bili neophodni. Da se ponovo nađemo pred odlukom „gde i kada se venčati“, opet bismo to učinili u grčkoj prestonici, jer ne volim svadbe tipa „babe, strine…“, mada ih nemamo mnogo. Međutim, kad počne da se pravi spisak zvanica, začas se nakupi najmanje stotinak ljudi. Ne volim svadbene običaje, niti ceremonije i nimalo se ne foliram kad kažem da – kao devojčica – nikad sebe nisam zamišljala u beloj venčanici i u ambijentu koji uz nju ide. Jednostavno, nisam taj tip. Nema ništa lepše od toga kad odete na svadbu i vidite da mladenci uživaju, jer to i treba da bude njihov dan. No, mnogo se češće sreće prizor sa iscrpljenim mladencima koji su od silnog ljubljenja sa gostima „pokupili“ i neku infekciju.

Brod na DUNAVU

Venčala sam se na katamaranu, nasred Dunava, uz omiljenu kompoziciju mog muža – „Karuzo“ u Pavarotijevom izvođenju, i to neposredno posle bombardovanja, kad u Novom Sadu nije postojao nijedan most. Oko našeg broda bili su čamci i skele „natrpani“ ljudima, koji su nam aplaudirali. Naša svadba je, tih dana, bila jedina lepa slika u tom delu Dunava. Moj suprug je bio bos, u farmericama i lila košulji, dok sam ja na sebi takođe imala farmerice, belu majicu na bretele i bele „starke“. Na ideju da se venčamo baš na takav način došli smo zajedno. Ne volim svadbe sa mnoštvom običaja, od kojih neki čak mogu da dovedu goste i u neprijatnu situaciju, naročito kada su u pitanju pokloni i njihova vrednost. Ne dopadaju mi se ni svadbe na kojima se sviraju narodnjaci, kao ni situacije kad mladina i mladoženjina familija „razvlače“ muziku. Posebna priča jesu maratonske svadbe – u deset ujutru ideš po mladu, a venčanje dočekaš u tri posle podne. Onda sledi crkva, u restoran te „smeste“ u osam uveče, a zatim – do tri posle ponoći: pa ko izdrži.

Tekst: Brankica Treskavica; foto: Nikola Ilić, Dreamstime