Za sreću je potrebno i malo hrabrosti

Tokom jednog bezazlenog izlaska sa drugaricom primetio me je moj sadašnji suprug. Prva misao kada sam shvatila šta želi od mene, bila je da pobegnem što dalje. Ni danas ne znam da li sam bila previše hrabra, da li sam imala sreće, ili je sudbina umešala prste u Brankov i moj život.

Brankova i moja priča počela je pre desetak godina kada sam iz krajnje jadnih pobuda svratila u obližnji kafić sa svojom školskom drugaricom. Te večeri želela sam da proslavim dan kada sam upoznala nekog idiota kome ovom prilikom čak ni ime ne želim da spomenem. Šta je tačno trebalo da proslavimo ni danas mi nije sasvim jasno, ali mi je u tom periodu delovalo kao neverovatno dobar razlog koji je mogao da posluži kao alibi za opijanje na koje sam se te večeri, priznajem, nameračila. Sećam se da je Slavica pokušavala da mi objasni da mi od alkohola sigurno neće biti lakše, dok sam se ja trudila da joj kažem da bi ona, kao prava drugarica, trebalo da me podrži, pa makar me sutradan zbog pogrešne odluke bolela glava. Kada je konačno popustila pred mojim argumentima, prešla sam na mućkanje svega što mi je konobarica donela. Iz te večeri zapamtila sam pozdrav zgodnog dase koji me je po ulasku u lokal pozdravio i, isto tako, mada kao kroz maglu, zapamtila sam da sam na putu do kuće igrala šotu. Veće gluposti, bar po Slavičinim rečima, te večeri nisam pravila.

Sledećeg dana, zbog neprepričljivo užasne glavobolje, zaklela sam se prvo sebi, a onda i Slavici, da više nikada neću mešati pića a još manje proslavljati dan kada sam upoznala nekoga za koga će se, gotovo po pravilu, jednog dana ispostaviti da je idiot.

– Ne znam – rekla mi je u jednom trenutku – jesi li primetila da ti se sinoć javio neki frajer?

– Primetila sam, pa?

– Ništa, samo sam htela da kažem da dobro izgleda.

– I ja dobro izgledam, pa nikom ništa… i taj je, garantovano, neki pacijent čim se meni javlja.

– Neću više da pričam sa tobom dok se sasvim ne otrezniš. Iz tebe progovara alkohol i muka mi je da te gledam takvu. Odspavaj malo pa ćemo se videti popodne – rekla je napuštajući moju sobu.

Važna odluka

Tri dana sam bila mirna kao bubica. „Zakucala“ sam se ispred televizora nemilosrdno birajući kanale na daljinskom upravljaču. Kada se valjda i mojim roditeljima smučilo da me „preskaču“ po kući, „neobavezno“ su me podsetili na to da me uskoro očekuju nove studentske obaveze i da bi bilo dobro da, dok još mogu, iskoristim svoje slobodno vreme. Nekako se baš to njihovo podsećanje poklopilo sa Slavičinim pozivom, pa smo se nakon kraćeg ubeđivanja uputile na pićence, i to na drugi kraj grada.

– Samo kafu i kiselu – rekla sam kada je konobar prišao našem stolu.

– I meni isto – dodala je Slavica.

– Znaš li šta sam odlučila? – upitala sam je čim se konobar udaljio.

– Nemam pojma.

– Odlučila sam da više neću da se petljam sa muškarcima.

– Ma nemoj, a sa kim ćeš da se petljaš… sa ženama?

– Ma ne, bre, Slavice, kakve žene, šta ti pada na pamet! Samo sam htela da kažem da neću u skorije vreme da se petljam sa muškarcima. Usredsrediću se na fakultet, na ispite i sve što podrazumeva normalan studentski život.

– Pa, koliko znam, i zabavljanje spada u domen studentskog života – nasmejala se. – Uostalom, do 1. oktobra ima još mesec i po dana, otkud znaš šta može da se desi za to vreme?

– Ništa ne može da se desi ako ne želim da se desi… a ne želim – rekla sam odvažno.

– Zapamtiću šta si rekla pa ću te jednog dana podsetiti na to.

– Ma, možemo i da se kladimo, videćeš. Nisi me još videla u pravom svetlu. Kada ja nešto naumim, tako mora da bude.

Primetila sam da je za trenutak promenila izraz lica.

– Šta ti je? – upitala sam.

– Znaš onog frajera koji ti se pre neko veče javio?

– Znam na koga misliš, ali ga ne poznajem.

– E pa, izgleda da on tebe zna. Upravo ti prilazi s leđa.

Za trenutak sam pomislila da me laže ali mi je već sledećeg momenta bilo jasno da nisam u pravu.

– Ćao – rekao je i, ne dopustivši da uzvratimo pozdrav, dodao: – Tebe nije lako pronaći.

– Mene?! – zapanjila sam se. – Izvini, ne poznajem te i ne znam zašto bi me tražio?

– Zato što si ti žena mog života – izgovorio je nonšalantno.

– Ma nemoj – rekoh. – Slavice, je l’ čuješ ti ovo?

Nije mi odgovorila, samo se osmehnula očekujući nastavak dijaloga, videlo se da se zabavlja.

– Ozbiljno ti kažem – rekao je i seo za naš sto.

– Vidi, druškane, drago mi je što misliš da sam žena tvog života, ali ovih dana nisam baš zainteresovana… Pa, sad, ako bi bio ljubazan da moju drugaricu i mene ostaviš da popijemo kafu… baš bismo ti bile zahvalne.

– Nema potrebe – ubacila se Slavica. – Ionako moram da skoknem do bratovljevog stana da pokupim neke stvari. Samo vi sedite i ćaskajte… Svetlanice, čujemo se sutra.

Smestila mi je „igru“

Zatečena Slavičinim iznenadnim odlaskom, nekoliko sekundi nisam mogla ni da trepnem.

– Juhu – rekao je mašući mi rukom ispred očiju. – Otišla ti je drugarica, ali ja sam još uvek ovde… Branko, drago mi je.

– Ivana… I meni je drago – rekoh kao hipnotisana.

– Onda smo na istom, oboma nam je drago što smo se zvanično upoznali pa bih prešao na stvar, ako nemaš ništa protiv.

– Izvini, šta ti hoćeš? – upitala sam.

– Hoću da se udaš za mene.

Kunem se da sam pomislila da je utekao iz ludnice. Mada, iskreno govoreći, nije delovao kao čovek kome bilo šta fali, naprotiv. Posle kraćeg mozganja izgovorih verujući da ću mu na taj način uzvratiti istom merom:

– Vrlo rado bih se udala za tebe ali u narednom periodu imam neke obaveze, pa neću moći. A sad, izvini, stvarno moram da idem.

Pružila sam mu ruku, izašla iz kafića i pohitala prema autobuskoj stanici. Baš divno, mislila sam dok sam čekala autobus, što imam onako sjajnu drugaricu koja je u stanju da mi namesti „slučajni susret“ sa onakvim tipom.

– E, drugarice Slavice – izgovorih naglas – izbrisaću te najobičnijom gumicom sa liste svojih prijatelja mada si to već i sama učinila.

Stajala sam na stanici, vekovima čini mi se, a od autobusa nije bilo ni traga. U međuvremenu je počela kiša i bespomoćno pomislih da bih bila zahvalna Bogu da mi pošalje neko čudo da se teleportujem kući.

Nisam stigla ni da se iznenadim kada se ispred mene zaustavio beli „pežo“. Kroz otvoreni prozor ponovo sam ugledala Branka.

– Hajde, uđi, ne boj se, nisam ni manijak ni serijski ubica. Odvešću te kući – rekao je prijateljski se osmehnuvši.

– Hvala, ipak ću da sačekam bus.

– Dobro, ako hoćeš da pokisneš… Vidimo se – rekao je i dodavši gas, nestao niz ulicu.

Bolje je i da pokisnem, mislila sam, nego da sa nekim ludakom sednem u auto. I stajala bih tako ko zna koliko još, da se posle desetak minuta nije ponovo pojavio tek da me obavesti da se nešto dešava na Brankovom mostu i da su autobuske linije izmenjene. Dobro, rekoh sebi, ući ćeš u taj auto i molićeš se da u komadu stigneš kući.
To je bio poslednji stvarni strah kojeg se u životu sećam. Od trenutka kada sam ušla u beli „pežo“ pa do momenta kada sam izašla iz njega, stigla sam da prepričam sve značajnije događaje u svom životu, ali i da saznam ponešto o čoveku koji je tog istog avgustovskog dana obećao da će me, ako pristanem, držati „kao malo vode na dlanu“.

Čuda se dešavaju

Priznajem da me je njegova priča poprilično zabavila… I priznajem da sam primetila da ima fantastičan osmeh i božanstvene oči… i isto tako priznajem da sam mu poverovala da se zaljubio na prvi pogled.

Nekako volim da verujem u to da je baš taj avgustovski dan, iako se nismo čak ni poljubili, zapravo naš početak i da su svi naredni dani i cirkus od svadbe koju smo organizovali već krajem septembra bili samo potvrda teze da se čuda dešavaju onda kada ih najmanje očekujemo.

Malo je reći da su moji roditelji bili iznenađeni odlukom da njihova kćerka jedinica, tj. moja malenkost, želi da započne život sa čovekom koga, kako se činilo, jedva poznaje. Ne znam kako mi je pošlo za rukom da ih ubedim u to da će sve biti u redu. Iskreno govoreći, ni danas, deset godina kasnije, nisam sigurna da li su mi poverovali ili bojažljivo čekaju da se javim i da kažem da mi je svega preko glave pa da se vratim kući. Bilo kako bilo, pozitivno su reagovali na moju odluku, a osim toga i Brankovog zagrljaja, ništa mi više nije bilo važno.

Prve dve godine braka živeli smo u iznajmljenom stanu, a kada je Branko konačno dobio stalni posao, uspeli smo da podignemo kredit i da investiramo u samo naših tridesetak kvadrata. Ja sam u međuvremenu dokumenta sa fakulteta prebacila u višu školu i navalila sam da spremam ispite. Trčala sam na predavanja i vežbe, hvatala beleške, uzimala potpise, polagala kolokvijume. Ne znam kako se namestilo, ali ispostavilo se da sam na dan kada sam polagala diplomski ispit shvatila da sam trudna ili, bolje reći, to sam shvatila pre nego što sam izašla na ispit. Odlučila sam da srećnu vest prvo saopštim Branku „oči u oči“ i to kad se bude vratio sa posla, ali me je odlazak na ispit i profesorovo poslednje pitanje:

– Koleginice, nešto ste bledi, je l’ vam nije dobro? – nateralo da pred punim amfitetatrom studenata kažem:

– Ma, dobro mi je, samo sam malo trudna.

– Neka vam je sa srećom – nasmešio se profesor.

– Hvala – uzvratila sam zbunjeno dok se amfitetatrom prolamao aplauz.

Ne znam kako sam izgledala posle te scene, ali znam da sam osećala neodoljivu želju da svoju sreću podelim sam Brankom pa sam, umesto kući, otišla u njegovu firmu.

– Ljubavi! – vikala sam ulazeći u njegovu kancelariju. – Ljubi me! Ljubi me! Malo je to poljubaca za majku tvog deteta i budućeg carinika.

– Lažeš?! – rekao je.

– Ne lažem, evo… vidi indeks.

– Ma, super je indeks, nego… rekla si… dete?

– Mhm – klimnula sam potvrdno glavom.

Ljubili smo se do kraja radnog vremena, a onda smo, na insistiranje Brankovog šefa, otišli u naših trideset kvadrata.

Posle osam i po meseci u naš životni prostor doneli smo divnog dečaka za koga verujem da će jednog dana, kada za to dođe vreme, imati sreću da ljubav svog života prepozna na prvi pogled. Do tada, može da sluša Brankovu verziju naše priče i da zamišlja kako je jedna Svetlana mogla da zezne sve u životu da nije pristala da jednog avgustovskog dana prihvati vožnju u belom „pežou“.