Zaustavila sam ogovaranje dokonih komšinica

Miroslav i ja sporazumno smo se razveli, on je u našu kuću odmah doveo novu ženu, a ja sam se s našom šesnaestogodišnjom kćerkom vratila roditeljima. Želela sam da odem da bih izbegla sažaljive poglede, snishodljive komentare i ogovaranje po našem malom mestu

– Ljubice, dođi da mi pomogneš da zatvorim kofer! Ljubice, utišaj muziku i dolazi ovamo!
Moja kćerka je besno izašla iz svoje sobe i s vrata mi nabusito dobacila:
– Zatvori ga kako znaš i umeš! Ja ne idem nikud.
– Slušaj… Znam da ti je teško, da si se tek uklopila u novo odeljenje i stekla društvo, ali veruj mi, u Beogradu će nam biti bolje. I tamo ćeš upoznati drugove, imaćeš više mesta za izlazak, a kada završiš srednju…
– Ej, mama, prestani da se zavaravaš. Obe znamo da se selimo samo zbog tebe i tate!
Ućutala sam. Moja kćerka je bila u pravu, bar donekle… Miroslav i ja nedavno smo se sporazumno razveli, on je odmah u našu kuću doveo novu ženu, a ja sam se s našom šesnaestogodišnjom kćerkom vratila roditeljima. Nisam iz očaja odlučila da napustim mesto u kojem sam provela trideset pet godina života. Ne! Želela sam da odem da bih izbegla sažaljive poglede, snishodljive komentare i komšijsko ogovaranje karakteristično za varošice. Isto tako, htela sam da svom detetu obezbedim bolji život, da je izvučem iz učmale sredine.
– Ljubice, evo, ovako ćemo: ako ti se ne dopadne u Beogradu, vratićemo se na početku drugog polugodišta. Dotad budi strpljiva. Važi?
– Pa… – zaustila je nešto da kaže i već u sledećem momentu sedela na koferu i smejala se grohotom. – Znaš li da si ti najbolja majka na svetu?
– Znam – i ja sam počela da se smejem.
Zaista sam se trudila da budem dobra majka, puna razumevanja, kojoj kćerka priča sve… I uspela sam da izgradim takav odnos. Ljubičine drugarice govorile su da sam "strava", moje prijateljice da mi zavide na kćerkinom poverenju, a naši prijatelji da izgledam kao njena starija sestra.
Nisam strahovala ni od koga i ni od čega. Uvek sam mislila da mogu više i bolje, pa je i to bio jedan od razloga što sam želela da pobegnem što dalje, u što veći grad, gde me radoznali komšiluk ni u čemu neće sputavati.
– Znaš da imaš gde da živiš, ne moraš da se potucaš po tuđim stanovima. Olja, razmisli još jednom. Stišaće se ova bura… – majka je na rastanku pokušala da me nagovori da se predomislim.
– Mama, odlučila sam! – potom smo se Ljubica i ja ukrcale na autobus koji je išao za Beograd.
Iznajmile smo stan u soliteru na Novom Beogradu i bilo mi je drago što je zgrada toliko velika. Mislila sam da se u njoj komšije ne poznaju, da su to mahom poslovni ljudi koji vode svoj život i nemaju vremena da se bave tuđim. Ali…

Susret s "predusretljivim" komšinicama

Prve večeri, još dok smo raspakivale kofere i slagale knjige po policama, začulo se zvono na ulaznim vratima.
– Sigurno je greška! – rekla sam više za sebe, a potom krenula da otključam vrata.
– Dobro veče, dobro veče… – starija žena radosno je zacvrkutala i nepozvana ušla u naš dnevni boravak. – Trebalo bi da budete pažljiviji, komšinice, znate, Beograd je veliki i ne biste smeli tek tako otvarati vrata. Pa da, vi ste došli iz malog mesta gde se svi znaju… Nego, donela sam vam krofne. Vidite, tek sam ih ispekla…
"Gospode Bože, od ovoga sam pobegla!", očajno sam pomislila i usiljeno se nasmešila novoj komšinici. Bila sam toliko zatečena da nisam uspela ništa da je upitam. U stvari, to me nije zanimalo.
– Imate baš lepu sliku. Ooo, Nadežda Petrović. Mora da je bila veoma skupa – ne sačekavši odgovor, nastavila je da "istražuje" po našem stanu.
– Lepo je što ste navratili, ali veoma smo umorne, pa bih vas zamolila… – konačno sam došla sebi.
Žena me je prostrelila pogledom kao da sam joj u najmanju ruku pobila celu familiju, a onda se tobože ljubazno nasmešila i rekla:
– Ja sam Nada s četvrtog sprata i predsednik sam kućnog saveta. Videćemo se… Prijatno veče!
Kada sam zaključala vrata za njom, naslonila sam se na zid u predsoblju i počela da se smejem. Iz sobe je istrčala Ljubica uplašeno me gledajući.
– Mama, šta ti je, zašto se smeješ?
– Od muke, dušo, od muke.
Brzo sam zaboravila susret s predusretljivom komšinicom. Bilo je mnogo toga važnijeg o čemu sam morala da mislim i, iskreno, pomalo sam se plašila. Trebalo je Ljubicu odvesti u školu, ja sam imala zakazan razgovor za posao u nekoj agenciji, zatim sam morala da odem do gazde, koji je stanovao čak na Zvezdari, da mu platim kiriju, a Beograd nisam poznavala. "Ma, sve će biti u redu!", bodrila sam samu sebe.
Narednog jutra uspela sam da iz prve pronađem Četvrtu beogradsku gimnaziju.
– Mama, molim te, dođi po mene oko dva. Plašim se da se neću snaći sama… – Ljubica je izgledala kao uplašena devojčica.
Iskreno, ni ja nisam delovala bolje. Na razgovoru sam sve vreme zamuckivala, osećala sam neopisivu tremu i što sam se više trudila da se dopadnem poslodavcu, više sam grešila.
– Gospođo Kostić, javićemo vam se za dva-tri dana da vam kažemo šta smo odlučili.
Umorna, gladna i neraspoložena, pela sam se na deveti sprat jer se lift pokvario. Negde na drugom do mene su odozgo doprli ženski glasovi.
– Ma, kad ti kažem… Ta ima para kô blata… Samo da je vidiš kako izgleda, kao devojka. Kako je nije stid da se takmiči s rođenom kćerkom. A tek što je neljubazna… Zamisli, ja donela krofne, a ti znaš koliko mi je teško da stojim kraj šporeta…
– Bože, Bože… – coktala je druga žena (verovatno se i krstila i odmahivala glavom, samo što to nisam mogla da vidim) – i, kažeš, izbacila te je?!
U tom momentu popela sam se na četvrti sprat i ugledala teta Nadu i neku ženu u kućnoj haljini i s viklerima na glavi kako stoje nasred hodnika. Kada su me ugledale, obe su se kô "na tri, četiri, sad!" ljubazno nasmešile i uzviknule:
– Dobro jutro, komšinice!
Otpozdravila sam im klimanjem glavom i nastavila da dahćem do devetog sprata.
– Jesi li je videla, molim te! Suknja više otkriva nego što pokriva… A ni dobar dan da kaže, e, zapamtiće kada sam joj se javila – šaputala je žena s viklerima.
Ipak, već tog popodneva došla nam je pred vrata. A tek što sam dovela Ljubicu iz škole.
– Pomislila sam da vam treba pomoć… Znam kako je u tuđem gradu… Mora da vam je užasno.
– Meni je baš lepo – uzviknula sam osorno.
Ni sama ne znam šta mi bi u tom momentu. Inače sam imala čelične živce i mogla sam da istrpim sve i svašta, ali me je ovog puta piskavi glas "zabrinute komšinice" naprosto izbacio iz takta.
– Pa, sigurno, sigurno. I ja svašta pričam. Muž vas je sigurno maltretirao pa ste od njega pobegli s detetom i sada konačno možete da dišete – nije se dala moja komšinica.
U tom momentu Ljubica je izletela iz sobe.
– Mama, o čemu ona priča?! Tata te nikad nije maltretirao, on je samo… – potom se ugrizla za jezik.
– Aha, prevara, znači. Pa, takvi su vam današnji muškarci. Šta ćeš, i onaj moj… – odjednom je počela prisno da mi se obraća i poverava, srećna što je uspešno obavila misiju. – Nego, zadržavam te a sigurno imaš posla!
Klimnula sam glavom, nasmejala se i pomislila: "E, sad ćeš videti!"
– Ne, ne… Baš mi je drago što si došla da mi pomogneš! Znaš, treba da operem prozore a strašno se plašim visine. Ja sam dete sa sela!
Tek isfrizirana komšinica u neverici je zinula, a onda se naglo prisetila da mora hitno da ode zubaru, izvinila mi se i otrčala niza stepenice. Posle toga osećala sam se bolje, mnogo bolje.
– Mama, da li se ljutiš zbog onoga šta mi je izletelo… za tatu – pitala me je Ljubica.
– Ma, ne ljutim se. Ova bi to svakako saznala. Bar smo joj pružili zadovoljstvo da sazna iz prve ruke. Hajde, dosta smo se zamajavale s komšilukom. Na redu je pranje prozora!
Za tili čas obavile smo taj posao. Ne znam treba li da spominjem to kakav sam haos u komšiluku izazvala. O meni se pročulo da izrabljujem komšiluk i da sam sirotu ženu naterala da mi opere sve prozore u stanu.
– Nisam mogla da verujem… I uradila sam to. Pa, bila sam toliko zatečena da nisam mogla da odbijem – pričala je naša poslednja posetiteljka.
– Bože, kakva žena… – brujao je komšiluk narednih dana.

Negodovale su moje viđanje s Goranom

Već sam bila navikla na znatiželjne poglede stanara, na komentare iza leđa i, iskreno, tome više nisam pridavala nikakav značaj. U Beogradu sam se fantastično snašla, Ljubica je bila prezadovoljna novom školom i često mi je govorila:
– E, sad i da me teraš, ne bih se vratila, nema tih para!
Bila sam presrećna. Brzo sam uspela da dobijem unapređenje u firmi, pa tako i veću platu, zatim sam ispunila sebi davnašnju želju da skačem padobranom iz sportskog aviona i, najvažnije, upoznala sam Gorana.
On je bio mlađi od mene pet godina, ali nije nam to smetalo. Lepo smo se slagali, imali smo iste poglede na svet, voleli smo iste stvari i uživali u svakom zajedničkom trenutku. Ljubica se radovala zbog mene i prihvatila je Gorana bez prigovora. Ipak, zasmetao je mom komšiluku…
Te noći trebalo je da dođe po mene i da odemo nekud na večeru. Pošto celog dana nismo imali tople vode, u "minut do dvanaest" uspela sam da se istuširam. Kada sam se spremila, pogledala sam na sat i shvatila da Goran kasni dvadeset minuta. Inače sam veoma tolerantna osoba, ali najviše mrzim i zaista ne mogu da razumem kašnjenje. Pozvala sam ga telefonom i besno uzviknula:
– Čoveče, gde si?! Još nisi krenuo?
– Polako… Bio sam i zvonio kao budala na interfon, ali niko mi nije otvorio.
– Tuširala sam se, a Ljubica nije kod kuće… Pobogu, Gorane, nisi dete. Mogao si pozvoniti bilo kome i zamoliti da ti otvore vrata.
– I jesam… Ali tvoje komšije nisu smele da me puste u zgradu!
Na brzinu smo izgladili nesporazum, dogovorili smo se da se nađemo u gradu i te večeri sjajno smo se proveli. U inat komšiluku!
Sledećeg jutra probudila me je uporna zvonjava na vratima. Sanjivo sam se doteturala do predsoblja i otključala. Preda mnom je stajala komšinica s prvog sprata, tridesetogodišnja prodavačica u pekari, koja nije imala ni muža ni decu i večito je bila namrgođena i nezadovoljna. Da, zaboravila sam: ona bar nikad nije glumila ljubaznost i možda mi je zbog toga bila najsimpatičnija od svih žena u zgradi.
– Znate šta?! Treba da vas je stid! Kakva ste vi majka? Umesto da brinete o svom detetu, okupljate kojekakve manijake koji mi noću zvone i uznemiravaju me!
– Dobro jutro i vama, komšinice! – zatvorila sam joj vrata ispred nosa i vratila se u krevet.
Ljubica se probudila i besno uletela u moju sobu.
– Mama, molim te, smiri ove babe kako znaš i umeš. Od njih više ne mogu da živim. Svakog jutra bude me u cik zore, vire mi u kesu kad se vraćam iz prodavnice, čak i kad bacam smeće, komentarišu da smo bacile pola kile hleba… Poludeću!
Moja kćerka je bila u pravu, trebalo je nešto da preduzmem.

Morala sam nešto da preduzmem

Tog dana bio je zakazan sastanak kućnog saveta. Takve skupove oduvek sam izbegavala jer sam smatrala da je to gubljenje vremena, ali sam ovog puta odlučila da odem. Iz ormara sam izvukla najizazovniju haljinu, našminkala sam se, pustila kosu i nanela najskuplji parfem koji sam čuvala za posebne prilike. Znala sam da će sve komšinice na sastanak doći sa svojim muževima i da će mahom biti obučene u trenerke i kućne haljine, kao i da će biti "namirisane" zaprškom.
– Drage moje babe, sada ćemo videti! – rekla sam naglas i krenula u zajedničku prostoriju.
Komšiluk se uveliko okupio. Pogađate šta je bila glavna tačka dnevnog reda. Naravno, ja i moj sinoćni posetilac.
– Dobar dan svima! – pozdravila sam ih a zatim sam zauzela mesto kraj jednog bračnog para.
Žena je pocrvenela od besa, a njen muž se bleskasto smešio. U prostoriji je zavladao tajac, sve oči bile su uprte u mene. Na kraju se prvi pribrao čovek koji je sedeo do teta Nade:
– Komšinice, nismo vas očekivali. Znate, nije trebalo da se mučite…
– Kako nije trebalo?! Pa i ja stanujem u ovoj zgradi. Nastavite, molim vas – ljubazno sam se osmehnula, a potom još udobnije zavalila u stolicu.
– Gde smo ono stali… – teta Nada je tražila pomoć.
– Spominjali ste moj seksualni život. Nastavite, molim vas, a posle ću ja uzeti reč – nisam više mogla da glumim.
– Šta to pričate, komšinice? – "zgrozila" se pravnica sa osmog sprata.
– Ako nećete vi, onda ću ja! Ovako… Moj… da li vam zvuči grubo seksualni život ili treba da kažem emotivni? – ljudi su se uskomešali i nakašljavali a ja sam nastavila: – Dakle, moj život je sjajan, hvala na brizi. A sad malo o vašim životima… Jelica s osmog ima ljubavnika, a to je njihov venčani kum. To sam saznala u "poverenju" od Ankice s četvrtog sprata. Zatim, komšinica s prvog već dve godine nije vodila ljubav, a to mi je rekao komšija sa, e ne znam kojeg sprta, ali evo ga – prstom sam uprla u njega. – Znate, on ne sme da pije, plaši se žene, pa ponekad dođe na čašicu kod mene. Da nastavim?!
– Slušaj, seljančuro… – zapenila je Ankica. – Nije ti ovo tvoja selendra. Ovo je Beograd!
– A u njemu žive fini ljudi koji vode svoj život! – odbrusila sam joj i teatralno napustila prostoriju.
Narednih dana komšije su me izbegavale. Neki mi se čak nisu javljali, a neki su mi odali priznanje. Iskreno, vrebala sam svaku priliku da se sretnem s njima. Trčala sam kao sumanuta da mi lift ne pobegne, a onda sam, kao da se ništa nije desilo, uzvikivala:
– Dobar dan, komšinice! A, vi to iz prodavnice, vidim, kupili ste paradajz. Ja, bogami, sebi to ne mogu da priuštim, lako je vama… – ili nešto slično.
One su se glupavo smešile, crvenele (iako nisu imale razloga, zaboga, kupile su paradajz, nisu ubile čoveka!), saginjale glavu, a ja sam nastavljala da ih ispitujem.
I tako… Dan za danom, mesec za mesecom, situacija se polako smirila. U stvari, u našu zgradu se doselila neka Ljilja, dobrodržeća udovica. Teta Nada joj je već prve večeri odnela kiflice, a ova ju je ponudila kafom. I, uprkos kafi, ona je ovih dana glavna tema u mom komšiluku jer se "njen muž ubio zato što ga je varala".
I dalje sam s Goranom, Ljubica se srećno zaljubila i sve je u redu. Da li me i dalje ogovaraju? Sigurno! Kako su došli ovi lepi dani, sve vreme sede pred zgradom i vrebaju žrtvu. Samo su sada mnogo suptilniji i obazriviji. Sačekaju da uđem u lift da bi prokomentarisali:
– Bože, naopake li žene…