#motivacijadana: Pitali smo uspešne žene šta ih pokreće

Pitali smo uspešne žene (iz različitih profesija) šta je to što ih motiviše na toliku posvećenost poslu kojim se bave, a da u isto vreme ostaju ispunjene i na svim ostalim životnim trasama… One su nas svojim odgovorima inspirisale.

Pitali smo uspešne žene šta ih to pokreće

Biljana Tipsarević, modna kreatorka

Danas se od žene očekuje više, ali i same žene žele više, odnosno nešto drugačije. Tempo života se konstantno ubrzava, prilagođavamo se novim trendovima poslovanja, a pritom ostajemo verne majčinstvu i životnim vrednostima koje su nam davno usađene. Radna etika, ambicioznost, griža savest ili pak ušuškani duševni mir bez stresa sa uzemljenim racionalnim rezonima – nešto je što radimo po autopilotu. Žene imaju izbor i svaki je dobar dokle god je ona srećna, blagonaklona, lojalna, dobra i dokle sija u svom punom sjaju.

Žena koja svoj život drži u svojim rukama i sama odlučuje – takva žena je inspiracija za mene, ona koja zna da bude srećna, i koja ispuni svoj maksimalni potencijal. Ona mora biti lider svog života, nekome je to dar, a neko to uči i radi na sebi da evoluira na najbolji mogući način. Žene se zato udružuju i osnažuju. Naravno da nije uvek i svuda baš tako, ali ja želim da učestvujem samo u takvim ženskim relacijama. Neke navike treba da menjamo. Ne znači da nismo jake, uspešne, dobre majke i žene ako odlučimo da ne radimo ono što nam je nametnulo društvo, partner ili same sebi iz navike.

Najbitnije je da volimo sebe. S godinama sam shvatila da je nevažno šta drugi očekuju od nas, koliko zapravo moramo, odnosno – koliko zaista ne moramo, i da je u redu i da nekad pustimo neke stvari da idu same od sebe. Ranije mi je dan bio prekratak i nisam znala da se opustim. Neka moja abnormalna energija, kao i ambicije i ideje vozile su misli kako su htele. Emotivni autopilot iz detinjstva vozio me je kroz život. Kao da nisam znala da upravljam svojim navikama. Godinama već učim i radim na sebi, cilj mi je uvek da se menjam nabolje.

Ana Sofrenović, umetnica

Umetnost je za mene prostor neograničene slobode. I to je nešto u čemu uživam, u tom traganju i istraživanju raznih mogućnosti da se izrazim. Od kad su mi deca odrasla, imam mnogo više vremena i pažnje da se posvetim svom umetničkom i edukativnom radu. Ipak, čini mi se da sam to vreme bolje koristila ranije, kad sam bila ograničena s vremenom za svoj umetnički rad. Sad mi je potrebno mnogo više samodiscipline da se fokusiram. Krajnje paradoksalno, ali je tako. U svom radu, da bih stalno održavala sopstvenu kreativnost, od projekta do projekta moram mudro da menjam sfere, jer imam veliku potrebu da istražujem i ne volim da se ponavljam.

Inače, smatram da ženama nije jednostavno kad istovremeno rade na nekoliko različitih planova, privatnih i poslovnih. Ali nas to, s druge strane, čini veoma sposobnim, čime god da se bavimo. Najvažnija je dobra raspodela energije i tamo gde nam je potrebno da potražimo pomoć, svejedno da li u partneru ili u vidu unajmljene pomoći. Važno je da napravimo prioritete i toga se držimo, braneći trenutke za sebe kao najveću dragocenost. Kad smo dobre prema sebi i umemo sebe da čuvamo i negujemo, umećemo to isto da pružimo i drugima.

Jasmina Marković Karović, preduzetnica

Kao vlasnica preduzeća Urban Read , mogu reći da kad uđete u preduzetničke vode, više nema nazad. Iako je to na neki način veliki teret, s druge strane naviknete se lako na tu vrstu slobode – da sami sebi određujete vreme kad i koliko ćete raditi. Nikome se ne pravdate za neuspešne ili manje uspešne odluke. Za moj posao – deca su mi inspiracija, jer se nadam da će neko od njih dvoje poželeti da nastavi ovaj posao, možda čak i da ga proširi i unapredi.

Takođe, svakako da mi je važno da deci na neki način obezbedim bolju budućnost, ali čini mi se da mi je bitnije da mene i ovaj moj posao jednog dana pamte po tome što sam pokušala da ostavim neki trag u kulturi čitanja među tinejdžerima. I moj hobi je čitanje, uz gledanje serija, tako da kako god da okrenete – i moje slobodno vreme ispadne vezano za posao. Ipak, pošto živim u zgradi u kojoj su moja knjižara i kancelarija, shvatila sam da me mnogo više od posla stresiraju gužve, buka i žurba, tako da se trudim da svakog vikenda odem u kuću koju sam nasledila u podnožju planine Jelice – tamo zurim u nebo i uživam u tišini.

Očekivanja od savremene žene su ogromna. Ne valja kada odluče da budu domaćice, jer se taj rad, a to je zaista težak rad, ne vrednuje, a nije dobro ni kad odluče da se posvete karijeri. Ja imam mnogo pomoći, kako plaćene tako i neplaćene. Pritom, u mojoj kući ne vlada patrijarhat, to je vrlo važno napomenuti – apsolutno smo ravnopravni i od mene se ne očekuje ni da kuvam, ni da peglam…. Suprug i ja smo odlučili da za sve te kućne poslove unajmimo nekoga ko će nas rasteretiti stresa i uraditi to bolje od nas. A i uz svu tu pomoć, jedva sve stižem.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Mojca Majcen (@moskadancer)

Moška Majcen, balerina

Kao i svi kojima je umetnost životni poziv, i ja sam svojstveni zarobljenik strasti. Kad mi je zafali – izmislim je, a ponekad to pređe i u dramu. No, ni to nije loše ako se dozira na pravi način. Hegel je rekao da „bez strasti ništa veliko nije stvoreno, niti se bez nje može stvoriti“. Odatle dolaze i moja posvećenost i požrtvovanje, koji su, s vremena na vreme, fanatični, ali uvek dinamični.

Strast je veliki okidač kreativne energije, nosi ideje vodilje i traži rešenja. Kao i umetnost, ta strast daje mom životu smisao. Magija plesa leži u slobodi kretanja. U energiji koju dobijamo kako od svojih kolega na sceni, tako i od publike. U ogromnoj sreći koju osetimo nakon aplauza. A tu je i adrenalin, koji drži dugo nakon odigrane predstave i daje elan i volju da već sutradan od ranih jutarnjih časova ponovo staneš za štap u baletskoj dvorani – spreman za nove pobede. Ples je kod mene pokretač svega, pritom – što mi je kalendar opterećeniji obavezama, to bolje funkcionišem i u privatnom životu. Za vreme postavljanja predstave, u baletskoj sali smo i po osam sati.

Za uspeh je bitna disciplina, ali nadasve neizmerna i bezuslovna ljubav prema ovoj profesiji. Čovek mora biti spreman za naporan rad, velike količine znoja, kao i za bol. Sva plesna profesija, pa tako i balet, uvek teži ka perfekciji, koja je naravno nedostižna – u toku karijere shvati se da se savršenost krije zapravo u interesantnim greškama, u nepredvidljivim situacijama u kojima se majstorski snađeš. Naša umetnost traži i da se čovek potpuno preda i neguje i telo i dušu. Mi plesači imamo poseban odnos sa svojim telom, jer je ono, ipak, naš glavni medij preko kog pričamo naše priče, izlivamo emocije. To nas u jednu ruku jača, ali nas čini i ranjivim. Kako je ples podjednako i individualna i kolektivna tvorevina, duboko verujem i da smo svi koji se bavimo plesom dosta pristupačniji, da veoma volimo ljude i život uopšte.

Ana Cvejić, dizajnerka

Još od malih nogu znala sam da ću se baviti umetnošću, bilo da se radi o likovnoj ili muzičkoj branši. Uvek sam crtala i petljala nešto s rukama. Tako je i danas, kada mi treba neki predmet – bilo da je logo, plakat, cipele ili unikatni tapet – koji nema gde da se kupi, ja ga dizajniram. Mislim da se kreativac rađa, samo je pitanje koliko ko veruje u sebe da istraje na tom putu. Kad je posao deo vas, a ne vi deo posla koji jedva čekate da završite, onda vaš dan nije radni dan, već je to kreativni proces koji nema veze ni s mestom niti s vremenom. Ideje mogu da naviru u bilo kom trenutku, dok šetate, putujete, družite se s ljudima, i to je čudesan trenutak, možda i najzanimljiviji u celom procesu stvaranja.

Izbor je da li će drugi dizajnirati vaše vreme i obaveze, ili ćete vi biti dizajner i direktor svog života. Ovo drugo povlači odgovornost koju nije svako spreman da iznese, ali ne mislim da je takva situacija samo danas. Kao preduzetnica imam i birokratskih obaveza vezanih za moj dizajn studio. Moj radni dan počinje oko podneva jer sam klasična sova (najviše radim noću).

Kreativni proces i mejlovi počinju već s prvom kafom na Tašu, gde na otvorenom obavim što više obaveza onlajn. Dobra stvar je što je moja kancelarija pokretna, skoro većina posla može da se završi putem mejla – to mi daje slobodu za putovanjima i radom u isto vreme, što smatram da je veliki luksuz danas. Ponekad nije lako, ali je svakako velika satisfakcija da svoj život živite na svoj način!

Tijana Šušteršič, naučnica

Izabrala sam tehničke nauke jer sam želela da produbim svoje znanje i napredujem u oblasti programiranja, mehanike, ali i primene tehnike u rešavanju medicinskih problema kroz oblast bioinženjeringa. Sada, na doktorskim studijama, radim na realnim projektima u saradnji s lekarima na implementaciji algoritama veštačke inteligencije u rešavanju brojnih problema, a cilj nam je da pomognemo lekarima u bržem donošenju odluke i kreiramo sisteme za podršku odlučivanju, koji će omogućiti automatizaciju procesa analize podataka i uštedu u procesiranju velikih količina podataka.

Naravno lekar ne može da se zameni, ali može da mu se pomogne i na taj način doprinese adekvatnoj reakciji na neku bolest. Moj posao je interesantan i nikada nije dosadan, a stalno se susrećemo s novim izazovima na koje nemamo instant odgovor, već je potrebno istraživanje koje može trajati mesecima, pa čak i godinama.

Sigurno je da nas takav način razmišljanja i oblikuje, pa onda i u drugim sferama života prihvatamo izazove i pomeramo granice poznatog, izlazeći iz zone komfora. Nedavno sam dobila stipendiju za žene u nauci i osećaj je neverovatan, jer je prepoznat dugogodišnji trud i rad. Nacionalna stipendija programa L’Oréal – UNESCO Za žene u nauci mi veoma znači, jer predstavlja prvi korak u samostalnom izvođenju jednog projekta, a daje mi i podstrek za dalje naučno i profesionalno usavršavanje i podršku da nastavim da se bavim naukom u Srbiji.