One su donele ključnu odluku za novi život! Neka vas inspirišu!

Koju ključnu odluku za novi život su donele naše sagovornice?

Početak godine je vreme kad sumiramo ono što smo uradili i postavljamo ciljeve za narednu godinu, u želji da svakodnevicu promenimo nabolje…

Slavica Skvajer, sertifikovani međunarodni NLP trener
Usudite se da živite po svom!

Zbog čega ljudi imaju problem da ostvare ciljeve?

– Većina ljudi ne zna pravilno da postavi ciljeve, a svakodnevica im najčešće staje na put da ostvare svoje snove. Ljudi imaju nejasnu predstavu o životu kakav bi trebalo da bude, a u stvari se kreću u zadatim klišeima preuzetim iz okruženja i nemaju svest o tome da to i nisu njihovi ciljevi. Sva nevolja i nezadovoljstvo dolaze iz tog neznanja. Nauka o uspehu je pokazala da istinski uspešni ljudi, koji su pritom ispunjeni i srećni, postavljaju svoje ciljeve na veoma specifičan način. Zato danas postoje metode i tehnike koje nam, korak po korak, razjašnjavaju kako se pravilno postavljaju ciljevi. To je upravo ono čemu sam ja posvetila život, da što više ljudi naučim tim moćnim tehnikama i da ih ohrabrim da uzmu svoj život u svoje ruke.

Kako da izbegnemo opasnost postavljanja sebi previsokih ili preambicioznih ciljeva?

– Nauka je pokazala da je najvažnije da je cilj pravilno postavljen i da je u skladu sa nečijim pozivom i svrhom, te da su tada ljudi u stanju da ostvare neverovatne stvari. A kada postavljaju ciljeve po opšte usvojenim klišeima, koji njima suštinski i ne odgovaraju i nisu u skladu sa njihovim vrednostima, onda je to put u nezadovoljstvo, stres i, na kraju krajeva, bolest.

Da li postavljanje ciljeva nekad može biti kontraproduktivno?

– Uobičajena nevolja dolazi od ideje da ćemo biti srećni kad ovo ili ono uradimo i postignemo. Npr. mlada osoba se nada da će biti srećna kad završi fakultet, a potom možda i bude, ali kratko. Vrlo brzo ta sreća nestaje i tada se ona nada da će biti srećna kad nađe posao, pa onda kada nađe bolji posao, pa možda kada se oženi ili uda, pa kada dobije decu, pa kada deca završe fakultet… Nikad kraja. I tako većini ljudi život prolazi u nadi da kad postignu ovo ili ono – da će tada biti srećni, a sada ne mogu biti jer to još nisu postigli. I u tome im prođe život.

Je li bolje postaviti manje ostvarljive ciljeve za početak, pa sebi postepeno zadavati veće nakon njihovog ispunjenja?

– Suština nije u veličini cilja, nego je važno da naučimo šta je uopšte cilj, a šta i nije, i da se ozbiljno zapitamo: Čije ja ciljeve ostvarujem? Ko je ovo za mene smislio? Čiji ja život živim? Jel ovo stvarno meni važno? A odgovor je uglavnom negativan i zato nema inspiracije i stvaralačke energije, te nam sve deluje preveliko, stresno i naporno. A kada su ciljevi pravilno postavljeni i usklađeni sa vrednostima i odaziv su na poziv duše, nema te sile koja može toj osobi da stane na put.

Zašto ljudi ne ostvaruju novogodišnje odluke?

– Ljudi često govore kako ih napusti motivacija do februara. A u stvari se to dešava kad promaše temu. Jer kada postave cilj koji je u skladu sa njihovim vrednostima – ne treba im motivacija, jer to pokreće njihovu inspiraciju i drži ih noću budnima, ne da im mira dok ne ostvare to što je poziv njihove duše. Ali problem je što ljudi ne umeju da postave takve ciljeve, ne slušaju sebe, nego slušaju okruženje, bave se glupostima koje ih u suštini i ne interesuju, ali im je rečeno da to tako treba pa hajde… I često, kada tako nešto i postignu, nemaju nikakav osećaj zadovoljstva, jer im to ništa ne znači i – ostaje samo velika praznina. Ja to znam iz iskustva rada s hiljadama klijenta koji su naizgled uspešni, ali prazni. A uspeh bez ispunjenosti je neuspeh.

Koliko je važno poznavati svoju mentalnu snagu i istrajnost pri donošenju nekih važnih i ključnih životnih promena?

– Za donošenje odluka nije važna istrajnost nego da čovek zna šta hoće. Jer ako čovek ide u pogrešnom pravcu, onda nije ni dobro da bude istrajan. Nekad ljudi tvrdoglavo istraju i na svom putu u propast. Najvažnije je imati hrabrosti i usuditi se da živite po svome, bez obzira na sve. Zato sam ja najefektnije metode spakovala u Power Life Design program, gde ljudi uče kako da preokrenu svoj život.

Milica Gacin, TV lice
Odluka: 50. rođendan nije kraj

Imam sve što smatram kriterijumima životne sreće, a to su zdravlje, deca, roditelji, porodica, posao koji neizmerno volim i prijatelji. Isto sam imala i u svojim tridesetim i bila sam svesna da sam na dobrom putu, ali tada su me lomile i želje za koje tek danas razumem da su bile bespotrebne. Ljubivoje Ršumović kaže da smo skloni da se tešimo tuđim mukama, a pored te istine, trudim se i da se poredim sa svetovima koji nisu moji. Jeste gotovo sve dostižno, ali autentičnost je najvažnija.

Stereotipi bilo koje vrste nisu moj izbor, pa zato smatram i da pedeseti rođendan nije inicijacija za mučnu starost i kraj svake životne radosti. Kad se u mom društvu dogodio prvi pedeseti rođendan, to je bila najbolja proslava kojoj smo ikad prisustvovali. Tako je bilo i sa svakim sledećim, a uspesi koje zreli ljudi oko mene postižu impresivni su. Oni žive istinske ljubavi pune uzajamne podrške, razvijaju ozbiljne karijere, putuju i logično je da i deca takvih roditelja postižu rezultate za ponos.

Projekat Moje najbolje godine nastao je iz potrebe da se obratim ženama u srednjem životnom dobu, zato što njihov kompleksan život zaslužuje pažnju, podršku i pohvalu. Žene u srednjim godinama rade često dva posla, imaju zahtevnije obaveze u vezi s decom nego ranije, brinu o roditeljima oslabljenog zdravlja i polako počinju da registruju promene u svom telu. I znate šta je rezultat tolikih obaveza? One su lepotice prepune energije i inspiracije. Zato i zaslužuju da se bavimo menopauzom, zdravljem, lepotom, ishranom, psihološkom podrškom i podsećanjem da je fizička, ali i svaka druga aktivnost, uslov dugovečnosti.
Moj fokus je uvek na onome što imam, a ne na onome što nemam. Planiram, radim, ostvarujem i ne ljutim se na sebe ni za šta. Uvek dajem svoj maksimum. Gradim odnose jer verujem da samo to čini sreću, sve ostalo je nedovoljno. Nikada ne gušim radoznalost, već je puštam da me vodi.

Na mojim radionicama pod nazivom Menopauza – moje najbolje godine često kažem da ta reč zvuči skoro kao psovka. O menopauzi se ne govori ni u porodici, ni javno – zbog nekog konstruisanog stida. Ne prestaju ženstvenost, seksualnost i lepota zbog činjenice da se gasi reproduktivni period. Ne završava se život zato što prestaje ciklus, naprotiv – dolazi nov kvalitet, sadržajniji i lepši. Prevod reči klimaks je kulminacija, što znači da su žene u menopauzi na svom životnom vrhuncu i nije logično da budu diskvalifikovane samo zbog promene hormonskog statusa. Inspiracija za ovaj projekat su moje lepe, nasmejane i uspešne prijateljice, koje beskrajno uživaju u svakom trenutku, ali i vode računa o sebi. To je najbolji recept za lep život. Ko ga primeni ima sve razloge da kaže „ovo su moje najbolje godine”.

Jovana Crnogorčević, stilistkinja i kostimografkinja
Odluka: Razvod i početak novog života

Promena koju mi je razvod doneo uticala je na mene kao nijedna dotad i to je bio zasigurno jedan od najtežih momenata u mom životu i životu moje dece. Izmenio je sve moje i njihove pozicije, naša porodica kao da je potpuno izgubila jednog člana. No, život me je opet vratio meni samoj i da – koliko god da je teško, znam da sve jednom prođe, pa i razvod. Dobra stvar je to što čovek posle razvoda počne da se vraća sebi, svojim željama, htenjima, ciljevima, pa, na kraju krajeva i – nekoj svojoj slobodi. U svakom zlu ima nešto dobro.
Kad sam odmeravala „za i protiv”, pitala sam se da li je u redu i pošteno doživljavati toliko loših emocija i bola od partnera i odgovor je bio samo jedan – istina je da sve što je loše puca.

Mislima o razvodu svi se vraćamo u teškim vremenima, ali i bežimo od njih kao od nečega što nam se nikada nije ni javilo kao ideja, te, nekad više nekad manje, lažemo sebe. Onda kada shvatite realnost, saberete se i dođete do nekog „paketa crno-belog”, a u njemu se belo tek nazire, zapitate se da li je to i dalje ono što želite. Preslišavate sebe, tražeći razlog da ostanete, razmišljate o pritisku okoline, tradicionalnom vaspitanju, prećutnim opšteprihvaćenim normama ponašanja, mišljenju da je samo u braku žena srećna, a da je svaka druga raspuštenica, usedelica, očajnica. To su okovi koji vas čvrsto drže tako da ponekad strah prevlada, prepustite se lenjosti, odložite sve i tonete sve dublje. Sve dalje od sebe, sve bliže svima drugima. Tek kad shvatite da svoj život živite za sebe, onda od sebe i najviše očekujete. Nesigurnost tada zameni odlučnost.

Ali efekti poboljšanja života se vide jako sporo, oni su tu ispred nas, ali nama je lakše da tugujemo, da ih ne primećujemo, da se nadamo čudima. „Ðavo” iznutra uvek očekuje pomirenje i podstiče nas da mislimo da tu osobu ne smemo da izgubimo. Tek za dve godine počela sam lakše da dišem. Sve dok traju suđenja, advokatske konsultacije, i dok socijalna služba radi veštačenje s decom, vi želite samo da vas neko čudo spase. Taj nivo stresa je ogroman. Prvi znaci da vam je život lakši dođu posle svih tih oluja, ali ljubav nije ni počela za dan da bi se u danu završila.

Najteže od svih stvari zapravo je prihvatiti i adaptirati se na to da je neko koga ste voleli najviše na svetu sada odlučio da je nešto drugo u njegovom životu bitnije i jače od vaše ljubavi. To je najteža adaptacija, brisanje memorije, svih lepih priča u koje ste verovali, vaše iskrenosti koju je neko bacio pod noge i zgazio. Teško je i kao roditelj objasniti deci da su mama i tata i dalje tu, samo da nisu više porodica. Ali zreli ljudi praštaju i razumeju i ono što im ne odgovara. Na početku i na kraju, život je najveći blagoslov i treba ga ceniti i poštovati. Ko zna zašto je sve to što nam on donosi dobro za nas…

Anđelija Vujović, stručni saradnik za korporativne komunikacije
Odluka: Nova karijera i početak od nule

Manekenstvom sam se aktivno bavila 25 godina i to je za mene posao snova. Ipak, od početka sam znala da je to profesija koja ima rok trajanja, zato što je bazirana na fizičkom izgledu. Ja, doduše, nisam imala problem da zbog promene fizičkog izgleda prestanem da radim, te se sada rado sećam i nekih revija koje sam u kasnim tridesetim radila s devojkama među kojima je najstarija imala devetnaest. Da manekenstvom može da se bavi ceo život, ja bih se bavila samo time. Nijedna druga profesija mi ne može pružiti toliko radosti i zadovoljstva. Ipak, ključna stvar je u tome što sam iz te profesije izvukla najbolje. U manekenstvu sam postigla sve što sam želela, i bilo je vreme da krenem da planiram svoju budućnost. U 30. godini upisala sam Londonski univerzitet, a nakon toga otišla na MBA studije u Monako, gde sam provela tri godine. Ova priprema je dovela do toga da lakše dobijem posao u britanskoj firmi koja se bavi geološkim istraživanjima.

Činjenica da sam od nule počela da gradim karijeru u potpuno novoj industriji, među nepoznatim ljudima, te po drugi put u životu uspela sam da napravim ime u poslu, značajno je nadogradila moje samopouzdanje.

Ja sam neko ko ne voli promene, ali sam u isto vreme i racionalna i praktična. Volim izazove, tako da mi to, ipak, nije toliko teško pala. Nekome bi teško bilo da ikada siđe sa scene i udalji se od svetala reflektora, ali meni nije – zato što znam ko sam i moja manekenska karijera je samo jedan delić moje ličnosti. Ključnu ulogu u tome odigrao je način na koji sam odgajana i ljubav koju sam dobila u primarnoj porodici. Odrasla sam sa mnogo ljubavi i podrške i to mi je dalo zdravu osnovu za život, i izvor je mog samopouzdanja. Zahvaljujući tome, nisam osoba kojoj je potrebna eksterna validacija i samim tim sam srećna.

Sada mogu reći da je jedan od najboljih poteza bila moja odluka da završim fakultet i magistarske studije, jer mi je on doneo nezavisnost i ulazak u jedan novi svet koji me je obogatio.

Priredila: Nadežda Jokić