A mir u svetu…?

Foto: Mladen Sekulić

Šta radiš večeras, pita me Gaga. Ništa. Kako ništa? Tako, lepo. Ima da se uvalim u krevet i prespavam celu noć. Ali, Nova godina je… Dobro, i…? Ne možeš tako, kakav to čovek može da prespava novogodišnju noć. Za čoveka ne znam, ali znam kakva žena sigurno može. Eto na primer jedna baš kao ja. Ona koja je dovoljno puta ostala budna da zna da to i nije ništa posebno.

Izvinjavam se svim prisutnima, al’ stvarno nisam euforična, ne glumim ludilo, ne ponašam se kao da mi je petnaest. Jer mi i nije petnaest. Nemam vremena da donosim krupne odluke. Da želim želje, one ogromne, velike. Razumna sam. Sasvim pri sebi. Ne obećavam i ne obećava mi se. Ne ložim se da će od sutra, tek tako – sve biti bolje. Biće mi onako kako namestim da mi bude. Šta želim…?

Nemam pojma. Želim da imam više vremena za sebe. I za Bebu. I za Vladu. Želela bih da se promenim na bolje. Da naučim da budem neka bolja ja. Strpljivija. Pažljivija. Da naučim da prihvatam i ono što mi se ne dopada. Da zamislim nemoguće. Da budem hrabrija. Da umem da zatvorim ova moja lajava usta kad treba.

Da se češće smejem od srca. Da budem pozitivnija. Da nemam loših misli ni reči ni dela. Da se ne nerviram. Da manje jurcam za poslom. Da više živim. Da nikad ne savijam glavu. Da ne podmećem leđa. Da budem dobar drug.

Da naučim nešto novo. Da upišem italijanski. Da počnem ozbiljno da recikliram, plastiku na plastiku, papir na papir. Da vodim računa o majčici Zemlji. Da zavrćem slavinu dok perem zube. Da štedim struju. Ne zato što sam stipsa, već zato što se ne razbacujem resursima.

Da prestanem da psujem. Ozbiljno, da prestanem. I to ne da izbacim samo one najgore, najkočijaškije psovke – nego baš sve, uključujući i teranje u peršun i tako to. Znači, da živim zdravije, sve u svemu. Da usvojim, kako se to stručno kaže – neke dobre navike. Da skupim pare za onu traku za trčanje. Ili da počnem da trčim po kraju.

Da smršam. Da pijem više vode. Da izbacim slatkiše, so, belo brašno, šećer. Da jedem više svežeg voća. Da odem na Stingov koncert još jednom. Da odgledam bar dve predstave. Da ne foliram samu sebe kako stvarno čitam, kad samo dovlačim nove i nove knjige u kuću. Da sortiram foldere na maj dokjumentsu. Da razvijem slike s kompjutera. Sredim špajz. Presložim ormar. Da učinim neka dobra dela. Bar jedno dnevno. Ok, neka bude nedeljno. Mislim, može i mesečno – šta sad… Bitna je namera.

I da, naučiću da štedim. Za godinu dana imaću pristojnu ušteđevinu pa ćemo moći da odemo na neko lepo putovanje u daleke egzotične krajeve. Kao naprimer Pefkohori… ili tako nešto.

I nikada nikada neću dozvoliti da mi se nagomila prljavog suđa. Ovo se naročito odnosi na tepsije, plehove i tome slične zakorele stvari. Prestaću da blejim na kompjuteru. Prestaću da koristim Fejsbuk samo da bih se poredila s ljudima koje nisam videla godinama. Kao – sećaš se Sanje, juuuuu, jedva sam je poznala, si videla kako je propala…? E, sad mi je lakše – nisam ja najgora. Pamtiću rođendane i bitne datume. Ok – počeću konačno da zapisujem rođendane i bitne datume. Dobro, umemorisaću u telefon rođendane i bitne datume.

Radiću vežbe. Svakog dana po pola sata. Bez da zabušavam trbušnjake i sklekove. Krenuću na jogu. Stvarno ti kažem. Ići ću u kupovinu samo sa spiskom. Dakle – kupovaću samo ono što mi je stvarno potrebno. Pre toga ću tri puta promisliti da li mi je to što mislim da mi je stvarno potrebno – stvarno i potrebno.

Otići ću s Gocom na kafu. Otići ću i s Radicom na kafu. Znam da sam to rekla i prošle godine, ali ovaj put ćemo stvarno popiti tu kafu. Zašto misliš da suviše često koristim reč stvarno. Misliš…? Stvarno…?

Pišite Dudi na [email protected]!