Akuzativ – koga ili šta?

Ne volim te, napisala sam. I dugo već smišljam kako da te ostavim. Svakog jutra pomislim kako bi bilo dobro da te nemam. Da mi ne trebaš i da te ne želim. Nekad sam mislila da me opuštaš i da činiš da izgledam dobro, samouvereno. Govorila sam sebi da mi baš dobro stojiš. I što su mi više branili, ja sam se više opirala. Mama, tata, šta oni znaju…?

Mislila sam da imam pravo da biram. Moj život, moja stvar. Ako sam rešila – šta se koga tiče…? Volela sam te ujutru, volela sam da pijem kafu s tobom, tvoje društvo mi je godilo, naročito posle jela i tamo negde pred spavanje. Mislila sam da me smiruješ. Bez tebe – postajala sam nervozna, neraspoložena, tek s tobom – ponovo svoja, ja.

Ustvari, sve to nije bilo istina. Ustvari me nerviraš. Ti si najobičniji mali demon kog želim da se oslobodim. Frustracija. Loša navika. Praviš mi probleme. Skupo me koštaš. Koliko sam već novca potrošila na tebe? Previše. Do sad sam mogla da kupim – omanju garsonjeru, barem. Ili par vrhunskih cipela svakog meseca. Skupocene stvari sam mogla da imam, a ja sam izabrala tebe.

Verovala sam da ne mogu sama. Mislila sam, s tobom ću lakše podneti sve, i saobraćajni špic, i posetu zubaru, i dosadnu vožnju, težak dan, spore noćne sate.

Mislila sam – dobro mi stojiš. Prevarila sam se. Nema tu ni U od utehe, ni Z od zadovoljstva. Samo tako kažu oni što ti nisu odoleli. Prazne priče, sad znam.
Nikakve koristi od tebe nisam imala. Naprotiv. Zbog tebe je moje lice postalo sivo, glas grub, zbog tebe sam gubila dah, bore su mi se nizale. Zbog tebe sam bila prezrena u društvu. Znaš već one poglede, šaputanje iza leđa, ogovaranja… Zbog tebe sam kasnila na posao, ostajala duže na pauzama, izlazila ranije, bivala rasejana, odsutna, prezirala savete.

Govorila sam da mi prijaš, da sam zbog tebe posebna, da ćeš mi nedostajati kada te ostavim. Da život bez tebe nikada neće biti isti. Da neću umeti da uživam bez tebe. Da nigde neću moći bez tebe.

Bilo me je strah. Jer, ako ostavim tebe, izgubiću oslonac. Užasavala me je pomisao da će nakon tebe ostati praznina. Ako te ostavim – počeću nekontrolisano da jedem. Ugojiću se preko noći. Zalepiću se za kauč. Upašću u depresiju. Biću nervozna. Neću moći da spavam, hodam, mislim, znaš kako to ide kad ostaviš… Čula sam već takve priče.

Ali, odlučila sam i nema nazad. Na prvi pogled možda misliš da nisam karakter, da nemam snage, ali varaš se. Ja, eto, kontrolišem svoj život i ne možeš mi ništa. Možda će biti teško dan, dva, nedelju, pet, ali kroz koju godinu, neću te se ni sećati. Jednoga dana, moći ću da se osvrnem i kažem – to je bila samo ružna navika. Dobro je što sam se rešila.

Znam da ni ovo nije prvi put. Nisam se tek tako jutros probudila i pomislila – kraj, nema više. Već neko vreme mislim o tome, krišom, u potaji. Odlučujem skoro svakog dana, ali nikako da presečem i da ti kažem NE.

Znala sam i pre da uhvatim sebe kako stojim na pola puta… Ali sada sam stvarno ozbiljna. Jer lep je dan, i proleće je tu, naći ću već načina da izguram bez tebe.

Uposliću ove moje ruke nečim drugim. Pisaću, kuvaću, slikaću, radiću bilo šta samo da skrenem misli… Šetaću, ići ću ranije u krevet, čitaću, štagod. Kad krenem da kriziram, setiću se nanovo svih razloga zbog kojih mi ne trebaš – smrdiš, odvratan si, trošiš moj novac, moje zdravlje i moje vreme. Loše mi je zbog tebe. Ostavljam te.

Vlada mi poviruje preko ramena. Koga ostavljaš, pita. Ne KOGA, već ŠTA, pojašnjavam.

Pa, dobro, ŠTA ostavljaš?
Duvan, eto šta.