Ali ipak… ima čudne navike

O

n to meni namerno radi neke stvari, znaš? I ponekad mislim kako baš i nije sav svoj. Ima neke, ne znam ni ja… čudne navike…. Ko, pitala je Gaga. Moj muž, eto ko. Zna šta me nervira, i onda baš tera inat. Kao na primer…? Pa, na primer, ne mogu da shvatim zašto MORA da se zaspi uz tv i zašto taj isti teve MORA da drnda celu noć kada na daljinskom postoji dugme za sleep? I zašto MORA da se tušira svakog jutra, i to BAŠ kad se ja spremam za posao?! Svako jutro ista priča – uleti mi unutra na kvarno i nema ga po tri sata. Kaže, tako je navikao.

Ali to nije najgore. Ostavlja mi prazan tetrapak od mleka u frižideru. Zatičem i prazne šerpe. Ili još gore, ostavi mi dva zalogaja unutra, samo da ne bi njega zapalo da pere. I nikad ne zatvara teglu s kafom. I nikad ne zna gde mu je punjač za mobilni, pa onda mene ujutro budi. Dudo, gde mi je ovo, Dudo gde mi je ono…? Šta sam ja, nekakav biro za izgubljeno i nađeno..?!

I, da, opet je izgubio Bebinu zdravstvenu knjižicu! Gde si je ostavio, pitam ga. Tu, kaže. Pa kako sad nije tu? Pa ne znam. Više me sramota od ovih mojih na poslu, malo malo eto me, pišem izjave da mi se izda duplikat. To više nije duplikat, to je osmiplikat! Jadno moje dete. Kako može da bude tako neodgovoran?! Ne vodi računa ni o čemu, stalno zaboravlja. Zaboravio je da plati kablovsku. Naravno, momentalno su nas isključili. I već danima nemam programe s crtaćima. Pa šta sad, kaže on. Ne kapira koliko toga ja mogu da odradim dok Beba odgleda jedan jedini crtać! Da ti ne pričam što neće jedan jedini zalogaj da proguta bez Male princeze Holi.

A tek što je majstor – da ti ne pričam. Sijalica u aspiratoru mi ne radi – jedno pola godine. Mogla bih i ja da je zamenim, ali neću – zainatila sam se da vidim dokle će. Halogenke u kupatilu, ista priča, šminkam se pod onom jednom škiljavom od sedamdeset vati, a on ništa. Na terasi nam prokišnjava, samo čekam kad će mi se komšija sručiti dole, ama misliš da je pomislio da sredi? Garnišla se otkačila, samo što ne padne – i to isto – nikom ništa. Sifon u kuhinji curi, stalno podmećem neke činije ispod, jednom kad grune poplava, on će da skuplja vodu, da znaš. I rerna ne može da mi se zatvori, moram da je potkočim svaki put. A tek trosed… Auuuu, trosed mi je bolna tačka. Rak rana. Za prošli Prvi maj smo ugovorili s tapetarom, nekim njegovim stručnjakom, da nam ga presvuče. I presvukao je sve, ostalo mu samo jedno ćoše na naslonu – zafalilo mebla. Otišla ja, kupila mebl, čekam, sve danas će, sutra će, danas će, sutra će. Nema ga do dana današnjeg! Godinu ipo dana čekam majstora!!! I mikser mi se pokvario, muti samo na najbrže i to ako ga držim pod određenim uglom. To ti je otiš’o neki kontakt, kaže Gaga. Znam, dušo, da mi je otiš’o kontakt, zato i ne smem bosa da zgazim na pločice. Pravim kolače isključivo u obući s gumenim đonom. Jednog dana samo ima da čuješ – ’’žena poginula od miksera.’’ Znaš, nekad stvarno pomislim da me namerno sabotira, da čeka da vidi koliko ću da izdržim.

A je l’ diže dasku, upita Gaga. Diže. I ne brije se tvojim žiletima? Ne brije. I ne koristi tvoj deodorans…? Ne, ni u ludilu. I ne pretura ti po stvarima kad nisi kod kuće? Ne, koliko znam. Ne čita ti dnevnik…? Bože, Gago, on i ne zna da ga pišem, ubeđen je da je to moja sveska s receptima. E pa, onda je, draga moja, s njim sve u redu, reče Gaga. Ja sam mog jutros uhvatila kako čisti lice losionom. Tvojim losionom? Mojim, onim za masnu i mešovitu. Strašno, rekoh. Strašno, reče i Gaga.

Moraš da mu kupiš neki za suvu i osetljivu.