Anđelina: heroina ili manipulatorka?

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Moja tetka je bolovala od raka dojke. Umrla je nakon četvorogodišnje mukotrpne borbe sa opakom bolešću, u 51. godini, u velikim mukama. I pored toga što joj je urađena mastektomija (sad svi znamo šta je to, zar ne?!) i mislilo se da je agoniji kraj, rak je zahvatio još nekoliko organa.

Moje dve sestre, kao ćerke čija je majka bolovala od najrasprostranjenijeg oblika raka kod žena u svetu i nije uspela da se izleči od istog, nose ogroman teret u sebi. Emotivna bol je duboka i nenadoknadiva, naročito jer su majku izgubile vrlo mlade. Neopisiva je patnja kroz koju su prošle od trenutka dijagnosticiranja majčine bolesti, tokom njenog lečenja, sablasnog iščekivanja najgoreg ishoda i suočavanja sa njenom smrću.

Bile su svedoci majčinih strahova od bolesti, operacije, amputacije, agresivnih metoda lečenja u vidu zračenja i hemioterapija, potom prihvatanja sebe kao invalida u malograđanskoj sredini i zluradim komentarima okoline, kao da se to njima ne može desiti. Svakodnevno su se suočavale sa njenim patnjama, bolovima toliko jakim da je čupala kosu sa glave, nemogućnošću lekara da joj pomognu i na duže vreme otklone prejaku bol.

Hitna pomoć se često vraćala u njihov stan, samo pola sata nakon što bi joj dali terapiju za umirenje bolova. Zajedno su prolazile kroz njenu tešku depresiju, povlačenje u sebe i konačno, gubitak volje da bori sa bolešću. Svaka ta slika, svaki njen vapaj za pomoću, koju nisu uspevale da nađu, duboko je usađena u njihovu svest i progoni ih već punih 19 godina. Dodatno opterećenje pričinjava im to što zajedno imaju tri ćerke i još dve unuke.
Noseći sve to u sebi, svesna činjenice da ima genetske predispozicije za dobijanje raka dojke, mlađa kaže da bi uradila isto što i Anđelina, ako to sigurno može da joj umanji rizik od oboljevanja. Starija nema snage ni da govori. Samo ćuti.

Devetnaestogodišnja ćerka mlađe od njih svesna je bremena koje nosi. Gleda da ne misli na to ali zna da će trebati da povede više računa o svom zdravlju od drugih. Drastične mere, kakve je Anđelina preduzela, podržava samo ako je to jedino rešenje i ako su iscrpljene sve druge preventivne metode.

U svakom slučaju, smatra da je to njena lična stvar i da je trebalo da zadrži za sebe, ako je to uradila samo radi svog zdravlja jer u ovom trenutku nije dokazano da je to eksplicitno dobro rešenje.

Da bih zaokružila priču, pored iznošenja svog stava, obratila sam se i Jasmini, prijateljici, koja se uspešno izlečila od raka dojke. Iz prve kaže da podržava Anđelinu i da bi uradila isto! Razume njen strah, jer i ona je samo žena koja želi da zaštiti sebe i svoju porodicu.

Koliko vidim, stručnjaci su podeljeni. Lekari ili neodređeno ćute i preskaču temu ili je apriori podržavaju. Prijateljica, psihoterautkinja, bila je zapanjena i zgrožena ovako agresivnom metodom, kao i ja.

Svesna sam činjenice da samo jedna reč, čak i nagoveštaj izričitog protivljenja Anđelininom činu, u ovom delikatnom trenutku, koji je uzburkao najosetljivije emocije celokupne ženske populacije na planeti, predstavlja stavljanje prsta u oko svakoj ženi koja se lečila od raka dojke ili je neko od njenih najbližih prošao kroz tu golgotu. U potpunosti razumem sve žene koje osećaju kao meni drage osobe, gore pomenute. S druge strane, znam da se emocijama ljudi najlakše da manipulisati, a strahom upravljati njima.

Iako se ne slažem sa Anđelinim izborom, mislim da ima prava da sama odluči kako će da očuva svoje zdravlje. Ono što smatram opasnim u ovoj priči je uticaj koji, kao planetarno poznata osoba, ima na sve žene na svetu koje u svojoj porodičnoj istoriji bolesti imaju i najmanju mogućnost da obole od raka dojke i u ovom trenutku, pod jakim pritiskom medija, razmatraju njenu opciju, ne pitajući šta košta. Jedno je šta će ona da radi sa svojim telom, a drugo je ohrabrivanje i propagiranje metode koja je u suprotnosti sa razvojem svesti savremenog društva.

Valjda bi trebalo da se zalažemo i ulažemo sve resurse u razvoj medicine i što bezbolnijih metoda prevencije i lečenja, a ne da odstranjujemo delove tela i tako vraćamo u Srednji vek?!

Hajde da se fokusiramo na podizanje svesti ljudi o problemima koji dovode do razvijanja teških bolesti (svesnih i nesvesnih strahova, duboko zakopanih negativnih emocija, stresa, itd.), a ne da je unazađujemo, i to na najagresivniji mogući način.

Da li to znači da ako se genskim testom pokaže da neko ima predispoziciju za razvoj raka pluća ili bibrega treba da odstrani jedan od dva organa, kao način zaštite?!

Svako od nas nosi gen raka, ali ne znači da ćemo oboleti od istog! Propagirajmo zdrave metode prevencije i lečenja, a ne rak i amputaciju! Razbijajmo strahove, ne povećavajmo ih!

Ako neko zna da bude heroj, onda je to svakako Anđelina Džoli. Dokazala više puta. Od loše devojke do fatalne zavodnice, samohrane majke, životne saputnice najpoželjnijeg muškarca na svetu do mater familias. Njen javni imidž vrtoglavo je evoluirao tokom poslednjih 20 godina.
Kažu, hrabra. Možde i jeste jer za ovakav pokušaj planetarne manipulacije potrebna su jaka muda. Ali mene nije ubedila! A vas? Pre nego što donesete konačan stav, predlažem da malo istražite. (http://jezebel.com/angelinas-cancer-gene-is-actually-patented-by-a-compan-506820204)

Čak i zvanična statitistika bije Anđin glas.

Oprezna sam i skeptična prema svemu što dolazi od strane farmakološke industrije. Rak je već dugo najveći uzročnik smrtnosti ljudi na planeti, što bi trebalo da bude dovoljno jak razlog da su već davno pronađene adekvatne terapije za lečenje svih vidova ove najteže bolesti. Ali, nije tako. Zašto? Sumnjičavoj, kakva jesam, svašta mi pada na pamet!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.