Baby-karamele

Dok sam bila trudna s Bebom, nabacila sam trideset kilograma“, kažem Gagi dok stojim nad šporetom i mešam fil da ne zagori. „Trideset i dve, tačnije. Izgledala sam kao morž, jedva sam hodala, užas… I sad, ne znam šta ću ako sam opet trudna…. A samo što sam stesala liniju…“ „Pa, jesi li trudna?“, upita Gaga. „Ne znam, nemam pojma…“ „Pa, imaš li mučnine, nesvestice i to…?“ „Nemam takve simptome, ali kad počnem sama da pravim domaće karamele, to je već znak za uzbunu…“

KRIPTONSKA ČULA
Normalna žena bi na mom mestu otišla u prodavnicu, kupila kesudve karamela, i rešila problem. Ali, ne, ja neću kupovne. Ja hoću da osetim pravi ukus karamele, domaće… Tako je bilo i prvi put. Užasan, iznenadni poriv da mesim, kuvam, špinujem, blanširam… Mirise sam osećala na kilometar, znala sam tačno kad koja komšinica nešto dinsta, kod koje su za doručak bile prženice… Uz pomoć svojih naprasno izoštrenih kriptonskih čula preko noći sam postala vrsna kuvarica. I sve to zahvaljujući bebi. Mogla bih jednostavno da skoknem do apoteke, kupim bebi-test i završim posao. Ali ne, ja u stvari potajno uživam u ovoj igri mirisa i ukusa, dok na plus trideset stojim nad šporetom i karamelišem šećer do one lepe zlatnosmeđe boje. Igram se. Žrtvujem svoje dragoceno vreme. Mogla sam da odmaram, da gledam tv, da čitam knjigu, ali ne, meni se jedu karamele.

KLOT, FRKET + ČIZ KEJK…
„Svaka žena različito podnosi trudnoću“, reče Gaga. „Ja sam, na primer, devet meseci heklala. Po ceo celcati dan, samo klot, frket, klot, frket… Ne znam šta mi je bilo, ali smirivalo me to pletenje. Valjda sam se tako obuzdavala da ne jedem po ceo dan.“ „Ja, draga moja, podnosim trudnoću tako što ne izbivam iz kuhinje“, rekoh. „Ali ajde da se meni jedu neke normalne stvari, svakodnevne, pa da čovek i kaže… Nego sve tako izmišljam neka čuda i neke egzotike… Pravila sam juče čiz kejk. Našla švapski sir na pijaci, nije baš švapski, sremski je, ali dobro je ispalo… Ne da sam ga napravila, nego, prste da poližeš… Vlada se raspametio kad je doš’o s posla.“ „Ćuti“, prekide me Gaga. „Nije lepo da mi tako pričaš o kolačima koje praviš. Ide mi voda na usta. Ili me zovi da probam ili menjaj temu!“ Posle petnaest minuta veslala je viljuškom po tanjiru na mom kauču, jureći poslednje ostatke fila od višanja. „Mmmm…“, rekla je, „tvoj čiz je najbolji. A ti… ne jedeš?“, upita u čudu. „Ja čuvam liniju dok još mogu, ionako sam se nalizala fila dok sam ga pravila, smučilo mi se.“ „Pa, dobro, kad se tebi već smučilo, ja bih mogla repete“, reče Gaga i pruži mi prazan tanjir.

LEPLJIVI KILOGRAMI
Stvarno zavidim ženama koje dobro podnose trudnoću. Koje ne povraćaju, i koje se ne goje. Znate one za koje tek u sedmom mesecu saznate da su trudne? Koje, kad ih gledaš s leđa, uopšte ne izgledaju kao da su trudne. Prvo sam mislila da mora da gladuju, ili da stežu stomak da im se ne vidi. Mislila sam da prosto nije moguće ne udebljati se u trudnoći… Ja sam imala utisak da sam počela da se gojim bukvalno onog trenutka kad sam otišla da se istuširam. Nekako se sve lepilo na mene. Juče sam našla svoju otpusnu listu. Užaš, užas…. Zar je moguće da se žena toliko deformiše? I ne samo što sam se ugojila, ja prosto nisam ličila na sebe. Bila sam otečena, usta su mi bila ogromna, ujutro bih se budila s natečenim kapcima, rukama, prsten nisam mogla da skinem mesecima…. Zar tako lepa stvar poput bebe može toliko da te poružni? Izgleda da može. Isplati li se probati sve još jednom? Ne znam.

NO SEX
Kad samo pomislim na sve one mučnine, svakog božjeg jutra sam izgledala kao da se lečim od najgoreg mamurluka, tumarajući po kući, bez centra za ravnotežu, orijentišući se uglavnom u odnosu na kupatilo. Sve se poremetilo, noću sam ustajala da jedem, danju sam spavala, Vlada je gledao kako mu se žena pretvara u nepoznato biće, trpeo je sa mnom i preživljavao moje muke, moju patnju, moju debljinu… Pomirio se sa sudbinom da mi sve smeta, da sam preko noći postala nervozna i histerična, da plačem za svaku sitnicu, smejem se bez razloga, da nepogrešivo mogu da osetim prljave čarape koje je sakrio pod krevet, da me njegov after šejv tera na povraćanje, a fudbal na tv-u izaziva preuranjene kontrakcije. Prihvatio je činjenicu da nema ni seksa, jer zaboga, kome je do toga sa ženom koja liči na sumo rvača, čiji stomak već neko vreme vodi potpuno zaseban život i koja na svakih pet minuta trči u kupatilo?

DOŽIVETI ČUDO
„Da li bi ponovo mogla da izdržiš devet meseci agonije?“, upita Gaga dok smo po petnaesti put skupljale Bebine igračke po dnevnoj sobi. „Otkud znam“, rekoh. „Ima žena kojima je trudnoća najlepše životno iskustvo, koje izgledaju kao da su sakrile jastuk ispod haljine, i onda samo jednog dana jastuka više nema, a one su ponovo one stare, kao da se ništa nije desilo. Kod mene to nije bio slučaj. Sve što je moglo da me zadesi u toj trudnoći, zadesilo me je. I već pomenute mučnine, i urinarne infekcije, i ljubičaste fleke po licu, i galopirajući karijes i vene po nogama, i sve…

Da li je vredelo izdržati sve muke zarad jednog jedinog krezavog osmeha…? Ma jeste, sigurna sam da jeste. Vredelo je. I grliti wc šolju svakih pet minuta, prvih šesnaest nedelja, i gegati se kao patka, i nositi Vladine trenerke, i izbegavati svaki mogući kontakt s ogledalom, izlogom i bilo kakvom uglačanom površinom, porađati se dvadesetčetiri časa, izdržati bolove za koje mislimo da su neizdrživi, od kojih se kosti rastavljaju i koji udaraju u mali mozak, preklinjati za epidural, dozivati sve bogove, svece, majku i bliske rođake, onako kako sam mislila da nikada neću… Nabrajati babice, doktore, sve redom, proklinjati Vladu i čas kad sam ga upoznala, kad me je pitao da odemo na kafu, i sve to… Da nije bilo njega, nikada ne bih morala da prolazim kroz sve to… Bože, mislila sam, ako mi pomogneš da se sad porodim kako treba i ako beba bude živa i zdrava, obećavam, zaklinjem se, biću dobra do kraja života, biću najbolja majka na svetu, kuća će mi biti blistava, peglaću svaki drugi dan, neću trošiti više nego što imam…. samo učini da izvade ovo čudo iz mene što preeee!!!

„MOJA BEBA JE NAJLEPŠA!“
A onda, čudo se desi, donesu ti nešto malo, zamotano, smežurano, nikakvo i čim ga vidiš, znaš, to je to. To je sve što se u životu može poželeti, to minijaturno stvorenje koje te gleda onim začuđenim okicama je nešto najlepše što si u životu videla. To je ljubav na prvi pogled. Definitivno. Sve druge bebe koje si pre znala, padaju u zaborav. Nijedna nije lepa kao ova. Nijedna se ne smeje kao ova. Nikome nisi potrebna kao ovoj maloj ružičastoj kopiji tebe. I onda zaboraviš na sve što je bilo, i na to da su te pre svega dva minuta ušivali na živo i da zbog rane nećeš moći da sediš barem još narednih mesec dana. Svejedno, to je to, i ništa ti nije teško. Ni ustajanje noću na svaka dva sata, ni nunanje do besvesti, ni grčevi, ni upaljene desni zbog prvih zubića, ni ništa. Kroz dve nedelje sasvim barataš terminologijom i čini ti se da si celog života pripremana samo za to da budeš majka. Kupaš je, hraniš, povijaš, znaš tačno položaj u kome najduže spava, raspoznaješ plač, da li je mokra, gladna ili je muči stomačić. Raspametiš se od sreće na svaki osmeh koji ti pokloni, na najmanje gu-gu koje uspeš da joj izmamiš, sto puta ulaziš u sobu samo da proveriš da li je sve u redu, osluškuješ noću kako diše i osmatraš kako joj se benkica pomera gore dole. Gledaš te šačice kojima te steže za prst, dok spava, taj anđeoski osmeh, poželiš da zaustaviš vreme i da ceo svet stane.

I JA BIH JOŠ JEDNO…
„Eeeeeh…“, uzdahnu Gaga, „i ja bih još jedno.“ „Znam“, rekoh, „i ja. Da ga mazim, ljubim, gnjavim po ceo dan… Beba je velika, već je počela da mi se otima. Sad je u fazi kad samo juri za Vladom…“ Gaga je otišla i ostavila me samu u čarobnom svetu igračaka. Vladaje odveo Bebu u park. Sedela sam sama, na podu, u dečijoj sobi, među igračkama. Lutke su bile u očajnom stanju. Beba, već neko vreme u fazi kada je svaku moguću stvar morala da iskrene naglavačke, nije mnogo marila što pola njenih lutaka nema nogu, ruku ili haljinicu. U najboljem slučaju, čak i kada bi spolja izgledale sasvim ok – falile bi im baterije. Baš kad sam se upitala imam li ja baterije da izguram još jedno, Beba je poput cunamija uletela u sobu. „Mama… vlatili smo se… bili smo u palku“, rekla je oduševljeno. „Stvarno…? U parku…? E pa, baš je dobar taj tvoj tata kad te vodio u parkić.“ Vlada je stajao na vratima, s rukama iza leđa. „Kriješ nešto?“ Klimnuo je glavom. „Šta?“ „Pogodi.“ „Što si neki, kaži štaaaa…“ Celofan je zašuškao. Znala sam! KARAMELE!