Baš neki veri najs tip

Mi smo ti stvarno čudan neki narod.
Šalje mi moj Vlada pre neki dan poruku, kaže ’’Dudo, pristavi vodu, dovodim ti gosta.’’ (Naopako, što da pristavim vodu, neću supu od njega praviti!?). Ko je, pitam. Jaroslav. Ko? Moj drug, Jaroslav, kaže Vlada. Ima moj muž svakakvih drugova, al’ za Jaroslava prvi put čujem. Vidim, nabada on s njim nešto na engleskom, sumnjivo je to meni.

Kol’ko ti znaš ovog ovde, upitam. Iiiih, znamo se, odmahuje Vlada, rek’o bi čovek – od malena. Koliko, Vladimire…? Pa, doš’o jutros kod nas u firmu… znaš, on je iz našeg predstavništva u Češkoj, iz Praga… Znači, doveo si mi potpuno nepoznatog čoveka u kuću. I to u sred krečenja! Otkud znaš ko je i šta je?

Fin je čovek, objašnjava mi Vlada. Je l’ taj fini čovek nije mogao da spava u hotelu, i da malo šeta gradom, vidi kako je lep dan, nego si mi ga doveo ovde da mu ja izigravam kafe kuvaricu..? Vidiš da nemam gde nogom da stanem! Nemoj, Dudo, tako, šta će čovek pomisliti?

Šta će čovek pomisliti? Neka misli šta hoće, baš me briga. Ako si hteo da ostaviš utisak, što ga nisi vodio negde napolje na ručak, a ne – doveo ga pravac kući…? Šta ja sad da radim s njim,a…? Ne moraš da šapućeš, kaže mi Vlada. On, ionako ništa ne razume. Sve taj razume, mislim se. Samo se pravi.

Uđem u sobu s kafom, Jaroslav se samo smeška. Smeškam se i ja. Evo kafeeee. Kofi, okej…? Okej, kaže Jaroslav. Pitam ga je li gladan. Kaže – jeste. I to mi neki gost? Mene su učili da je u gostima sramota biti gladan. Kad god te kogod ponudi, a ti lepo kažeš ’’hvala, ne mogu, mi samo što smo ručali’’… A ovaj – i gladan i žedan i sve. Još samo da kaže kako mu se i prispalo…

Nije trebalo da ga pitaš, uči me Vlada pameti. Nudiš ono što imaš. Ako znaš da nam je frižider klot, onda i ne pitaš je li gladan. Šta sad da mu dam? Ne znam, ja ga pitala onako, reda radi… Uprži mu jaja. Ih, jaja… – nećka se Vlada. Što? Jesu l’ jaja neka sramota? Oni u Češkoj ne jedu jaja, šta…?

Stvarno je čudo, to naše gostoprimstvo, mislim se. Da vidim što bi mene neko tamo u belom svetu tek tako doveo kući? Bi, malo sutra. Moj je tata dva dana spavao na železničkoj stanici u Berlinu, niko ga nije nudio ni kafom ni ručkom, i još su hteli da ga hapse, mislili – azilant. A ovde, em te dovedu kući, em nema da ideš dok te dobro ne najedu i napiju. Pa i kad nema, za goste će se naći.

Ok, ja nisam neka domaćica, kod moje babe bi i konak dobio, al’ neću ni ovoga izbaciti napolje. Nisam nakraj srca. Šta ima – ima. Vlado, kažem, dodaj mi tu slaninu, ne može sama jaja da jede. I taj mladi luk. Mislim da ima paradajza u toj kesi dole. I sira, onog što smo doneli sa sela. Ali sir baš dugo stoji, buni se Vlada. Što? Fali li mu nešto? To i jeste stari sir, neka proba pa ako mu se ne sviđa – molim lepo. Bebo, dušo, idi skokni kod teta Nade, kaži da ti da pola hleba, da ne idem sad u pekaru.

Mmmm, veri najs – kaže Jaroslav i vesla po tanjiru. Najs-ne najs, to ti je što ti je, mislim se. Utom ti stiže i Vlada s pivom. Nije baš Staropramen, al’ može da prođe, pravda se moj muž. Jaroslav nazdravlja. Painting…? Ne kapiram. Da li crtam…? Ne crtam… Slikam…? On pokaza rukom na zid. Aaaaaaaaaa, to, krečenje? Da, krečimo, tačno. Jaroslav pita gde su nam majstori. Gledaš u njih, mislim se. Vlada i ja, mi smo ti majstori. Čudi se, prevodi mi Vlada. Kod njih u Češkoj, ne smeš sam da krečiš. Moraš da imaš majstore. Čudna neka zemlja, kaže Jaroslav. Čudna neka zemlja, slažem se.

Ostavi ga na spavanju, kažem Vladi. Žao mi, što da plaća hotel bezveze, ima mesta i kod nas. Bebina soba je gotova, taman može tamo. Misliš, a…? Ma da, bre, izračiće se do večeras, što da se čovek cima po hotelima. Dudo, zove me Vlada. Dođi da vidiš. Šta? Ma, samo dođi. Zvirnem u dnevnu, kad ono Jaroslav uzeo onu četku i maže li maže.

Eto, reče mi Vlada, a ti mislila da je neka dileja, vidiš da je dobar čovek….? Jeste, dobar je. Idi sad tamo i daj mu neki tvoj stari šorc, sav će se isprljati. You..painting, a,… pitam Jaroslava. Jeeeees, I like painting. Neka, neka, samo ti kreči kad voliš, mislim se. Veri najs.

Baš neki veri najs tip.