Travel dnevnik: 40 sati u Sloveniji

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Dok sam se radovala što će nas Blogomanija odvesti u Sloveniju, Jasmina mi je javila da ću mnogo pre krenuti u „deželu“, a povod je obilazak pekare Grosuplje, koja je u sastavu grupe Don Don, najveće pekarske industrije u regiji. Budući da ne volimo „uštogljene“ izveštaje s putovanja, odmah smo se dogovorile da za naš portal uradim „travel dnevnik“. Dogovoreno – napisano 🙂

Četvrtak
Nešto posle devet krenusmo u EU 🙂 U minibusu je bilo šesnaest žena i samo dva muškaraca – snimatelj i vozač. Da li su bili „blaženi među ženama“ ili „ugrožena manjina“ znaju samo njih dvojica, ali do kraja se nisu bunili. Zbog vrlo strogih saobraćajnih propisa, vezanih za pauze koje vozači moraju da prave, odmarali smo se i više nego što smo želeli, pa smo hrvatsko-slovenačku granicu prešli oko četiri posle podne. Kad smo se zaustavili na lepo uređenoj pumpi, jedna koleginica je rekla da su krempite, koje se tu prodaju, po ukusu odmah posle čuvenih bledskih. Meni nije trebalo dva puta reći, pa sam odmah kupila jednu „za poneti“. Koštala je dva i po evra.

Interesantno je da se, kad god sam išla u Sloveniju, ponavljala ista priča. Čim bismo prešli granicu, začuli bi se isti komentari – „kako im je čisto“, „vidi, svi pašnjaci su im pokošeni“, „dvorišta su sređena“, „kuće k’o umivene“… Tako je bilo i ovog puta – s razlogom. U subotu, kada smo se vraćali kući, u šali sam rekla da je Slovenija zemlja sa Instagrama.

Foto: Brankica Treskavica

Veče smo proveli u restoranu, u Ljubljanskom gradu, do kojeg vodi uspinjača. Zovu je i „vemenska mašina“, jer vas za samo dva minuta iz Ljubljane odvodi u Emonu. Treba li da vam kažem da je u kabini nastalo „kolektivno fotografisanje“, a kako i ne bi kad se sa svakim pređenim metrom sve bolje videla skoro cela Ljubljana. Nekadašnjoj tvrđavi se kroz vekove menjala namena, tako da je bila i carska rezidencija i državni zatvor. Toranj sa satom, koji su svi bar jednom „škljocnuli“, izgrađen je 1848. godine. Neeee, ne bojte se, neću se pretvoriti u turističkog vodiča, koji vas zasipa podacima, ali nešto je moralo da se pomene.

Foto: Brankica Treskavica

Članak se nastavlja posle reklama

Petak
Idemo u Grosuplje, koje je od Ljubljane udaljeno dvadesetak kilometara. Uvek mi je zanimljivo kad imam mogućnost da zavirim u proizvodnju, a ovog puta posebno, jer nema tog stručnjaka za ishranu koji bi mogao da umanji moju ljubav prema lepom hlebu. Domaćini su bili onakvi kakve bi svako poželeo. Nije fraza, niti govorim „zato što je red“, već zbog toga što su svi koje smo tog dana upoznali bili veoma ljubazni i – strpljivi, a mi smo ih pitali sve što nam je tog trenutka palo na pamet. Saznali smo i da se u hleb, da bi duže ostao svež, može dodati mali procenat krompira, da stanovnik Slovenije tokom godine pojede 64 kg hleba, da se cena hleba kreće od 0,80 do nešto manje od 3 evra… Mnogo toga smo čuli i videli, ali nešto moram da pišem i u tekstu za sledeći broj L&Z 🙂

Foto: Brankica Treskavica

Članak se nastavlja posle reklama

Utiske iz pekare smo razmenili tokom ručka, a onda smo krenuli u BTC. Nismo se nadali da se u Ljubljani može „upasti“ u gužvu ravnu onoj u beogradskom špicu, ali – upravo to nam se desilo. Rekoše nam „tako je svakog petka u tri, jer počinje vikend“. BTC čini ne baš mali broj objekata, koji su pre popriličnog broja godina bili skladišta, a danas je svaki od njih manji ili veći tržni centar. Vesna iz Pristopa, koja je bila „vođa puta“, rekla nam je da su joj prijatelji savetovali da nam preporuči City. Uverila sam se da je savet bio „na svom mestu“ 🙂 Čim sam ušla u City ugledala sam Gap, čije mi farmerke nedostaju od kada su otišli iz Beograda. Obnovismo staru ljubav za samo nekoliko minuta, a onda sam – sa farmerkama u kesi – ležerno krenula dalje.

Foto: Brankica Treskavica

Nameravali smo da se posle kupovine vratimo u hotel i „skockamo“ za večeru, ali – kako da ne prošetamo centrom Ljubljane? Zaključili smo da izgledamo dovoljno pristojno za odlazak u Sokol, za koji neko reče da je pandan nacionalnim restoranima u Skadarliji, pa smo krenuli u centar. Kiša je opet bila „ono ali što sreću kvari“. Iznenadili smo se kad su na većini radnji, oko sedam, počela da se zaključavaju vrata, ali to je imalo i svoju dobru stranu. Nismo nastavili da trošimo pare, već smo samo šetali i, naravno, fotografisali fasade, zanimljive radnje, detalje…

Foto: Brankica Treskavica

Subota
Doručak, koferi, kafa pred put, još jedan setan pogled prema hotelu u kojem nam je bilo lepo i – krećemo. Budući da se u asortimanu Don Dona nalaze i pakovani sendviči, domaćini su nas opremili kao da idemo na višednevnu ekskurziju. Krempita, koju sam pomenula na početku teksta, takođe ide na put, jer od silnog gošćenja nisam stigla da je probam. Naravno, sve vreme je bila u frižideru 😉 Na nju je došao red tek kad smo uveliko bili u Hrvatskoj. Ništa joj nije falilo, ali kad je reč o „familiji krempita“ bledske su, ipak, neprikosnovene.

Četrdeset sati od trenutka kada smo ušli u Sloveniju, iz nje izlazimo. Ranije, kad bih odlazila iz ove zemlje mislila bih „ko zna kada ću opet doći“, ali rekoh na početku da je već u junu Blogomanija. Što bi rekli naši stari, bože zdravlja, vidimo se veoma brzo.