Biram da… biram!

Sačekaj me u kolima – rekla sam mu. – Moram samo da kupim neke sitnice.

– Je l’ nećeš dugo? – upitao je.

– Neću. Zaškiljio je očima. – Neću, kad ti kažem! Eto me za dva minuta.

Trebao mi je šampon, hleb i jogurt. Vlada bi to kupio za manje od dva minuta. Ali ne i ja. Jer preda mnom je izbor. I ja sam jedna, a šampona je stotinu. Koji izabrati? Za dugu, za kratku, za masnu, iskrzanu, farbanu..? Ovaj mi se nije pokazao naročito prošli put, onaj je dobar ali skup. I ne znam zašto uopšte toliko pažnje poklanjam najobičnijem šamponu, kad ionako nakon svakog pranja stavljam pakovanje? – Uzeću ovaj – rekla sam i stavila ga u korpu.

A onda sam ugledala najnoviji, onaj s reklame, na kojoj kosa taaaako dobro izgleda. Pa sam zastala, pročitala specifikaciju, vratila stari i uzela novi. A balzam im je isto bio na sniženju. Pa sam i tu stala da razmislim da li da uzmem šampon i balzam ili šampon i pakovanje. Mobilni je zasvirao. Javila sam se. Pitao me je da li sam normalna. Pitao me je šta radim unutra toliko dugo. Pitao me je da li znam da me čeka četrdeset pet minuta. Pretio da će me ostaviti i tako to. Rekla sam mu da još uvek tražim šampon i da još nisam ni stigla do hleba i jogurta. Rekla sam mu i to da nema pravo da mi prigovara jer on nema toliku kosu i svejedno mu je da li će je prati šamponom, sapunom ili deterdžentom za suđe. Rekla sam mu i to da mi ne staje na muku i ne nabija pritisak jer sam ionako pod stresom jer ne mogu da se odlučim, na šta je on odgovorio da nije ni čudo, jer sam neuravnotežena. Uostalom, dodao je, koji god da uzmeš – kosa ti je k’o slama. Nakon toga nije ništa rekao jer sam mu, opasno ljuta, prekinula vezu.

I stvarno sam bila ljuta jer mi je, pod jedan, raspoloženje za kratko vreme srozao ispod minimuma, pod dva, potrošio i ono malo kredita na mobilnom i pod tri, poljuljao veru u onaj turbo dobri šampon s reklame. Prošla sam rukom kroz kosu i debelo se zamislila.

Zašto je život tako komplikovan? Zašto MORAM toliko da biram, da napravim toliko izbora tokom jednog najobičnijeg običnog dana?

Otkako otvorim oči ujutro, prinuđena sam da biram. Hoću li nes ili ću običnu? Onda moram da izaberem šta da obučem. A da bih znala šta da obučem, moram prethodno da čujem prognozu. I tu opet moram da izaberem kojoj televiziji da verujem, jer na nekima su prognoze tačne, a na nekima omanu. Kada, konačno, izaberem šta da obučem, onda moram da se našminkam i napravim frizuru. Da li da stavim puder ili ne? Da li da šiške dignem ili spustim? Da li da obujem ravne cipele ili one na štiklu? I koja mi se tašna slaže uz ove…? Da li da idem prevozom ili kolima? Da li da, da li da, da li da… Na putu do posla takođe biram. Da li da sipam gorivo na ovoj ili onoj pumpi? Da li plaćam gotovinom ili karticom? Da li da parkiram u podzemnoj ili na otvorenom? Da li da kupim doručak sad ili da naručim s posla? Pa onda svratim u prvu pekaru i ne znam šta da uzmem. Integralnu kiflu ili burek? Slatko ili slano? S jogurtom ili bez? Ako je s jogurtom, da li da uzmem onaj normalni ili onaj sa probiotskom kulturom? A onda šta ću za ručak? Grašak je bio pre neki dan, onu supu s pečurkama niko neće… A kad je rekao da mu se jede nešto slatko, da li je mislio na kutiju keksa ili na kolače? Na kolače? Koje kolače? Voćne ili čokoladne? Sa manje ili više šlaga? I onda uveče, vesti ili film? Koji film, domaći, strani, akcioni ili ljubavni? Jesi li navio sat? Kada? U šest ili u šest i petnaest? Možda ipak malo ranije?

Konačno izlazim iz radnje. Vlade nema na parkingu. Besna sam kao ris. Ili kao pas? I ne znam kojim putem da krenem. Čekaj malo, putem ili putom?