Bonton u saobraćaju

P

et je popodne. Izlazim s posla. Žurim kući. Moram po Bebu. A ne znam ni šta ću za ručak, moram na pijacu, stotinu moram… Stižem na parking i vidim – potpuno sam zagrađena drugim automobilom. Svako moje moram pada u vodu, jer za početak, ne mogu ni da se pomerim. Prepreka u obliku žute toyote jarisa je nepremostiva.

Sednem u kola, šta ću, sad jedino što moram jeste – da moram da sačekam, nemam kud. I da se molim da bahati vozač dođe što pre. Čekam minut, dva, pet, tipkam nervozno poruke u mobilni, obaveštavam Vladu da sam potpuno zatočena i da mi je sloboda kretanja krajnje ograničena na ono malo prostora između punta s desne i pežoa s leve strane. Iza mene je zid. Ispred jaris. Napred nema, nazad ne može.

– A da ga pogurate? – pita me muški glas s terase. Ja da guram ovoliki auto?! Primaknem se, malo naslonim guzu, ma kakvi – on ni da mrdne. Pogledam unutra, imam šta i da vidim. Savesni vozač povukao ručnu. Pet i petnaest. Vratim se u kola, pa na sirenu, dvaput kratko, jednom duuugo. Sačekam. Ništa. Niko se ne pomalja na terasi, niko ne istrčava iz okolnih radnjica, znači mogu da čekam do sutra.

Stanem pa razmišljam. Koja budala može da ostavi kola ovako nasred ulice? Ako sam ikada u svom vozačkom stažu i morala nekog da zagradim, pod a) palila sam sva četiri migavca, pod b) nisam podizala ručnu i pod c) ostavljala sam uredno ceduljicu s brojem mobilnog ispod brisača i obaveštenje da se „odmah vraćam“. I obično se i jesam odmah vraćala.

Dobijam kišu konstruktivnih predloga sa okolnih terasa. „Polomi mu retrovizore!“ „Pokidaj brisače.“ „Buši gume!“ „Zovi pauka!“ I sve to praćeno bujicom psovki. Ponovo sedam u kola. Ponovo na sirenu. Biiiiiiiiiip! I ponovo – ništa. Ok, besna sam taman toliko da poželim da se potpišem ključem duž prednjih vrata, i to punim imenom i prezimenom, ali opet – čemu to? Mogu da skačem po haubi i plešem po krovu do mile volje – pomeriti se, sama od sebe – neće.

– A da ga ipak poguramo – pita me dečko od svojih dvadeset i kusur. Isti onaj s terase na prvom. Sišao je, očigledno mu ne prija uloga pasivnog posmatrača.

– Pa, Sizife, ti guraj, ali meni se čini da se ukopao.

Proba on – ne ide. Staju dve devojke u Miniju.

– Je l’ pod ručnom?

– Pod ručnom je…

Izlaze iz kola, hoće da pomognu, ali ne znaju kako.

– A da ga ipak poguramo?

– Probali smo, neće.

– A da poguramo ovog pored? – predloži jedna od devojaka. – Možda ćeš moći da se provučeš.

I tako, zasukasmo rukave, i po principu um-caruje-snaga-klade-valja, pomerismo nas tri i onaj dečko s prvog, punta za celih dvadeset santima. Jeeeeee!

– Bravo majstori! – dobismo ovacije s terasa. Provukoh se između dva automobila, kao kroz iglene uši. Prolomi se aplauz. Drugari mi mašu. Mašem i ja njima. Neka žena izlazi iz zgrade. Prilazi nervozno jarisu. (Znala sam da je žena!) Svađa se s komšijama. Prolazim, nemam vremena da joj i ja kažem koju. Ona je bila u vrtiću. I na pijaci. Ja nisam.

Ipak, dok vozim, razmišljam: pod a) kako je dobro što još uvek ima ljudi spremnih da pomognu u nevolji, pod b) kako i dalje ne znam šta ću za ručak i pod c) kako postoje žene vozači i žene vozači.