Boys don’t cry!

G

aga mi se, sirota, navukla na turske serije. Eno je, trči kući s posla, ne jede, ne spava, ne javlja se na mobilni, samo sedi i ne trepće. Jadna ja, nemam s kim kafu da popijem. A i nisam se tome od nje nadala.

Gaga se nikada nije primala na serije, čak ni na „Seks i grad“. Preživele smo hrabro epidemiju španskih, indijskih, portugalskih, svih mogućih i pala je sad – na turskim. Zašto?

– Ezel je, Dudo, zaplakao. Kad je pustio onu suzu – e tu me kupio za sva vremena. Muškarac, zgodan, zdrav, prav pa još i emotivan?! Ama, ja mušku suzu nisam videla još otkako je Slavko Štimac plakao u partizanskim filmovima, da li me sad kapiraš?

– Gledaš pogrešne filmove – kažem joj ja.

Zašto baš Ezel? Ako ona kaže da Ezel plače najbolje, ajde de. Mada, nisam baš sigurna. Odem na Youtube, skinem dve-tri epizode, odgledam i – nikom ništa. Priča je klasika, turski grof od Monte Krista. Dotični Omer izdan od svojih prijatelja i žene koju voli, menja lični opis i vraća se kao Ezel spreman na osvetu. Čudna mi čuda! Plakali su i drugi. Plakali su i bolje. Bilo je muških suza uz koje sam ridala kao nenormalna i brisala nos svime što mi je bilo pri ruci, kuhinjskom krpom, Bebinom pelenom, Vladinom košuljom, rukavom, čime god. Plakala sam uz Šindlerovu listu i to nisam samo ja, plakao je i Lajam Nison, i Vlada, doduše krišom (upalo mu nešto u oko), i moja mama i Beba (bila je gladna) – ama, svi smo redom plakali.

I Edrijen Brodi je izvrsno plakao u Pijanisti. A tek Mel Gibson u Hrabrom srcu?! Roberto Benini nije zaplakao niti jednom u Život je lep, ali tu smo svi plakali kao kiša, ma, jecali smo kao da nam je rod rođeni. Ama plakala sam svaki put kad Roki nokautira protivnika, šta da vam pričam, i kad ga njegova Edrijen zagrli onako znojavog i izubijanog, a meni milo što se sve tako lepo završilo.

– Plakanje je zdravo – rekla je Gaga. – Danas smo svi pod stresom, draga. Živimo brzo, zaboravljamo emocije – i kad čovek nema vremena ni da se čestito raduje ni tuguje, takav jedan film, uz kokice i milku od trista grama, barem jednom mesečno, to nam dođe kao stres terapija. Umesto što nam prepisuju kojekakve lekove za smirenje, lekari bi trebali da nam daju filmove na recept. Zamisli – izađem iz ordinacije s papirićem na kome piše dva puta dnevno Prohujalo s vihorom, Spasavanje redova Rajana – na svakih osam sati, pre jela, Titanik – ujutro i uveče. Nikakva druga medicina mi ne bi trebala.

E tu se skroz slažem. Uostalom, ja to redovno radim. Odem u video klub, kažem dajte mi nešto onako – da me rasturi. Dođem kući, stavim Bebu u krevet, sednem, ugasim svetlo – pa polako. Gledam, strepim, ne trepćem, još ako se potrefi i pms, ihaaaaaaaj, poplava zagarantovana. Na kraju kad o’čepim – ne umem da stanem. Sita se isplačem, pa mi posle bude lakše.

– Donela sam nam nešto mnogo dobro – kaže Gaga i vadi DVD iz torbe. Sofijin izbor. Oooooo, baš si ga ubola… Znaš li da se od toga raspadam, skupljaju me po podu, svaki put. Jer Meril Strip kad plače – plače za sve pare.

Nakon dva i po sata, odjavna špica teče. Tajac. Ćutimo. Ni jedna ne progovara.

– Šta je? – pita me Gaga.

– Ništa. Dodaj mi taj truleks, molim te.