Čarobnjak sa gitarom

Foto: Miša Obradović

Čim je putovanje „preko bare“ postalo iole moguće (druga polovina 19. veka), pa do dana današnjeg, mnogo je naših ljudi emigriralo „trbuhom za kruhom“, u Obećanu zemlju (u nastavku teksta OZ). Svi znamo za „odliv“ mozgova, čujemo te brojke, i sami se ponekad zapitamo zašto nismo otišli i da li je već kasno.

Ali, u jedno uvo uđe, iz drugog izađe. Sve dok ih ne sretnete. Naše u OZ-u. Neki su se super snašli i imaju samo reči hvale o novoj domovini, besprekorno su savladali jezik, izgradili kuće u dobrim susedstima, imaju odlične poslove i nove američke prijatelje. Drugi, derneče po gastarbajterskim krčmama, rade kojekakve poslove za male ili velike pare, i čekaju priliku da se vrate. Treći su tek stigli. Njima je najteže.

Srećem ih kod zajedničkih prijatelja, balkanska žurka, pozvali su ih „dok se malo ne snađu, tek da imaju gde da svrate…“. On je poneo gitaru da zabavi društvo, a tuga mu je u očima. Ona, snuždena, ali zna da u OZ-u to ne prolazi pa izvlači iz sebe nešto zaboravljenog i nategnutog optimizma. Pokušava da ostavi cigarete, zna da ni to u OZ-u ne prolazi.

Uskoro će napuniti šestu deceniju života, nekada srednji socijalni sloj, intelektualci. Sada bez posla, firma im je propala, godinu su proveli na milosti Zavoda za zapošljavanje. I ništa. Nisu uhvatili talas novog, modernog biznisa pa, u ovoj zemlji sa tako malo posla, za njih ga nije bilo uopšte.

Penzija im još nije na vidiku jer im bivše gazde već godinama ne uplaćuju ništa. Dete im se nekako snašlo, hvala bogu, preko „work and travel“ stiglo u SAD, dopalo joj se tu, završava poslednju godinu na američkom fakultetu i čuva decu u veoma finoj porodici. Ne pada joj na pamet da se vrati.

I šta će oni onda sami u sivom i pustom Valjevu! Stari roditelji pomrli. Ne znaju da li su im veće šanse da sačejkaju papire pa posle traže posao, ili možda obrnuto. Dotle, muž preuzima brigu na sebe u suprotnom tanka ušteđevina se brzo topi. Prihvata prvi posao, daj-šta-daš. Njoj je nelagodno, stidi se. Ali, biće sve dobro, imaju oni strpljenja, samo neka su otošli iz one srpske bede…

Ostala mi je slika: noć, vetar vijuče kroz snegom zametene ulice novoengleskog gradića, treći dan za redom veje. Nije to ovde neobično, samo, trotoari moraju biti čisti. Fini je to kvart. On čisti sneg, u sitne noćne sate, da bi ujutro američki japiji kročili iz svojih domova na suv pločnik.

Prsti smrznuti, leđa ukočena, najduže, „bele“ noći u novoj domovini… Krije pogled, a onda dotakne strune na gitari i iz njegovih prstiju potekne nešto „naše, što svi zanju“.